EKSKLUZIVNO Sara Jo posle 12 godina priznaje: Nevena je bila u vezi sa mojim bivšim. Izvinjenje? Nikad...

"Ja sam nju pozvala na kafu i naišla sam na zid. Ne bih volela sada da ulazimo u detalje, ali baš sam naišla na zid. Tu sam zapravo shvatila koliko ljudi umeju da budu drugačiji", priznaje Sara

Pop pevačica Sara Jo otkako se pojavila na muzičkoj sceni privlači pažnju javnosti, a danas važi za jednu od miljenica kada je reč o izvođačima mlađe populacije i pop muzike.

Preporučujemo

Burne reakcije i komentare na društvenim mrežama, koji je godinama prate, otpevala je u svojoj hit pesmi "Nemam vremena za to" koja je ujedno i jedan od najvećih hitova njene dosadašnje karijere.

Deset godina bilo je potrebno da prođe do izlaska njenog prvog albuma "Bez kontrole" sa kojim je napravila veliki iskorak u elektro pop i pokazala pravu muzičku zrelost.

Dok nove pesme beleže milionske preglede na muzičkim platformama Sara za Petcast ekskluzivno i potpuno iskreno govori o predrasudama koje prate njenu porodicu, reakciji na pobedu Konstrakte zbog koje je trpela osudu javnosti ali i  razlozima zbog kojih je narušen odnos sa Nevenom Božović.

Na samom početku Jovanovićeva se prisetila trenutka kada je prvi put kročila u muzički studio.

- Imala sam možda 15 godina kada sam prvi put došla u "Basiviti". Moj tadašnji momak je imao brata iz Niša, MCN-a kome su bili potrebni prateći vokali. To smo usatnovili na slavi i rekao mi je, kao, jel bi otišla sa mnom ovih dana u studio, da mi otpevaš prateće? I ja kao, vau, što da ne? Sećam se, ulazim u studio i odmah me dočekuje ono krem de la krem naše reperske scene - Cobi, Rasta i Reksona. Dakle, džekpot. E sad, naravno, na prvu sam se sa nekima razumela, sa nekima i ne baš, ali su me vrlo lepo dočekali i dali mi veliki prostor. Na kraju, na tom albumu nisu bili samo prateći, već je bilo suštinski dve, tri duetske pesme, ako ne i četiri, ako se dobro sećam. I to je zapravo bilo naše prvo upoznavanje.

- Onda, pre Prvog glasa, ako pričamo o prvom zvaničnom singlu, sam imala priliku da upoznam Aleksandru Milutinović. To je bilo takmičenje koje je organizovao jedan časopis i žiri je bio sjajan, koncert je bio jako sladak, super su bili učesnici, samo što je znatno kraće sve trajalo. I to je zapravo jedino takmičenje gde sam osvojila prvo mesto i dobila sam svoju prvu pesmu "Zauvek". Ali, sve vreme je tu bio prisutan "Basiviti" i ja sam znala da ću kad tad da im se vratim i to ne samo za pesmu, nego sam baš poželela da oni budu produkcija koja će stajati iza cele moje priče. Ali je vremena, prosto, bila sam i dugo pod ugovorom sa Prvom srpskom televizijom, tako da, definitivno je trebalo malo više vremena.

• Šta je podrazumevao ugovor koji si morala da potpišeš sa Prvom srpskom televizijom?

- Pa mnogo toga, naravno da si u tom trenutku ne preterano iskusan i čak i ako imaš neku podršku kao što su roditelji ili bilo koji drugi član porodice, koji se kao i potrude zapravo da pročitaju taj ugovor, ne možeš baš da pretpostaviš šta znače određene rečenice, jer je to savršeno upakovano. Sa druge strane, ono što je meni žao, generalno ono što sam primetila kod nas, ne pričam sad samo za Prvu, da uglavnom produkcije ne ulože toliko koliko bi trebalo u neke ljude u kojima prepoznaju potencijal. Znači, tebi će se verovatno duplo vratiti, minimum duplo, ako napraviš dobar plan i ako uložiš, da kažem, dobar novac u pravom trenutku. A kod nas si obično ostavljen, onako, sam sebi, i meni je trebalo vremena shvatim kako sve funkcioniše, od nekih najbanalnijih stvari. Kakva konstrukcija, da kažem, kakav sistem oko jednog izvođača treba da postoji, koliko su važni ljudi, koliko je važan plan, koncept. Sve sam morala da učim od nule, to jeste ako postoje neka skala ispod nule, nisam bila ni na nuli u Prvom glasu Srbije. Taj moj album prvenac je stigao zaista posle mnogo, mnogo godina i sigurna sam da je između ostalog i to uticalo. Prosto veliki su se procenti davali toj produkciji.

• Na koliko godina je glasio taj ugovor i kako si ga raskinula?

- Ne mogu da se setim, ja znam da su oni na kraju ispali fer i korektni, da sam ja malo ranije završila, ne mogu se setiti da li je bilo između tri ili pet godina, ali još sam i dobro prošla. Mislim i stvarno na kraju kao što sam rekla su bili i te kako fer i korektni, ali da je malo usporilo priču definitivno jeste jer sam uglavnom sama sve morala da organizujem i da ulažem.

• Šta ti je donelo učešće u Prvom glasu, a šta ti je oduzelo?

- Donelo mi je mnogo, veliku popularnost na kojoj apsolutno nisam bila spremna. Ja sam otišla na tu audiciju kao da pokušam. Sećam se, tokom jedne nedelje kada su svi moji najbliži bili u haosu ili su bili na fakultetu ili su radili, ja sam na kraju autobusom otišla do te lokacije sa jednom drugaricom Jelenom, koja me je ispratila na tu audiciju i čekala me kao mama bukvalno ispred te salice. Roditelji su mi dali punu, punu podršku. U tom trenutku nisu mogli da me isprate jer je bio neki jutarnji termin pa su bili na poslu, ali zaista sa nula očekivanja. I pamtim, pošto sam tada bila druga godina fakulteta, u trenutku kada sam saznala da sam ušla u te lajvove koje su trajali nekoliko meseci, trebalo je da uzmem potvrdu jer nisam mogla više da budem redovan student kao što sam bila do tada. A ja ne znam na koliko treba da uzmem jer kao mogu da ispadnem sledeće nedelje za mesec dana ili za tri meseca. I da, prosto kada se završio taj program, svašta te nešto iznenadi, nisi spreman da neko saznaje tvoj broj fiksnog telefona, gde živiš pa ti ostavlja poklone. Mislim, naravno kada su u pitanju deca, sve je to slatko, samo što ponekad i nisu bila samo deca, pa se pomalo i uplašiš. Nekih raznih situacija i poznanstava je bilo, ali kao odmah sam krenula da radim stvarno ono što najviše volim; nastupi, rad u studiju i tako dalje. A vidiš, kada pričamo o lošim stranama.

• Istakla si da si imala i neprijatnih situacija. Na kakve situacije misliš i da li si doživljavala neprijatnosti od strane publike?

- Pa nije, možda ni toliko publika. Ja imam osećaj da kada se na sceni pojavi neko nov, nebitno da li je žensko ili muško, da se odmah okupe hijene oko te osobe, kao meso, sveže, novo. I svakakvi ljudi hoće da rade sa tobom, i svakakvi ljudi hoće da se druže, svakakvi ljudi hoće da te muvaju. Tako da, pogotovo u tim godinama, ne možeš da budeš pripremljen na tako nešto i da ostaneš u potpunosti sačuvan koliko god da si možda pokušao da budeš van određenih priča.

• Šta si naučila za tih 12 godina na estradi?

- Bila sam dosta naivna, ali me onako prva godina izrešetala "rakata, takata". Imala sam odmah osnovnu, srednju i faks, volim da se našalim, da mi je ono, Prvi glas bio osnovna škola, Beovizija i Evrovizija - srednja, a Tvoje lice zvuči poznato - jedan ozbiljan fakultet. Sve to se desilo za 12 meseci, i sad iz ove tačke gledišta mogu da kažem toj mladoj Sari "svaka tebi čast, devojko". Jer tad si mlad, nije ti ništa teško, najmanji je problem to što ti uglavnom ne spavaš i ne živiš nekim normalnim tempom. Nego je psihički vrlo teško to sve da izdržiš. Raznorazni neki pritisci, raznorazne neke energije, naravno svaki projekat podrazumeva stotinu ljudi. I možda eto, sreća u neseći je zapravo da sam imala toliko toga za godinu dana, imala sam ubrzani kurs možda za šoubiz.

• Predstavljala si Srbiju na ESC sa grupom Moje tri koju ste činile ti Mirna Radulović i Nevena Božović. Dosta komentara vas je pratilo tada a većina je bila usmerena na autfite koje ste ponele.

- Pa nismo se pitale, bile smo male. Iskreno da ti kažem, outfit je bio najmanji problem. Ja i dalje mislim da je taj outfit mogao da bude super stvar, da su bile neke propratne stvari u smislu scenografije, led ekrana, da se malo bolje prikazala priča koja stoji iza te pesme, gde kao jedna devojka zbunjena, nalazi se između anđela i đavolice, pa ne zna koga da sluša. To je sve vrlo slatko i u toj evrovizijskoj tematici. Da, nismo se pitale. Ali znaš što je dobra stvar? Mnogo volim da se prisetim tog perioda jer smo imale prilike da se upoznamo i da radimo sa Marinom Tucaković koja je bila genijalna. Dakle, priča se o njenim tekstovima i o tome koliko je genijalna bila u poslu, ali i ona bila takva lavčina, takav drugar. Toliko se potrudila oko nas da se opustimo, da se osetimo kao kod kuće i mislim da sam i već pričala da je mene odmah u startu zavolela. Mislim da nas je odmah pitala ko je šta u horoskopu, pošto je ona škorpijica bila, i ja sam. Onda se tu odmah jedan instant vajb desio. I prosto gledam da iz svakog projekta nosim one neke najlepše, najvrednije uspomene i to je definitivno jedna od. Žao mi je što se možda nismo pitale više oko nekih stvari, ali opet normalno je. Šta mi da se pitamo, tek smo izašle iz takmičenja, prosto je produkcija imala plan da spoji nas tri. Vrlo mudro, imali smo neverovatno glasačko telo u tom trenutku, i Mirna i Nevena i ja. I sa produkcijske strane gledano, to je bio vrlo pametan potez.

• Nakon nastupa na Evroviziji ponele su se priče o vašem slaganju, odnosno o ne slaganju. Šta se tačno dogodilo i gde je nastao problem između Nevene i tebe?

- Još tokom Prvog glasa Srbije su pokušavali tu da bacaju žiškice ljudi i da pokušavaju da naprave neku lošu energiju između nas. Ali smo se mi stvarno mnogo volele i podržavale. Tokom Prvog glasa Srbije je bilo stvarno puno uspona i padova što se tiče ne samo mene nego svakog učesnika. I mnogo puta su mi se i Mirna i Nevena i mnogi drugi učesnici našli. Tad smo ja mislim bili svi mladi i dalje nismo bili oblikovani u potpunosti ljudi po pitanju određenih stvari, nekih stavova, nekih principa itd. I prosto, prvenstveno, smatram da kada se završi tako neko takmičenje gde ste non stop zajedno, baš je teško da procesuiraš kako uopšte nastaviti takav odnos. Ne možeš i zbog posla toliko često da se viđaš. Sa nekim uspeš, sa nekim ne. Kada izađeš iz te kuće u kojoj smo bili u karantinu, tek tada možda možeš da shvatiš koliko si zapravo različit po pitanju određenih stvari. E sad, usputno se svašta nešto desilo. Mi smo imali prilike da radimo na još mnogo projekata zajedno i u pozorištu i što se tiče nekih kampanja itd. ali, em što su se putevi malo razišli, nismo živali u istom gradu, mislim da su i ciljevi krenuli malo da se razlikuju. Ali stvar koja je mene definitivno najviše pogodila i povredila je to što mi se učinilo da sam neke ljude malo više idealizovala nego što bi trebalo. Mislila sam da razmišljamo isto po pitanju određenih stvari, neke stvari sam morala da saznam preko medija. Uče te da ne pričaš previše kada se baviš ovim poslom, da je najbolje da si van svih priča, ali nešto iz godinu u godinu mi se i ne čini da je to baš tako, pa sada, kao, gledam svog PR-a, i tražim potvrdu da li je pametno ovo da kažem. Da, prosto nisam očekivala neke stvari.

- U nekom trenutku su se u medijima pojavili naslovi da je jedna članica počela da se zabavlja sa jednim mojim bivšim, koga je pritom upoznala preko mene. Ironija života, što sam ja takva osoba, da si ti došla do mene i rekla: "Saki, ja sam se zaljubila, malo mi je bez veze, ali ajde makar da budem ovako otvorena i iskrena", ja bih najiskrenije odreagovala, ok, možda neće na početku biti prijatno, ali razumem, život je stvarno jedna vrlo, vrlo čudna stvar i ima raznih čudnih okolnosti, možda sam ja stvarno trebala samo da vas spojim. Ali sam ja znala sa jedne strane zašto je to urađeno i zato mi je bilo grozno kako se to ne rezonuje. Pošto mislim da je muška strana u toj priči i želela samo da meni nešto vrati na potpuno grozan način i ja mislim da je to trenutak kada su se ljudi zbunili, većina ljudi je i zaboravila kako je sve krenulo, zapravo je tako sve je krenulo i samo je ostao taj neki osećaj neke nerazjašnjene situacije. I meni je dugo bilo nerazjašnjeno, jer sam ja sve vreme očekivala neki poziv...

• I nisi ga dobila?

- Nikad nisam, ja sam zapravo napravila prvi korak, pozvala sam je na kafu. Jer, imaš neke ljude u okruženju, čak i bliske koji ti kažu ne treba da trošiš vreme na neke nebitne stvari, nebitne ljude, ali prvenstveno ja nisam takav tip, ne volim da ostavljam ništa nerazjašnjeno, drugo nije da mi je bilo nebitno, znači to su osobe koje su obeležile deo mog života i apsolutno mislim da sam dovoljno radila na sebi, da imamo dovoljno godina, da i ako se desi neka situacija koja je možda nepretarano običajna, da možemo da sednemo na kafu i da to raščistimo, da ako ništa drugo mi budemo okej, a ne da ovako se našto bude polunapeto i čudno.

• Da li si na toj kafi dobila izvinjenje, objašnjenje, šta god?

- Naišla sam na zid. Ne bih volela sada da ulazimo u detalje, ali baš sam naišla na zid. Tu sam zapravo shvatila koliko ljudi umeju da budu drugačiji u određenim situacijama i da je sve stvar perspektive. I zapravo možda i širine neke, da kažem. Ja sam tada stavila tačku. Na žalost, naravno, da se to neće nikada u medijima desiti. Verujem da je i publika dan-danas zbunjena i možda će i ostati zbunjeni posle ove moje priče. Ali, da, prosto važno je da ako ništa drugo sam ja stavila tačku.

• Ovo pričaš prvi put. Kako je moguće da sve ove godine dobiješ razne napade zbog tih priča koje ljudi samo nagađaju a uprkos tome dostojanstveno si ćutala. Da li si se nadala da će neka druga strana reći kako jeste ili šta je u pitanju?

- Uh, pa kada smo kod nepravde, bilo je raznih nekih situacija, što privatno, što poslovno, ali sam pokušala da zaštitim sebe, u smislu da sam vremenom shvatila šta to znači. Već sam spomenula da te obično u ovom poslu uče da ti je bolje da ćutiš, da gledaš svoja posla, da ti je fokus tamo gde treba. S jedne strane to je istina i ja sad razumem ko mi je to dobronamerno pričao jer je to jedini način da ti zaštitiš sebe od neke drame koja će trajati. Ponekad i kada sam morala da postavim granicu i da ipak odgovorim nekim ljudima kojima nisam planirala da odgovorim, to se pretvori u priču koja nema kraja i obično se ni ne nađe neki smisao, neki zaključak nego tako ostane to bespotrebno da kažem u vazduhu. Tako da sam najčešće zbog toga kao da zaštitim sebe, ali iskreno i da zaštitim druge. Mislim, teško mi je da pričam o određenim stvarima, a da ne pomenem neke tačne primere. Prosto i kada ti se razvoje putevi i kada se desi kraj neke priče, najbitnije da li je neki partnerski odnos, prijateljski odnos, ja uvek polazim od toga, ja ne bih nikad ništa loše pričala o toj osobi jer je bila deo mog života. I čak i ako me mnogo povredi, uvredi, ne mogu da budem sebična i da razmišljam samo u smeru želim da zaštitim sebe, nego da želim i da zaštitim tu osobu, jer znam šta bi proživela prosto jedna i druga strana, ako pričam sad o ovoj priči. I predaleko bi otišla, baš predaleko, nije kao da nisam imala materijala da baš odem predaleko, ali nisam želela, pogotovo u tom trenutku. Ajde, sad prošle su godine i prosto u nekoj sam drugačije životnoj fazi, da kažem, i možda i mogu da se vratim, dotaknem određenih priča, samo da ne bi ostalo nešto nerazjašnjeno koliko-toliko. Ali da, zapravo birala sam ponekad takav scenario da bih zaštitila sebe i druge.

• Često si meta negativnih komentara na internetu a o tome si otpevala čak i pesmu. Koliko sada "nemaš vremena za to" i da li čitaš komentare?

- Nije da nisam imala vremena u početku. U smislu, pamtim da je na početku svima nama odnosno učesnicima u Prvom glasu Srbije bilo toliko zabavno da apsolutno sve čitamo. Ali to je bila takva posvećenost da bi mi bilo bolje da sam imala takvu posvećena za ove preostale ispite koje su mi ostale na filološkom fakultetu nego za te stvari. Jer, kao, u tom trenutku gledaš Fejbook koji je bio i dalje je jako, jako popularan. Onda je krenuo Instagram, pa onda Twitter. Pogotovo kada su bila aktuelna ta takmičenja. I onda, nije da se ti samo zadržiš na feed-u nego ti tražiš svoje ime, pa ga menjaš kroz padeže. Čisto mazohistički, jedan dobar mazohistički pristup. I samo sam u nekom trenutku shvatila koliko vremena zapravo se potroši na tako nešto. Koliko to utiče na tebe. Ali ne samo na nivou raspoloženja. Jer neke stvari stvarno umeju da odu predaleko. Nego, menjaš ponekad odluke, nisi siguran, ne pratiš više svoju intuiciju i neki svoj osjećaj. Koliko te možda neki komentari pomere. I već sam imala prilike da pričam o tome u nekom trenutku, u Prvom glasu gde je sve na početku bilo bajka, svi prelepi komentari, super. Slatka devojčica, hihihihi. Dok se nije desio neki prvi peh. I tu sam prvi put doživela jezive naslove. Gde je to stvorilo takve nesigurnosti u meni i komplekse. Da sam ja narednih ne znam koliko godina pokušavala da opravdam sebe, svoj talenat, svoje ciljeve. I toliko sam dugo težila ka nekom savršenstvu. Što je potpuno besmisleno, pogotovo kada se baviš kreativnim radom, koji ne može nikada biti savršan, niti bilo ko može objektivno da ti kaže ovo je genijalno ili ovo je neviđena glupost, jer je to sve stvar senzibiliteta. Dakle, jedina bitna stvar u priči je da ti radiš ono što ti misliš i da sa takvom energijom i takvim proizvodima, privučiš publiku koja je tvoja publika. Umeju izvođači tako da se malo pogube i zapravo je to glavni problem jer ti čas privučaš jednu publiku pa drugu, pa izgubiš tu prvu, pa juriš drugu, pa naiđe treća i između ostalog mi je trebalo vremena i to da shvatim i da prevaziđem.

• Tvoj nastup na PZE pobrao je najpozitivnije kritike ipak tvoja reakcija koja je prikazana u lajv programu nakon proglašenja Konstraktine pobede postala je viralna i izazvala je burne reakcije publike. Šta se zapravo desilo?

- Da, to mi je možda najgori deo ovog posla kada pričamo o društvenim mrežama što živimo u vreme da svako može da izmontira nešto, da to postane viralno i da ti nikada ne možeš to dovoljno puta da opravdaš, da objasniš i zapravo što se više trudiš ljudi će ti manje verovati i zato sam se ja nekako povukla i sklonila jer se i dan danas vodim time da će vreme pokazati apsolutno sve. Ko je gledao live, ko je gledao zaista to finalno veče od početka do kraja, znaće da ti kadrovi nisu sledili nakon Konstraktine pobede i prosto montiran je kratak klip na taj način da se ja predstavim u najgore mogućem svetlu. I vrlo mi je bilo teško da pređem preko toga jer si nemoćan. Ja ne znam da li su ljudi svesni koji to rade, šta to znači. Ja zbog takvog jednog klipa od, ne znam da li ima 10 sekundi, ja i dan danas možda važim kod nekih ljudi za nekoga ko je sujetan i ko je zao i ko je bezobrazan i ko je zavidan i tako dalje. A zapravo mi je bukvalno smešteno i znam da je to toliko otišlo predaleko da je sama Konstruktka imala potrebu da mene pozove i da ispadne po ne znam koji put neviđeni car i da mi kaže: "Saro ja znam da to nije bilo to. Čisto da znaš imala sam potrebu da ti se javim i da te podržim u ovom linču koje se trenutno dešava. Mnogo mi je žao pogotovo što se to dešava između nas dve". Ja Konstruktka znam mnogo dugo i već sam nekoliko puta spomenula da je ona jedna od prvih izvođača koja me podržala još u Prvom glasu Srbije zapravo cela Zemlja gruva. Imala sam jedan nastup gde sam pevala njihovu pesmu oni su me pozvali u njihov studio nakon emisije da se kao upoznamo da imamo probu zajedno. Ja sam tada bila na sedmom nebu. I kao deset godina kasnije se pravi taj neki famozni konflikt između mene i nje što je iz naše perspektive naravno apsurdno ali razumem iz perspektive publike gde stvarno delujemo kao da smo potpune suprotnosti da kao da ima smisla. I zapravo stvar sa kojom se generalno borim sve ove godine je taj neki imidž opasnice, loše devojke iz komšiluka, otrovnice. Slagala bih kada bih rekla da me to ne dotiče i da nisam razmišljala u nekom trenutku Bože, stvarno da li je to do mene li ja toliko pogrešno ponekad zračim ili šta se zbiva? Gde onda shvatim da zapravo opet sve kao mora da se vrati na početak priče da ja jesam malo predstavljena i u Prvom glasu od strane produkcije, prosto svak od nas imao neku ulogu u tom Prvom glasu Srbije, s obzirom na to da sam ja odmah ušla kao neko ko voli scenski nastup ko me nije problem da iznese neke uloge i tako dalje, od starta su me doživeli na taj način i onda i dan danas doživljavam neke nerealne situacije. Ne u smislu ovako svaki dan na primjer uđem u taksi i onda mi taksista kaže: "Jao Bože koliko sam ja imao pogrešno mišljenje o Vama podržavao sam, navijao sam za nekoga potpuno drugog o kome sam imao jedno mišljenje onda mi se ukazala prilika i njega ili nju da vozim i ispostavilo se kao potpuna suprotnost".

• Potičeš iz imućne porodice, tata ti bio ambasador u Italiji, ti si i rođena u Rimu zbog čega te konstantno prati glas da zahvaljujući roditeljskom uticaju pobeđuješ na takmičenjima.

- Moram da te ispravim, moj otac je bio službenik u ambasadi. I ako već pričamo o tome takođe bih volila i to da razjasnim. I to je još jedna od tema na koju nisam žela da se vraćam jer sam shvatila odmah tada to je možda bila prva lekcija u tom prvom takmičenju da ko hoće da vidi zlo, videće zlo. I iz nekih najlepših i najiskrenijih trenutaka kao što je na primer bila podaška mojih roditelja u publici. Ne znam da li neki ljudi nisu navikli ili im to deluje kao neko nametanje ili šta već, moji roditelji su svake subote zajedno sa mojim prijateljima, drugim nekim mojim rođacima odlazili u Šimanovce i želeli da prosto budu glasni i da stanu uz mene. Već tad sam ja ispratila neke komentare gde su ljudi i takvu podašku iskreno pokušavali da predstave na potpuno pogrešan način. Takođe sam ja vrlo, s obzirom na to da mi je čista savesti nisam imala apsolutno ništa da krijem ja sam otvoreno rekla da je moja mama vaspitačica, da smo mi živeli u Rimu zahvaljujući tatinom poslu on je radio u ministarstvu ali kao službenik. Ko god da imao prilike da upozna moje roditelje znaju kakvi su ljudi ja ne bih sad mogla ni u kratkim crtama da ih predstavim i verujem da bi zvučala kao da nisam pretarano objektivna ali su to ljudi koji su prvenstveno pošteni ljudi, puni ljubavi, razumevanja, onoliko koliko su mene podržavali na tom takmičenju oni su podržavali apsolutno svakog drugog učesnika. Međutim, da se vratim na tu lekciju, s obzirom na to da sam ja toliko bila iskrena i otvorena u vezi sa svojom pričom, naravno da ti kada čuješ tako neke stvari, živela u Rimu, oblači se na određen način, ponaša se na određen način da to mora da podrazumeva, ne znam kakav imućni standard i ne znam kakvu pozadinu, dok već nisu krenula neke stvari da se razjašnjavaju. Ako ništa drugo u medijskim krugovima. U nekom trenutku se to stišalo jer sam ja, te iste ljude koje su pravili određene naslove, ugostila u svom tadašnjem domu, gde sam ja videla kako su face bile tih novinara. Oni su očekivali da ja živim u vili Lepe Brene. I onda uđu u jedan vrlo lep, ali skroman dom, daleko od toga da sam ja ikada išla i želela da idem na kartu teškog života, teške životne priče, pa svaka priča van tvog grada, tvoje zemlje i te kako podrazumeva razne neke prepreke i teške trenutke. Ali ja nisam taj tip, nisam željela da me predstavljaju kao neku mukicu, nego kao jednu jako ženu koja će da se izbori za svoju ulogu. Samo što, eto, još jedna etiketa koja mi je u tom trenutku prilepljena, samo zato što sam bila otvorena, samo zato što sam bila iskrena i ja jedva čekam, možda ću jednog dana poželeti da pričamo apsolutno svemu. Šta se odigralo iza tog Prvog glasa Srbije, ko me tu nameštao, ko je zaista kupovao glasove i da možda jednom stavim tačku na tu priču, jer koliko god da sam donekle ostavila tu priču iza sebe, ne mogu da ne osjećam određeni bol i nepravdu, zato što su u pitanju moji roditelji, koji znam prosto kakvi su i na koji način su i mene vaspitali, kako su život oni gradili, a i kako su život meni postavili i sagradili. Ali sve od tog trenutka je bilo isključivo građeno od strane mene.

• Stiče se utisak da se sve manje suzdržavaš u tome da objašnjavaš stvari koje ti se stavljaju "na teret"?

- Zato što znam da kada se dotaknu određene tačke, izađe svašta nešto kao što je sada iz mene, verovatno i zato što sam dugo ćutala i koliko god se kontrolišeš vrlo može da izgleda s jedne strane emotivnoss druge strane kao pravdanje i kada onda zamislim to u glavi pomislim bolje da ćutim i da vreme pokaže svoje. Međutim, došla sam do ove faze koju smo već pomenuli gde je možda ipak vreme da ja malo kažem neke stvari i pokušam da stavim tačku. Jer je to ti šlo predaleko. I konstantno se nameće ta priča da meni, naravno ne svi ko me prati vrlo vidi kakav život vodim, kako sam posvećena, kako radim, kakvi me ljudi okružuju. Ali šta se meni konkretno namestilo kada ja nisam nikada pobedila ni u Prvom glasu, ni u Tvoje lice zvuči poznato. Meni je u nekom trenutku, kada je bilo proglašenje za nacionalnu pesmu za Euroviziju laknulo. Ja sam osetila olakšanje što nisam pobedila. U nekom trenutku je to toliko otišlo predaleko. Ponovo su se ljudi hvatali na tu priču da meni konstantno neko nešto namešta. Da moja prva misao, kada sam ja shvatila po bodovima da sam druga je bila "aaah". Ja sam znala da ako odem, da posle takvog hajpa koji se sam od sebe stvorio, mi smo uložili određenu snagu, trud i ljubav, ali se sam stvorio hajp. Od trenutka kada je izašla pesma. I koliko gode nam je bilo stalo i da sam mislila da će biti strava iskustvo u mom rodnom kraju, pošto je te godine Eurovizija bila u Italiji, ja sam pomisila, možda sam se i oslobodila velike muke koje bi me predugo pratila i ne znam kako bih se nosila sa tim. Opet bi se kačila ta priča, ovako je možda još bolji scenario jer je pesma zaživela, donela mi je najlepšu sezonu do sada, obišli smo ceo region, radila sam mesecima, ono što najviše volim, a to je da nastupam po regionu i za mene je to i više nego dovoljno, nisam ni to očekivala.

• Da li bi se ponovo prijavila na PZE?

- Trenutno nemam tu želju. Možda u nekom trenutku ako se desi pesma i ako mi se vrati ta žar. Ali mislim da sam tada dala svoj maksimum i da neko vreme treba tako da ostane. Nekako ne bih vola da ispadnem nametljiva kao, e, nisam, pobedila sada ću ja i sledeće godine i sledeće godine.Treba, treba pauza. Da li ti znaš da smo Žiga i ja iste godine bili na Evroviziji 2013. On je bio jedan od plesača za Belorusiju, a ja sam bila u skopu Moje tri. I bukvalno smo nedavno, slučajno, tražili neke njegove snimke na nekom starom hardisku i on je našo snimak sa neke žurke. Te nedelje kada se događa Eurovizija u odeđenom gradu ima milijon nekih žurki. I jedne večeri je Belorusija organizovala kao svoju žurku gde smo nastupale, Mirna, Nevena i ja, a gde se on snimao. Nismo se ni upoznali ni ništa. Ima neki kao selfie video gde u trenutku bukvalno kad ja krenem da pevam on snima prijatelju i pokazuje prstom na mene. Mnogo je  smešno jer smo tek mnogo kasnije saznali da smo bukvalno iste godine bili oboje na istom mestu. To je sudbina.

• Da li je tačno da je velika želja tvog emotivnog partnera Žige da odete zajedno na Evroviziju?

- Stvarno volimo da radimo zajedno, mislim da stvaramo super stvari zajedno. I tako neko iskustvo bi bilo baš uao, u paru. Ali treba da prođe malo vremena.

• Da li te je taj "hajp" koji se stvorio oko tebe, gde su svi govorili da ćeš ti biti izabrana, da li te je u bilokom trenutu uplašio?

- Da, apsolutno. Ne znam da li će ljudi poverovati, ali stvarno posle nekoliko nedelja, u nekom trenutku je stvarno postalo neprijatno koliko su ljudi to podrazumevali, čak i u nekim emisijama i intervjuima gde bi ipak osoba preko puta mene trebalo da bude malo više suzdržana, da kažem, i objektivnija, kako god da nazovemo to. Ja sam se stvarno uplašila da ako se desi ta pobeda šta će ljudi pomisliti, jer je izgledalo kao da smo mi osmislili savršen marketing koji je podrazumevao od starta pobedu, naravno da svaki učesnik to priželjkuje, ali s obzirom na to da sam mnoga muzička takmičenja ispratila, mnoge muzičke priče, izvođače, ja znam da kada se stvori takva atmosfera da to obično ima na kraju kontraefekat. Bukvalno, skoro svako takmičenje gde postoji favorit, desio se neki twist u poslednjem trenutku. Prosto ljudi vole... Ništa nije sigurno. Sigurno je da ništa nije sigurno. I vole ljudi da daju šansu nekom koga možda nisu odmah zapazili i ume to da bude malo odbojno kada ga previše ima. A nas je bilo previše, iako možda nismo želili u toliko meri, stvarno je otišlo predaleko.

• Da li te je taj "hajp" koji se stvorio oko tebe, gde su svi govorili da ćeš ti biti izabrana, da li te je u bilokom trenutu uplašio?

- To bi verovatno bile neke ozbiljne potpetice, neke ozbiljne štiklice. Okupila bih ponovo Modelsice? Rekla bih, devojke, vreme je da se vratimo. Ja mislim da je taj comeback više očekivan nego bilo koji drugi, pa i od Pusicat dols. U trenutku kada sam krenula da iznosim svojim prijateljima tu ideju, zapravo smo shvatili koliki su trag ostavile Modelsice. Kakve spotove su imale.

• Da li si se navikla na život u Ljubljani?

- Vrlo lagan, zen, sve čisto. Da, preporučujem da balansirate sa nekim haotičnim gradom, pa ti dođe kao banja. Naravno meni je kao banja jer sem Žige, tamo nemam puno ljudi, tako da mi je fokus na Žigi i eventualno na posao koji imam da uradim, ali mi prija da se malo sklonim povremeno iz Beograda i oduvek sam voljela generalno Sloveniju, a pogotovo Ljubljanu, sad naravno da je volim još više.

• Da li planirate venčanje uskoro i koliko vam uopšte znači taj papir?

- I on i ja smo vrlo romantične duše i mislim da i on i ja maštamo o tom danu. Samo što treba da skupimo dovoljno para za Zdravka Čolića na svadbi. Voleli bismo da bude stvarno to u nekom lepom, grandiznom stilu (smeh). Da, pa mislim svaka čast ljudima koji uspeju da organizuju malo venčanje. Ja ne znam, samo kada bih rođake pozvala, to bi bio šator. Ne, sada da se uozbiljimo. I on i ja maštamo o tome, mislim da smo i on i ja vrlo ozbiljno shvatili ovaj odnos od samog starta. Nije da smo sada nešto tu kao testirali jedno drugo, jer pre naše veze smo dugo bili prijatelji, saradnici i mogli smo da se upoznamo vrlo, vrlo dobro u raznim nekim situacijama. Tako da, naravno da planiramo zajedničku budućnost, naravno da neke stvari priželjkujemo, ali nam se ne žuri. Nismo preterano opterećeni, prosto i on i ja imamo određene ciljeve i polako videćemo da li ćemo neke stvari raditi nakon tih ciljeva ili ćemo ipak usput shvatiti da dok dođu ti ciljevi, možda će biti prekasno. Tako da, kako bude biće, ali Sara Sotlar stvarno dobro zvuči.

• Kako sebe vidiš za deset godina?

- Za deset godina, znači imaću četrdeset godina, valjda ću biti Sara Sotlar, tada...(smeh) Znaš da nikad nisam bila osoba koja je preterano volela da razmišlja unapred, imaš ljude koje prave visual board za svaku godinu, za pet godina, za deset godina, mene to malo zastrašuje, moram da priznam. I uvek se ogradim sa nekim generičkim odgovorima, znači kao - pa nadam se da ću biti u ovom poslu, nadam se da ću izgurati svoju priču do kraja, stvarno mislim da je to najteži zadatak da ostaneš svoj, a i živ, zdrav i prav u ovom poslu. Da ću zadržati osobe koje imam sada, da ćemo nastaviti da gradimo ovu priču, da ću biti srećna koliko poslovno i privatno i da ću naučiti slovenački.

(Telegraf.rs)