Đuro Palica igrao je predstavu samo za jednu ženu! Za Telegraf govorio o scenama sa Kosova: "Plakali smo..."
Glumac Branko Babović našao se u žiži interesovanja zbog svog burnog privatnog života i nekih izjava koje su cirkulisale po domaćim medijima.
Međutim, malo ko pominje da je čuveni Đuro Palica bio dugogodišnji član pozorišta u Prištini i da je sa svojim ansamblom išao po Kosmetu ne bi li našem narodu dole pružio malo svetla.
Inače, Prištinsko pozorište se nalazi u Gračanici, dok je albansko istog imena ostalo u Prištini.
Razgovali smo sa njim neposredno posle odlaska u penziju, a on nam je ispričao šta znači igrati na Kosovu i kako se oseća kada se seti da su u okolini Uroševca igrali predstavu za jednu zaboravljenu baku.
Na samom početku, Đuro nam je ispričao kako se oseća sada kada je u penziji.
- Odlično se osećam, iz prostog razloga, upravo ovaj intervju radimo posle moje proslave ispraćaja u penziju, pozorištnu penziju naravno, po zakonu. Nije to fraza, glumac nikada ne ide u penziju, to je zaista tako. Tako da je bilo prelepo, sve je bilo fenomenalno, bile su moje drage kolege, uživali smo u divnom provodu i sad smo ispred vas.
- Ima li razlike igrati u Prištinskom pozorištu u odnosu na pozorišta u Beogradu, Kruševcu, Jagodini zbog specifičnih uslova?
- Ja sam u matičnom pozorištu, u mojoj kući, upravo i dočekao penziju i to mi je velika čast i zadovoljstvo... Divno pitanje, ima li razlike. Pozorište je pozorište, možda funkcionište na livadi, na krovu, u kafani, na kući, u kući... Postoji razlika. Razlika u emociji. Kakve emocije? Adrenalin je drugačiji malo, iz prostog razloga, što ne postoji izvesnost. Znate, ljudi se uljuljkaju kad su u izvesnosti, kad je sve okej, kad je zagarantovano nešto za 2o, 30 godina. Kod nas ništa nije zagarantovano. Borimo se da preživimo danas i sutra. Moram da kažem, mi smo na budžetu Vlade Srbije, kao institucija od posebnog nacionalnog značanja, što zaista i jesmo, ali ne od juče, nego to je od pre 75 godina koliko postoji naše pozorište - priča glumac i dodaje:
- Postojalo je to što smo živeli u Prištini, i u istoj zgradi funkcionisala albanska i srpska drama. Ista je tehnika, ista uprava. Znači, za dva ansambla. Oni su radili na svom jeziku i mi na svom. Veliki glumci iz albanske drame igrali su, gostovali pod znacima navoda, u srpskoj drami jer su perfektno govorili srpski jezik, kao što je, recimo, Abdulah Maršalja, Istre Begoli, Faruk Begoli, Enver Petrovci. Mi nismo ulazili u tu priču iz prostog razloga, što nemamo tu mogućnost jezika, da ga govorimo kao što je bio srpski jezik, koji, inače, bio službeni. I oni su ga perfektno govorili. Naravno, posle rata se desilo što se desilo, posle te krize. Izmišteni smo, snalazili se kako znamo, i spajali se, mučili se, dozivali se, apelovali ministarstvo da nam vrati instituciju. I to se i desilo, posle 1999. Najviše zahvaljujući našem bivšem upravniku, Nenadu Todoroviću i Voji Brajoviću, koji je bio ministar kulture u to vreme. Koji su nam vratili instituciju, pripojili nas sa Narodnim pozorištem u Beogradu. Mi smo kao istureno odeljenje , isti statut važi, isto sve rekao je glumac i istakao da će i dalje biti deo te priče.
- Ponosan sam što to pozorište funkcioniše i što sam deo te priče. Biću i dalje, naravno. To je fenomenalna priča. Podmlađuje se ansambl, divni glumci, divna prijateljstva, sjajna tehnika i naravno naše pozorište gostuje po Nemačkoj, Švajcarskoj, Danskoj, Norveškoj i, naravno, po Srbiji, Crnoj Gori, Bosni, i sve te enklave koje mi obilazimo na Kosmetu. To je jedna obična priča, što bi rekli. Za vas nije obična, ali za nas je obična, jer živimo tako ceo život. I to je nama zadovoljstvo. Da su stvari sve kako treba i da su stvari tako lepe, možda mi ne bi tako dobro funkcionisali. To je čudo, to su absurdi, životni, profesionalni, umetnički.
- Imate li neku posebnu priču, možda anegdotu sa tih gostovanja po enklavama na Kosovu?
- Naše pozorište, Bogu hvala, tako funkcioniše gde god da ima jedno pravoslavno uvo na Kosmetu, mi to gostujemo. Mislim, možda ću sad ponoviti, to je poznato u javnosti, da smo mi igrali za jednu osobu, jer ta jedna žena živi na periferiji Uroševca, koja je zaboravljena davno od bilo koje vojske, policije, povlačenja. Igrali smo predstavu simboličnog naslova po motivima Nušića "Ne očajavajte nikad", ceo ansambl u dvorištu kod jedne dame, žena pod kišobranom sedi, gleda predstavu, možda prvi put u životu u svojoj 82., 83. godini. Naravno, mi svi plačemo, to je posebna vrsta emocije, nije mi prijatno ni sad kad se toga setim, to posebne emocije izaziva, to je sasvim ljudski. I kad je rekla, "deco moja, dosta je", mislim, mi smo prekinuli...
- Prizren kao grad, tamo živi 19 pravoslavnih vernika, mi tamo dolazimo, naravno, sa svakom novom predstavom, sa repertoarom, igramo u porti crkve Svetog Đorđa, to je inače bogoslovija, škola bogoslovska i tu ima oko 40 studenata iz svih krajeva, Srbije, Crne Gore, Bosne, koji tamo studiraju, koji normalno žive, mladi ljudi. Evo sad, koliko ljudi dođe, dođe, mislim, da li dođe pet njih, mi igramo kod neke tri hiljade, naravno - istakao je još naš glumac i dodao:
- Mauricio Fere, jedan reditelj, on je sjajno rekao to. Radili smo zajedno, on je divan čovek, koji je doživeo neku golgotu od fašističkog režima, u Španiji, pod Frankovim režimom. Bio je mali kad je otišao.... Pa u Švajcarskoj, značajan reditelj u Burgteatru u Nemačkoj, on je kod nas režirao "Revizora", koga je prva njegova predstava i prvi njegovi utisci u tom svetu u kom je on došao. To je fascinantno. Ne govorim o pristrasnosti opšte, šta čovek misli, da li je on pristrasan prema Srbima, ovima, onima, ne... Nego govorim o njegovoj umetničkoj priči. Tada je rekao: "Vi ste jedini dokaz na planeti da pozorište može da funkcioniše bez institucije, bez zgrade, bez scene, bez krova, bez uprave, ja ću da pričam celome svetu šta sam video". On je nije odlazio od nas po pola godine, pa je odmah posle toga došao da režira Dantea. "Ja vas molim, ne tražim pare, ništa, samo me pustite da sa vama živim i da radim, jer na svetu ne postoji takav kolektiv, koji je možda i zaboravljen, koji je ostavljen". Ma kakvi, čovek je bio... Kaže: "Ja ću da živim ovde, ja ću da pobegnem iz Švajcarske, iz Nemačke, tamo nema smisla živeti, kad vas vidim kako radite, šta stvarate. To je pravi smisao teatra."- ponosno je ispričao Babović.
Pohvalu su dobijali i od mnogih drugih, velikih, svetskih imena.
- Moram da pomenem te utiske drugih ljudi koji su vrlo bitni, koji su svetska imena u pozorišnom životu. Kao što sedimo u ovom prostoru u kom su bili svetski velikani jer, hvala Bogu, i Srbija je odgojila tri čoveka ili dame, koji su među deset najznačajnijih pozorišnih stvaralaca u svetu. Mira Trailović, upravnica Atelja 212, Jovan Ćirilov i Ljubiša Ristić.. Oni su na svetskoj listi među deset najznačajnijih pozorišnih stvaralaca na svetu. Svi mi moramo biti ponosni na to - rekao nam je Branko Babović, a ceo intervju možete poslušati i u snimku iznad.
(Telegraf.rs)