Poslednja pesma oca "Prve harmonike" Miće Stojanovića: "Živećemo i posle života"
"Harmonikom starosti prkosim!
Koje dane i godine nosim,
saznaće se kolika je svota
kad saberem kusur od života.
Nisu meni harmonike teške,
ja još mogu do mog sela peške!
Starom stazom od plota do plota
vraćaću se do kraja života.
Harmoniku, seosko poselo,
Moravu i moje rodno selo
i sve pesme što rađa lepota
voleo sam više od života.
Pesmo moja, radosti i tugo,
u narodu ostadosmo dugo.
Harmoniko moja, nije nas sramota,
živećemo i posle života."
13. jula 2020. godine preminuo je Milutin Mića Stojanović, jedan od prvih narodnjačkih kantautora šumadijske pesme, (poeta, kompozitor, harmonikaš, pevač), majstor umetničke fotografije, producent, prvi posleratni narodnjački menadžer. Ovo je sećanje na Mićin poslednji nastup u Muzičloj apoteci.
- Ponosan sam na moje godine, jer nisam samo protrčao kroz njih. Godine su me polako vodile: izvodile me na Moravu, u očevu vodenicu, vodile me u vinograde, na seoske mobe. Godine su me vodile tamo gde su moje pesme i nastale, u prirodu i među dobre ljude.
Mića Stojanović je rođen 2. septembra 1935. godine u Bogdanju kod Trstenika, u zaleđini Šumadije na Zapadnoj Moravi. Niko u istoriji narodne muzike nije snimio ili napisao toliko pesama o harmonici i Moravi kao Mića Stojanović: "Harmoniko moja, suzom nakvašena", "Okićena s malo para, harmoniko moja stara", "Slušao sam harmoniku", "Harmonikom starosti prkosim", "Kome šumiš oj Moravo", "Kraj Morave na obali", "Kaži dragoj oj Moravo", "Kraj Morave ima lepih sela".
- Harmonika je bila putokaz mog života. Sve te pesme o harmonici nisu nastale ni slučajno ni namerno nego uz veliki podsticaj moje nesuđene. Imao sam trinaest godina, vozom sam putovao u Kruševac u muzičku školu i u Kraljevo u gimmaziju. Jednog sumornog jesenjeg jutra, voz je stao u Počekovini i čekao da uđu svatovi. Ušla je i mlada. Bila je to moja dve godine starija simpatija, moja nesuđena.
- Kada sam početkom 60-ih snimio pesmu "Harmoniko moja suzom nakvašena", harmonika je bila pravi raritet na ovim prostorima, nit se pevalo o harmonici, nit je bilo puno harmonikaša, nit je harmonikaš bilo neko priznato zanimanje. Kako se harmonika podizala, tako sam i ja nastavio da snimam pesme u čast harmonike i moje nesuđene. A tek u mojoj devetoj deceniji saznadoh da je moja nesuđena preminula.
Mića Stojanović je osnivač sada već legendarnog festivala "Prva harmonika" (Srbije, Jugoslavije, Evrope) u Sokobanji. U vreme kad je Mića bio prva faca jugoslovenske narodnjačke diskografije, harmonika je bila drugorazredni instrument.
- Moj najveći uspeh kao harmonikaša nije u tome kako sam svirao i komponovao na harmonici, već u činjenici da sam osnivač i otac "Prve harmonike" u Sokobanji. Ja sam taj koji je podigao harmoniku i stvorio najveći festival harmonike na ovim prostorima.
- Harmonika danas ima svoju katedru na raznim akademijama. Ima nekoliko sokobanjskih pobednika koji su docenti i doktori na raznim akademijama širom sveta - s ponosom je pričao Mića.
Mića Stojanović je među narodnjacima prvi dobitnik "Zlatne rode" zagrebačkog Jugotona za prodatih milion ploča.
- Priznajem, moje ploče su kupovane i zbog tog lepog momka na omotu. Ja sam prvi pevač koji je ubedio čelnike Jugotona da se ploče štampaju sa slikom pevača. Pre mene su štampane ploče sa omotima u vidu nekih cvetića na kartonu.
I kad je pesmom obilazio svet i kad je kao prvi estradni menadžer među narodnjacima otvorio turneje u Bugarskoj, Mići je nedostajala njegova vodenica na Moravi. Jednog ratnog Božića, baš u toj vodenici, napisao je Mića jednu od svojih najlepših i još uvek nesnimljenih pesma:
"Sanjao sam Šumadiju
i video cvetna polja,
tamo negde kraj Morave
gde mi živi draga moja.
Video sam vinograde
i pio sam vina rujna,
ljubio sam moju dragu,
milovao nedra bujna.
Sanjao sam Šumadiju,
leti jato sokolova,
video sam moju njivu
kako orem s par volova.
U susret mi ide draga
sa izvora vodu nosi,
na ruci joj kotarica,
zadenula cvet u kosi.
Sanjao sam Šumadiju,
baš onakvu kao što je,
na proplanku stada pasu,
u dolini selo moje.
Video sam moju kuću,
na pragu sam svome seo,
dimio se stari odžak,
pogaču sam toplu jeo."
(Mića Stojanović)