Evo ko je izveo Teodoru Bjelicu pred matičara: Pravi otac, Miroslav Lazanski, za života nije hteo da je upozna

Glumici i fudbaleru su na slavlju prisustvovali samo najbliži članovi porodice i prijatelji

Glumica Teodora Bjelica, ćerka Gordane Bjelice, udala se za poznatog fudbalera dve godine mlađeg Karla Muhara.

Oni su svoju ljubav krunisali brakom u tajnosti, a slavlju su prisustvovali samo njima najbliži ljudi, te je Teodoru pred oltar izveo jedan gospodin, blizak njoj i mami.

Preporučujemo

Podsetimo, Gordana je nedavno prvi put nakon 30 godina, koliko ima njena ćerka Teodora, govorila o čoveku koji joj je napravio dete, a za života ga nije priznao niti se o njemu brinuo.

Reč je o Miroslavu Lazanskom, vojnopolitičkom komentatoru, političaru i diplomati, koji je preminuo 3. avgusta 2021. godine. Gordana, sve do nedavno, nikada nije pričala direktno o Miroslavu, već je uvek odgovarala na pitanja o "ocu svog deteta", ali bez konkretnog imena.

Bjelica je svoj život pokušala da "spakuje" u knjigu "Osveta francuske sobarice", a svojom iskrenošću i duhovitim stilom pisanja oduševila je mnoge. Knjiga je izašla u prodaju, a o njoj se već uveliko govori, pogotovo zbog detalja koje je u njoj iznela u javnost.

U nastavku prenosimo deo intervjua koji je Gordana dala za Story, a čiji je naslov njena izjava: "Oca moje ćerke još uvek volim".

Kako se danas odnosite prema udvaračima i zauzetim muškarcima, sličnim onima koji su bili ili makar pokušavali da budu deo vašeg života?

- Kod mene ne postoji ono "otela mi je muškarca", svaka od nas se bori na svoj način. Na svu sreću, uvek sam vrlo kvalitetne muškarce imala kraj sebe. Napadnih se klonim, prepuštam ih drugima. Čim vidim da je on meni podigao obrvu, počinje da krivi usnu, gledam samo kako da se izvučem. Istovremeno nisam neko ko zavodi.

U romanu ste, pored udvaranja i situacija s bivšim suprugom, opisali čak i to da je neko sprovodio nad vama crnu magiju, fizički napad, uvrede, opisali ste podmetanje bombi, boravak u policiji, čak je i jedan nespretni seksualni čin završio u knjizi, ali i to da su vam podmetnuli požar? Da li ste ikada saznali ko je to uradio?

- Nisam želela da njuškam, ali ženska intuicija, uz malo logike, dovodi do jasnog zaključka. Uplašeni ljudi u strahu uvek reaguju agresivno. Razumela sam sve, ali nisam želela da čeprkam jer nisam Kalimero, već žena koja se bori. Volim sve sama da rešim, a na svu sreću, uvek se tu nađe pravi muškarac koji to ceni kod mene.

-Da se razumemo, nisam ja svetica, osećam puno greha u svojim postpucima koji nisu bili namerni, međutim kada imate nekog najvoljenijeg, ko zavisi od vas, nemate vremena da se bavite niti ljudima koji su vam to učinili niti sopstvenom slabošću. Postajete jaki iako do tada možda i niste znali da to jeste.

Zašto ste odabrali da o svemu drugome pišete osim o ćerki Teodori i njenom ocu?

- To vi mislite. Ono što izgleda da nije spomenuto to se najviše voli. I zato i nije eskplicitno spomenuto.

Svojevremeno, kada je bilo priče o tome da je Teodorin otac ratni izveštač Miroslav Lazanski, rekli ste: "Odluka da rodim dete bila je samo moja jer smatram da bi svaka žena koja je u mogućnosti trebalo da postane majka i nikada od muške strane nisam tražila bilo šta. Ko je Teodorin otac znamo ona, ja i on". Planirate li u nekom narednom nastavku autobiografije da govorite i o ovome?

- U vašem pitanju je i odgovor. Ono što je bilo bilo je, idemo dalje.

Kako ste se nosili sa ulogom samohrane majke?

- Fatalistički, jer rodbine nije bilo ni na vidiku. Pamtim vreme bombardovanja, sve vreme smo bile u stanu. Legnemo u krevet, uspavam Teodoru, pa ja šetam po kući ali blizu nje da mogu, ukoliko se nešto dogodi, da se bacim na nju. Što se i desilo, tri puta. To je bilo vreme čekanja po redovima za namirnice. Na svu sreću, Teodora se ne seća ama baš ničega.

Na šta ste najponosniji kada je ona u pitanju?

- Pored mog ličnog stana, koji mi je oduzet, dosta smo se seljakale kao podstanari. Desilo se da me je jednom na stepenicama zaustavila komšinica i za Teodoru pitala čije je ono divno dete koje se svima lepo javi i pridrži vrata. Punih usta sam rekla: "Moje" i tada sam bila najponosnija. Na nju i na sebe.

- Smatrala sam da je najvažnije da joj prenesem ljubav kada već nisam mogla da izbegnem da pati zbog nedostatka druge figure. Srećna sam što ima drugove i drugarice još iz osnovne škole, što je svoja, želi svima da pomogne, što se bori sama. Nisam želela da se bavi glumom, ali njen talenat je očigledan, kao i ljubav i posvećenost.

Da možete da se vratite na početke, da li biste ponovo prošli putem, simbolično rečeno, "francuskih sobarica" i njihovih osveta?

- Baš ste vi naivni, prvo ste me opustili pa onda postavili pravo novinarsko pitanje. Pun je svet "francuskih sobarica".

- Zahvalna sam Bogu na svemu što sam uradila, ništa ne bih menjala i to je odličan osećaj. Ne zato što je sve bilo prekrasno već zato što je donelo raznolikost kroz koju rastete kao čovek.

Inače, Teodora je jednom prilikom govorila o odrastanju i tada je istakla da joj je majka pružila sve, ali da joj je falio otac.

- Falila mi je očeva figura tokom odrastanja, ali majka mi je pružila ljubavi dovoljno za oba roditelja. To što nisam rasla i uz oca, nisam doživljavala tragično. Mnogo mi je značila njena podrška, i u životu, i u karijeri. Nemam veće ljubavi i prijatelja od nje. O svemu kroz šta prolazim u životu pričam sa njom i jedino ona može da me razume. Ipak, volela bih da moja deca imaju oba roditelja - pričala je Teodora.

Glumica je, takođe, ispričala koliko se njena majka trudila da joj nadomesti sve.

- Bilo joj je teško kao samohranoj majci. Samo ona zna kroz šta je sve prošla. Dešavalo se da je zateknem kako sedi i plače. Dva puta je dolazila Hitna pomoć jer je kolabirala od previše posla i morala je da primi infuziju. Nije mogla sve da postigne. Morala je istovremeno i da radi, i da me čuva, jer nije imala nikakvu pomoć. Borila se da zaradi novac kako bi platila kiriju i račune. Bilo je dana kada nismo imale ni za najosnovnije potrebe, kao i svaka prosečna porodica devedesetih - govorila je glumica i dodala:

- Žao mi je što sam jedinica. Međutim, kao dete sam bila veoma posesivna prema mami i nisam htela ni sa kim da je delim. Kad bi nam došao majstor u kuću, pitala bih ga: "Što gledate u moju majku?", a imala sam samo pet godina. I da je htela, od mene nije mogla da ima nekog ili da se uda. Nikada nije dovela partnera u kuću. Sećam se da me je jednom pitala: "Hoćeš li da ti rodim brata ili sestru?", a ja sam kao iz topa odgovorila: "Nipošto!". Nije mogla od mene ni u kupatilo da ode, koliko sam bila vezana za nju.

(Telegraf.rs)