Sećanje na Dragana Jovanovića Žomu: Pesme i kola iz "Vesele škole harmonikaša"

"Verovah u ljubav i nadah se tebi

da ćeš jednom doći u proleće neko,

Preporučujemo

u nadanju drugom priznao sam sebi

ja sam ipak mnogo od sreće daleko.

Čekah te da dođeš jednu večnost celu,

dok ljubavi beše, dok je srce mlado,

ja još čuvam za te žišku u pepelu,

gde si moja izgubljena nado.

Verovah u ljubav i nadah se dugo

da ćeš možda doći jednog toplog leta,

u nadanju drugoj srce dadoh, tugo,

o, sudbino moja, ko da si prokleta.

Verovah u ljubav i nadah se večno,

evo leto dođe, skoro će i zima,

ko se mnogo nada, taj ne živi srećno,

da l' ljubavi prave još na svetu ima."

(Dragan Jovanović Žoma)

27. avgusta 2022. godine preminuo je Dragan Jovanović Žoma, harmonikaš, kompozitor, aranžer, pedagog i večiti boem. Ovo je sećanje na Žomine pesme i kola iz "Vesele škole harmonikaša".

- Ja sam nasledio i harmoniku i umetničko ime mog slavnog oca Živomira Jovanovića Žome, pisara, hotelskog i kafanskog pevača i svirača, retko pismenog harmonikaša svog doba, prijatelja Mije Krnjevca i Buce Jovanovića, osnivača "Vesele škole harmonikaša" - pričao je Dragan Jovanović Žoma u Muzičkoj apoteci.

- Moj deda Životije je bio trubač, imao je svoj orkestar od sedam članova koji je svirao narodna veselja u Jagodini i okolini. Moj otac je svirao nekoliko instrumenata, a meni je u amanet ostavio harmoniku, školu harmonike i knjigu "A, B, C škola za samostalno učenje nota i sviranja na harmonici".

Žomina kuća nadaleko je poznata po "Veseloj školi harmonikaša" iz koje je izašlo stotine uspešnih harmonikaša, pobednika u Sokobanji, šefova orkestara.

- Naša kuća se orila od harmonike. Bio je to pravi internat, nešto kao koledž, po ugledu na svetske sanatorijume. Dolazili su nam harmonikaši iz cele bivše Juge i rasejanja. 500 kvadrata stambenog prostora otac je odvjao za učenike. Svi su imali smeštaj i niko nije smeo da bude gladan tokom nastave.

- Prateći entuzijazam moga oca u radu sa učenicima, na vreme sam shvatio da samo vežbanjem i upornošću možemo sami da naučimo da pišemo i čitamo note. Jer, svi koji lepo sviraju, lepo su se i namučili. Jedan od njih sam i ja - govorio je Žoma.

Kad je sa ocem savladao sve tajne harmonike, Žoma je završio i Višu pedagošku školu u Sarajevu. Već od sredine 60-ih, kao retko pismen muzičar, počeo je da komponuje pesme u duhu naše tradicionalne dvojke: "Gde si moja izgubljena nado" (Aleksandar Stanojević Bokan), "Ti si moja slatka tajna" (Miki Gajić), "Šta ću majko", "Sećaš li se onog dana" (Tozovac, prva ploča iz 1965.), "Buket plavih ljubičica", "Otišla si iznenada" (Milan Babić), "Ja sam šofer prve klase" (Dragoljub Lazarević), "Na svet dođoh da odigram sebe" (Mića Rašić), "Šumadijo, moja mila" (Dejan Medeni)...

- S obzirom da su moji poreklom iz Levča, na mojim prvim pločama i pesmičcima potpisivao sam se kao "Levčanin". Za vreme studija u Sarajevu upoznao sam Vidu Pavlović, tada potpuno anonimnu kafansku pevačicu. Napisao sam joj prve pesme, sve pripremio za snimanje. Kad je trebalo da potpiše prvi ugovor za Jugoton, urednici su bili razočarani - Vida nije znala da se potpiše i od posla nije bilo ništa.

Nije se Žomi posrećilo sa Vidom, ali jeste sa Bogumilom Milom Jeremić, vlasnicom možda i najumilnijeg glasa među šumadijskim pevačicama. Samo za Milu Jovanović komponovao je Žoma desetak prelepih pesama: "Nemoj da se pozdravljamo" (presnimio Rifat Tepić), "Moram da te zaboravim", "Tu na mestu zagrljaja", "Ti si meni onaj pravi", "Nisam kriva ja", "Vrati mi proleće", "Ja sam za tibom patila", "Bio si moja jedina ljubav".

- Iskreno, rano sam počeo da sviram i da komponujem. I ti pevači su bili početnici kad su pevali moje pesme. Izgleda da sam moje najbolje pesme podario mojoj supruzi Mili. Možda je tako i bolje - sve pare u jednu kuću.

(Goran Milošević)