"Nakon smrti ovog čoveka sam mislila da neću nastaviti. Brena me je spasila, jedno joj nikad neću zaboraviti"

Prijateljstvo dve veličine je neraskidivo i svaka nova godina je tu kao velika potvrda toga, a baš ništa nije bez razloga. Dragana nam je upravo o tim razlozima govorila

Folk zvezda Dragana Mirković 29. i 30.decembra proslaviće 40 godina postojanja na estradi velikim koncertom u Beogradskoj areni.

Preporučujemo

U ekskluzivnoj ispovesti za Petkast Dragana je otkrila da njen san nisu bili reflektori i pune hale ljudi koji će joj aplaudirati, ona je skromno zamišljala posao turističkog vodiča koji će joj omogućiti da obiđe svet.

Prerani odlazak menadžera Rake Đokića koji je najzaslužniji za uspeh njene karijere zauvek ju je promenio ali i dodatno učvrstio odnos sa Lepom Brenom sa kojom je upravo on upoznao.

Sada, sa ponosom ističe da joj status carice narodne muzike i te kako prija te da nadimak Luče koje je dobila zbog nežnog i dopadljivog izgleda mnogo voli.

- Nadimak Luče dali su mi novinari. Dobila sam ga kada sam bila najpopularnija i to je pomalo neobično jer će pre dati neki malo manje lep epitet ili ti nadimak, mene su nazvali Luče iz Kasidola. I ja sam stvarno bila toliko presrećna, ne samo zbog toga luče, nego i zato što su pomenuli moje selo. Osećala sam se prihvaćenom zbog toga. Opet kažem, nije svojstveno tvojim kolegama da daju neke nadimke, gde ti možeš da se osećaš da su te stvarno iskreno prihvatili. Onda nakon nekih deset, možda petnaest godina, pojavila se pesma Luče moje. I onda smo zakucali. Ja sam stvarno presrećna što su me tvoje kolege doživele na taj način, jer to je veliki kompliment za mene, kao za osobu. Ne kao za zvezdu, nego kao za osobu.

• Koliko je bilo teško graditi karijeru koja traje već 40 godina?

- Ništa u životu nije lako. Ni tvoj posao nije lak, jer da je lak, tu bi možda sad sedao neko drugi, a ne ti, je li tako? To je realno stanje, tako da svako u svom poslu, prvenstveno po mom mišljenju, mora da radi s ljubavlju. Za mene je sve, početak i prva stavka ljubav. Pod jedan ljubav, pod dva rad, pod tri pošten način bavljanja bilo kojim poslom, pod četiri predanost i u mom poslu, kad govorim o svom poslu, jako, jako bitna stavka koja je meni u poslednjih pa i više od 30 godina postala broj jedan, a to je to što mnogo poštujem i mnogo volim svoju publiku i jako sam im zahvalna na svemu dobrom. Prvenstveno na tome što su se uvek borili za mene i kad mi je bilo najteže, oni su me dizali iz teških trenutaka, iz teških situacija onda kad sam bila spremna da se predam, prosto da dignem ruke od svega, oni mi nisu dozvolili. i to na onaj topli, lep način, znali su čak i da zaplaču i da me zamole, a ja takva kakva jesam i koliko volim ljude i slaba sam a na publiku posebno. Svi kažu, kao, generacije i fanovi su rasli uz Vas, da, ali i ja sam rasla uz njih, to ne sme da se zaboravi kako su oni vezani za mene, veruj mi, i ja sam za njih vezana.

• U kojih trenucima si želela da odustaneš i da kažeš ovo nije moja šolja čaja?

- Prvi trenutak kada sam želela da odustanem desio se kada sam imala 17 godina. Pošto sam ja sa 15 godina snimila svoju prvu ploču i prosto sam bila dete. Govorim sa ove vremenske distance, u današnje vreme devojčice, devojke sa 15 godina one nisu deca više i internet i televizije pomažu da se brže sazreva. Ali u to vreme 1984. na primer, kad sam ja počela, stvarno sam bila dete. Ja na svom prvom albumu nisam imala trunku šminke, znači tata mi nije dozvolio jer kao bože dobra devojka ne može da se šminka sa 15 godina. Tako sam vaspitavana iz takve sredine i sve to. I onda jedna ploča, druga ploča, bez obzira što je tata bio sa mnom. Ja sam videla da tu postoje u okruženju neki ljudi koji se meni ne dopadaju. Gde sam se osećala neprijatno, taj rečnik koji se koristio, alkohol koji se koristio. Ja sam se osećala neprijatno. Jednostavno sam rekla: "Tata, sve je ovo super, ali ja više neću". Dve ploče hit do hita, nismo mogli da živimo na radio stanicama od mojih pesama. Bila sam mlada, svi su me zavoleli kao čudo od deteta. Puno uspeha, a ja u stvari nesigurna, uplašena i nesrećna. Nisam mu baš sve rekla jer nisam želela ni on i mama i deka i baka da se sekiraju i da pomisle ko zna šta da mi se dogodilo, ali prosto sam želela da odustanem. I onda jedan divan čovek koji se zove Mia, tada je tek postao generalni direktor izdavačke mi je samo rekao: "Dragana, mi tebe nećemo da forsiramo, ali razmisli još malo, ja bih voleo da te upoznam sa jednom grupom, tu su sve divni porodični ljudi koji imaju divne žene, decu, da te upoznam sa njima, da vidiš da li će ti se dopasti da ti sa njima radiš, na primer. Razmisli malo, smiri se, vrati se u selo, kod drugarica svojih, razmisli i tako". I upozna me sa Južnim Vetrom. Oni jesu stvarno svi bili porodični ljudi, ja sam njima mogla da budem ćerka. I meni su se oni dopali i ja sam posle nekih par nedelja promenila mišljenje i odlučila da probam ponovo. I tako sam snimila ploče, Šemsa je bila moja stvarno druga mama.

- Ona je jedna predobra žena, njena boja glasa je tako specifična, moćna, topla, puna emocija, ona je stvarno divna žena. Ona je stvarno gledala na mene kao na svoju. I, Mile Kitić i Kemal Malovčić i pokojni Sinan, ali ona kao žensko, naravno da sam se priklonila njoj i ona meni. I, tako je krenulo. Onda su došle devedesete koje su bile još teže. E, tada sam stvarno baš onoželela da odustanem. Bila, odlučila da prestanem da se bavim ovim poslom. Imala sam sreće, zaljubila sam se, otišla sam. Tako da sam otišla na jedan miran način. Nisam morala da se borim. Otišla sam za Austriju. Dobila sam jednu vrstu dragocene slobode, jednog opuštenog življenja bez šminke, bez razmišljanja šta ću obući. Moja radost kad sam otišla u samoposlugu i sama gurala kolica i stavljala šta ću kupiti kući.

• Prve godine tvog rođenja bili su teški za tebe i tvoju porodicu, prve godine života provela si u bolnici.

- Rođena sam sa iščašenim kukovima, kao i mnogo dece i danas na kraju krajeva, ali to je ranije bilo veliki problem. Dok sam živela na selu, nije se to tako često išlo na kontrole, govorimo o vremenu 1970. 1972. I tada su otkrili da imam iščašene kukove, tad je već bilo poprilično kasno i vrlo opasno u smislu da nikada pravilno ne hodam. Može se desiti čak i da dete ima kraću nogu, jer prosto nije medicina u tom smislu taj ortopedski deo nije bio tako savremen i napredovao kao danas.Ležala sam u bolnici i u to vreme nije bilo dozvoljeno da bilo ko od roditelja ostane. Ja sam ostajala sama, ja sam dugo imala traumu od belih košulja, belih mantila. Sećam se kada kum dođe onako skockan, lepo obučen na slavu, na primer, posle par godina ja počinjem da plačem i da se tresem, jer ta bela košulja je mene podsećala na bolnicu. To je bila velika trauma.

• Kako si uspela da se izlečiš bez posledica?

- Pa to je ono kad kažu, ako te Bog voli. Rekli su da mora da me operišu, da odem u kući sa mamom i sa dekom da se u porodici dogovore i da me dovedu na operaciju i tramvajem do autobuske stanice, tada nismo imali auto. Vozili smo se i moja mama je naravno plakala, ja sam bila sa obe noge u gipsu sa gomilom onih igli za pletenje jer me je strašno to svrbelo. I mama je plakala i jedna žena je rekla zašto gospođo plačete, videla je da nešto nije u redu sa mnom. I ona kaže pa ne vredi, moraće da joj operišu kuk. Ona joj je tada rekla da to slučajno ne radimo jer mogu da imam jednu kraću nogu i da nikada ne hodam kako treba. Tada nam je otkrila da postoji jedan stari deka u Zemunu koji je leči ljude čak sa povređenom i diže ih iz kreveta. Tako je, čovek je imao dar od Boga. Moja mama, deka i ja odemo i čovek sa dva pokreta mene ozdravi i posle mesec dana otišla sam na kontrolu. Još jednom smo ponovili, pošto mi je levi bio slabiji i bila sam potpuno oporavljena.

• Deka je bio taj koji je najzaslužniji što si karijeru napravila.

- On je bio jako talentovan, on je sam naučio da svira harmoniku i bio je prilično poznat u našem kraju. Sećam se imala sam samo pet godina i on je osetio da sam talentovana i strašno je voleo tako uveče da uzme da svira harmoniku i tako nauči me neku izvornu pesmu i da ja pevam. Obožavao je kako pevam, čak imam najviše slika sa njim i sa harmonikom. Učio me je pesme i onda sam se učlanila u kulturno-umetničko društvo gde sam igrala folklor, ali sam imala strašnu tremu i nikako nisam želela da pevam, to ni slučajno, pred publikom, to je trauma moja. U grupi sve može, ali sama, solo, ne. Bila sam dve godine u kulturno-umetničkom društvu u Kasidolu. Nastupala sam kao solista u folkloru, svi su bili mnogo stari od mene, ali talent je tu negde pobedio. Sećam se bilo je takmičenje sela, trebao je neko da peva. I svi meni "Dragana, Dragana". U osnovnoj školi učiteljica "Dragana, ti pevaš na priredbi", a ja se tresem. Kulturno-umetničko društvo, "Dragana, pevaš". Ja kažem, "ljudi, ja ne mogu da pevam, ja ne smem da pevam". Na kraju, ja izađem da pevam i prvih par nastupa se uopšte ne sećam. Čudno je da nisam pala u nesvest. I onda tako lagano, lagano, lagano opuštala sam se, ali moram da ti priznam od 1984. pa sigurno do 1990. godine imala sam stravičnu tremu. Iako sam imala snimljene ploče, iako sam imala hitove i ljudi su pevali umesto mene na koncertima nisam mogla da se izborim sa tremom. Toliko nepoznatih ljudi ispred mene, u meni je stvaralo takvu tremu da ja nešto ne pogrešim.

• Koliko si bila dobra u pevanju govori podatak da su ljudi sa tadašnjeg RTS-a čuli čak u Beogradu za tvoj talenat i došli u Kasidol po tebe?

- To je stvarno neverovatna priča. Hvala dragom Bogu što imam svedoke, inače možda ljudi ne bi verovali. To je ono kad kažu američki san. Pritom san koji ja nisam želela. Moj san je bio da ja završim fakultet, da naučim engleski jezik i da putujem po svetu. I samo sam molila Boga to da mi se dogodi. Čuli su da postoji neka mala Dragana koja super peva ali u našem kraju, požarevačkom kraju, jako je talentovanih muzičara bilo koji su puno svirali u Beogradu. I tako znali i autore i zvezde. I tako su oni pričali o nekoj maloj tamo iz nekog Kasidola koja je kao čudo od deteta. I oni krenu da vide o čemu se radi. Nikada neću zaboraviti, dugi crni kaputi, skockani ljudi dolaze na vrata kod mojih roditelja i kao mi smo došli zbog Dragane. Ja sedim i razmišljam koje Dragane. Sve mi je bilo jasno kada su rekli kako su čuli da ja divno pevam. Jedino je deka reagovao onako ponosno nasmejano, a mi smo svi imali kamene face, ovi ljudi su pogrešili vrata garantovano ili pogrešili mesto ili tako nešto. Međutim eto tako se dogodilo da ja snimim svoju prvu ploču Imam dečka nemirnog i dolazim ja u Beograd. A pristala sam da snimim ploču zato što mi je bilo dosadno. Dva kanala, RTS1, RTS2, u toku nedelje samo tri filma, a ja obožavam filmove, dosadno, ja sam crtala, ja sam volela da slušam muziku stranu, ja nikad nisam, osim u kulturno-umetničkom društvu pevala izvornu muziku, inače sam samo slušala stranu muziku. Mislila sam ok, ne volim baš to, ali Beograd, možda uletim, pogledam neki dobar film, možda prošetam negde gde nisam bila, možda upoznam neke ljude. Odem da snimam prvu ploču, pojma nemam ni o čemu, niko me ništa naučio nije, ja ne znam šta znači slušalice, nikad u životu slušalice nisam imala na ušima, mislim govorim o vremenu kada su slušalice postojale samo u studijima.

- Dolazim ja u studio, Košutnjak, najveći studio u Jugoslaviji, ogroman za simfonijske orkestre, ogroman mikrofon koji stoji ispred mene, ja mala onako ispod njega dupla vrata. Metar, otprilike, između tih duplih vrata i tu je mrak. A ja sam se strašno plašila mraka. I ja kad treba da uđem u studio, ja prvo otvorim jedna vrata, onda se zaletim, protrčim i druga vrata i ulećem u studio. Stavim ja slušalice, stanem ispred mikrofona, ogromno staklo, ovako, čitav zid, tamo u sebi. Mene je samo usrećilo i opustilo kad sam ja ušla u taj Košutnjak i kad sam videla Ljubišu Samarčić. Ja sam rekla, ja ne moram uopšte ništa da snimam, ja sam videla Ljubišu Samarčića. Još se on onako okrenuo prema meni i kaže, ćao mala. Čao mala? Meni reče Ljubiša Samarčić. Ja uzvratim "Dobar dan" a vilica ono drhti. Ja sam bila najsrećnija osoba na svetu tada. Nakon tog doživljaja uđem u studio, ogroman mikrofon, ogromne slušalice na mojoj glavi. I šta ja sad tu trebam da radim? Treba da pevam u taj mikrofon. Toliko sam dovoljno znala. Puste oni meni matricu. Šta je matrica? Ali ja ne smem da pitam. I gospodin Aca Radojčić kaže: "Mala jel, sve lepo čuješ. Aj, ti se tamo raspjevaj." Ja kao nešto tu pevušim. I on pritisne ono magično dugme iza stakla. "Mala jel, možeš sve dobro da čuješ u slušalicama." Ja kažem: "Pa čujem, ali čujem mnogo više ritam gitaru nego bas gitaru." I ujednom vidim tamo pokojnog Novicu i Acu Radojčića koji padaju u nesvest a ja se pitam šta li sam lupila. On onako pritisne dugme, kaže: "Mala, kako se ti zoveš?" rekoh: "Dragana Mirković." Da kaže tebi nešto tvoj čika Aca Radojčić, ti ćeš biti ogromna zvezda. Meni su, kaže, ljudi sa iskustvom dolazili koji snimaju ploče i ploče i koji ne znaju da mi razluče ritam i bas gitaru. I on je čovek bio fasciniran. Posle sam čula da je moje starije kolege onako malo im je ono trljao o nos, kao da vam dovedem ja onu malu Draganu i tako dalje.

• Bežala si od karijere, a ona ti se događala.

- Ja sam stvarno bežala, ali sam zahvalna svom poslu, ostvario mi je najveći san, a to je da naučim engleski jezik, da proputujem svet, jedino što nisam završila fakultet, jer prosto nije bilo moguće. Završila sam vanrednu srednju školu, što je meni jako bilo bitno, jer me je bilo sramota od mojih nastavnika da ostanem pri osnovnoj školi, jer mislim, svi su od mene toliko očekivali i ja sada da nemam ni srednju školu.

• Do dvadeset i prve si živela sa roditeljima u Kasidolu uprkos velikoj popularnosti i karijeri u to vreme. Zašto se nisi preselila u Beograd?

- Imala sam mogućnosti da živim u Beogradu, da odaberem gde ću da živim. Ja sam iz dobrostojeće porodice, nevezano za moju karijeru. Novac koji sam zarađivala, mogla sam da iznajmim ili da kupim neki lep stan, da budem tu. Ali, meni je trebala toplina doma, trebali su svi moji oko mene, dok ja lično nisam sazrela i osetila da mogu da krenem sama. Sa 23 godine preselila sam se za Beograd.

• Nakon prelaska u Beograd počinješ saradnju sa svojim prvim menadžerom Rakom Đokićem.

- Hoćeš iskreno? Sa prvim i jedinim pravim menadžerom. Postoji mnogo menadžera i ljudi koji znaju da rade svoj posao ali on je bio posebna priča. On je bio čovek prirodno talentovan da oseti hit, da oseti trenutak i da oseti zvezdu. To je nešto neverovatno. On je mene sa 16 godina gotovo oteo i hvala mu na tome. Zbog njega sam se i preselila posle u Beograd jer sam se osećala sigurnom. Osećala sam se da imam nekoga ko me voli i ko me poštuje kao nekog svog. Kao svoje dete. On je bio divan čovek. I mi smo bili jedna sjajna ekipa. Zato smo i Brena i ja toliko vezane jer je i njoj bio menadžer. Brena ima samo godinu dana dužu karijeru od moje. Neverovatno. Ali, mi smo mnogo lepog provele zajedno u toj ekipi. I nažalost, tužnih stvari i ružnih. Ali smo se izborile i dan danas smo tako vezane. Baš zbog tog perioda koji smo imale. To je naš zajednički period gde smo se mi maltene svakog dana viđale. Nas je Raka vezivao kao svoju porodicu. I tako smo se osećale. I bukvalno mogli smo se posle toga ne vidimo deset godina mi smo se osećale kao porodica.

• Brena je neko ko ti je prvi pružio ruku i dao vetar u leđa na estradi. Kako je izgledalo to vaše druženje?

- Mi smo visile u kancelariji kod pokojnog Rake. I meni je bila najbolja prijateljica Mira, njegova sekretarica, koja je mogla mama da mi bude jer ja nisam imala društvo u Beogradu, meni je Brena bila drugarica, Mira sekretarica, onda pokojni Raka, njegov brat, Gane i to je to. To je bilo moje društvo. Sećam se jednom, nemam društvo i ne idem na odmor. I Raka kaže: "Bože, kako da ne ideš na odmor? Pa eno Brena snima film u Budvi, ajde, to je tvoje društvo". I javi se on Breni i kaže: "Molim te Breno, nađite Gagi sobu rezervišite i za nju, tamo gde ste vi". I ja tako odem na more. Svi su mislili da ja snimam film sa njom. Meni tako bilo najlepše. Oni su radili, a ja švrljala, gledala, družila se sa svima njima. To je bilo ono divno druženje Boba ja Brena. Oni se nisu  tada još venčali.

• Zašto nije došlo do tog dueta, između vas dve?

- E, ali to je neverovatno. Ni Lepa Brena, ni ja ne bežimo od toga, a nikako da nam se dogodi. Pazi, ono što si rekla, mora da se dogodi. Pa čekaćemo. Ako se i ne dogodi, toliko ljudi nas toliko vezuju zajedno, kao da imamo deset dueta.

• Kako je došlo do toga da upravo ona bude gost tvog prvog novogodišnjeg šou programa?

- Ja sam snimala svoj prvi šou program za jugoslovenske centre. Ne samo za RTS. Svi jugoslovenski centri su to prenosili. Sećam se, pevala sam i na engleskom jednu pesmu, igrala. To su prvi moji plesački koraci. I razmišljam ko da mi bude gost, naravno, lepo imati nekog gosta. I Raka kaže, pa Brena. Ja kažem, joj Rako, ja ne mogu da pitam. Ja je volim i mi smo super, družimo se, ali meni je neprijatno. Govorimo o najvećoj jugoslovenskoj zvezdi. Sada ona meni kao, da bude gost. I Raka kaže ja ću da je pitam. Rekoh, molim te, samo ja ništa ne znam. Mene sramota bilo. Međutim ona je rekla, pa naravno. I, predstavila sam je kao moju veliku plavu drugaricu. Zato što je ona mnogo višlja od mene. I onda kad je ona imala šou, ja sam bila njen gost, pa je ona mene predstavila kao svoju malu crnu drugaricu.

• Nedavno smo na vašem zajedničkom koncertu u Bugarskoj videli kako obe plačete dok izvodite njenu pesmu "Ja nemam drugi dom". Šta vas je rasplakalo i možeš li da nam otkriješ šta si joj tada šapnula na uvo dok ste pevale?

- Na koncertu u Sofiji, kad sam izlazila da pevamo zajedno pesmu, jer sam znala da to svi fanovi očekuju, da bar imamo minut zajedničke scene, nas dve. Ja mnogo volim njenu pesmu "Ja nemam drugi dom" jer je to, nekako, ta pesma je prelomni period i njenog i mog života i vezuje nas za razne neke stvari. I mnogo sam vezana za tu pesmu. Prvo je ona zaplakala. I ja sam joj prišla. I samo sam joj stavila ruku na obraz. Ona me je u tom momentu zagrlila. I ja sam, naravno, nju. I poljubila sam je više puta. I rekla sam samo da je volim. I da ne plače. A da vidiš naše poruke koje mi razmenjujemo. Šalje ona meni neku poruku kao neko je rekao, nakon našeg zajedničkog koncerta u Beču da ja nisam volela što sam pevala posle nje. Kaže ona meni: "Pa Gago, najveće zvezde pevaju na kraju". Ja joj odgovaram: "Onda si ti trebala da pevaš i na kraju". Rekla sam joj tada "molim te, šta god da čuješ nekada, reci mi, pozovi me, nemoj nikada da pomisliš nešto loše. Ti i ja nikada ne smemo da pomislimo da si ti za mene nešto rekla ili ja za tebe". I samo sam joj na kraju napisala, ja ne dam na tebe i ti si moja do kraja života.

• Jedna si od retkih zvezda koja je punila Sava Centar više puta a uvek ti se zameralo zašto mali prostor a ne neki veliki. I danas ti se zamera zašto Arena a ne Marakana?

-  Sve ja to razumem. I možda ima istine o tome. Ja sam prilično skromna osoba, pa ne želim da razmišljam na taj način. Možda je nekim ljudima, na primer, bitno da dokažu da mogu to da imaju, ne znam, ajmo da čak banalizujemo stotine hiljada ljudi, mislim, ispred sebe. To je divno, to je lepo, i ja volim da vidim kod onih stranih DJ-eva, oni samo dignu ruke, ovi svi skaču, masa nepregledna i tako dalje. Lepo je to vidjeti. Ali, ja, pevač kakav jesam, osoba koja voli performans, koja voli bogatu binu, koja voli bogate događaje, bogate u smislu vizuelnog, ne materijalnog, naravno, mada je to sad već spada u bogatstvo, koliko je to poskupilo, meni taj veliki prostor guta scenu. Guta scenu, guta mene, kao pevača, ja sam tako majušna tamo nekome, a ja ne želim da budem.

• Danas su to ere videobimova, pa evo znamo, i Zdravko Čolić je imao Ušće, pa i Ceca je imala Ušće, pa i Marakane su bile tu, Brena, isto, veliki prostori.

- Pa i ja sam bila na Ušću, ajde, pusti i ja sam bila na Ušću. Nemojte me više, molim vas. Prošli put su isto rekli zašto jedna, niko nije mogao karte da nabavi, evo sad sam se žrtvovala, sad sam dve Arene. A da sam se ja pitala, jednu bih imala, i pevala bih 6 sati, i ušla u Ginisovu knjigu rekorda, i svi biste popadali u nesvest od mene. Ja jesam bila na Ušću, pevala sam, i bilo je prelepo, i jeste to jedan divan doživljaj, sve to. Ali ja moj koncert, kako zamišljam, ja ga zamišljam u zatvorenom prostoru, jer zatvoreni prostor daje mogućnost da napraviš magiju.Najiskrenije to govorim i to svi znaju oko mene, to znaju i moji fanovi. I oni meni to opraštaju. Ja sam se njima izvinila. Obratila sam im se. Jer oni su očekivali sve i svašta, megalomanski nastrojeni. Mnogo ih volim stvarno. Oni su mnogo veći borci od mene, ja da se pitam, ja bih sad sedela sa njima negde, pila kaficu. A oni su mnogo srećni što ja ovde sedim sa tobom i voleli bi da sam ja što prisutnija. Sve ja to razumem. Ali sam im zahvalna što me toliko dobro znaju. Jer ja njima kad sam se izvinila što ne mogu više od dva koncerta u Areni prosto fizički ne mogu. Jer imam 55 godina. Drugo, oni znaju koliko su moji koncerti zahtevni. Ja pevam, ja igram. Svašta se nešto dešava. Drugo, 31. je Nova godina. Ok, mogla sam da napravim taj novogodišnji koncert ali ja sam odbila Novu godinu da pevam. Jer ja ne mogu treći dan. Tako je. I fizički je stresno. Ja fizički ne mogu da izdržim. Ljudi, razumite me, ja imam onako priličan broj godina a ponašam se kao da imam 25, igram kao da imam 25. To je divno, ali ja znam svoje granice do kojih mogu fizički da izdržim. I onda sam se ja stvarno njima izvinila. Oni su me razumeli. I oni jako dobro znaju zašto ja pevam u zatvorenim prostorima jer ja tu mogu stvarno da napravim nešto što otvoreni prostor ne može. Na otvorenom mogu laseri, rasveta, ludilo. Ali laseri su meni divni za DJ-eve. Ali to je jedna vrsta hladnoće. Moje pesme i ja i moja publika je emocija. Ti to znaš. I onda zbog te emocije i zbog toga što ja želim njima da pružim, naravno da bi meni bilo lakše da održim jedan koncert. Naravno. Daleko lakše.  Ja na svojim koncertima ne želim da gubim vizualni efekat, emotivni efekat, tu našu bliskost. Što je veći otvoren prostor, ta emocija, ta bliskost se prosto rasprši. Jer je otvoreno, ode gore, levo, desno. Ovde mi smo tu. I mi smo, kao da smo zagrljeni na neki način. A to je meni potrebno, da se ja dobro osećam na koncertu. Ja ne mogu drugačije, iskreno. A to što si me pitala, kao da nisam svesna svoje veličine, ja iskreno nisam, a najiskrenije ja uopšte ne želim da budem svesna. Ni svog imena, ni toga da sam ja zvezda, ni toga kolika sam ja zvezda, ja to smatram opterećujućim, ja to smatram nečim što je apsolutno bespotrebno da jedna zvezda razmišlja o sebi na taj način. Meni je to prilično i narcisoidno. A drugo, zamisli kako je lagano živeti sama sa sobom, sa Draganom Mirković, koja smatra sebe najobičnijom ženom. Zamisli kako je to laganica, opuštencija. Znači, nema ono kao, ja oću, ali da li ja sad trebam ovo da uradim? Jel' te, ja sam Dragana Mirković. Ma ja mogu sve, ja sam samo Dragana, ljudi. I ja uživam u toj svojoj slobodi.

• Koliko ti je ime Dragana Mirković olakšalo u životu, a koliko otežalo?

- Ima prednosti, znači, potpuno iskreno, ima prednosti. Prva i najveća prednost je u stvari pozitivna energija koju dobijam, čak i kad nisam sa publikom fizički. To je nešto što je nemerljivo, ja to ne umem da objasnim. Ljubav, kad ti znaš da te toliko ljudi voli, ti si srećan čovek, ti si prebogat čovek. To je prvo, po mom mišljenju. Drugo, mogla bih da prođem preko reda, ali nikada to nisam uradila. Ni na aerodromu, a mogu i na onaj službeni ulaz. Ne, nikada to ne radim zato što mi je neprijatno od ljudi jer ja sebe ne smatram većom od njih i nikada nisam koristila svoje privilegije, jer smatram pa gde ja to žurim 10-15 minuta? Šta da dokažem, ja sada sam ja, Dragana Mirković, jer sam prošla službenim prolazom, pa ne, pa ja sam Dragana Mirković i tu među njima i dok se slikam i dok mi govore, jao, što ste Vi tako nežni i tako kao, i mnogo mršaviji uživo i mnogo lepši. I onda se mi slikamo, ja dobijem komplimente, meni prođe tih 10 minuta brzo, ja se islikam, prođem taj red, dođem na šalter, predam svoj pasoš i šta sam izgubila? Ništa. Dobila sam još komplimente i ljudi me upoznaju više na taj način. Kamere pokazuju nas, kakvi smo mi ljudi, ali ima i ljudi koji su dovoljno sposobni da slažu kamere, automatski da slažu ljude koji nas gledaju.

• Tokom snimanja filma "Slatko od snova" doživela si jednu veliku tragediju. Usred snimanja preminuo je tvoj menadžer Raka Đokić. Koliko je bilo teško nastaviti?

- Taj film je još jedna od stvari koju ja nisam želela da uradim u životu, da snimam film. Smatrala sam da ja ne znam da glumim i šta ću ja tu, to nije moj teren, ja znam da pevam i to je to. Međutim, Raka je strašnu potrebu imao da svima pokaže i dokaže kako ja pevam na engleskom. Kako ja igram, kako ja u filmu neću biti Dragana Mirković, nego neka tamo Deni. Da bude stvarno igrani film. Ne dugometražni reklamni spot za Draganu Mirković i novu ploču nego baš da bude ono dugometražni pravi film. Ja sam rekla: "Rako, ja ne znam da glumim, ja stvarno to ne mogu da prihvatim, meni je to jedan ozbiljan posao, ja sam uvek bila jako ozbiljna, čvrsto na zemlji i profesionalac. Ja ne znam da glumim, ja ne želim to da uradim, molim te, nemoj me terati na to". I to je trajalo, ubeđivanje  dok ja na kraju, pošto sam ga toliko volela i poštovala i nisam mogla da mu kažem ne, ja sam rekla ajde. Pokojni Manda isto bio deo naše ekipe, koji je rekao: "Ma ti možeš, Gago, uspećeš". Ja rekao znam, ti mene voliš, gotiviš me, ja sam ti drugarica i sad ja sve mogu, razumeš? Uglavnom, ja kažem pokojnom Raki: "Rako, ti meni dovedi jednu glumicu, profesorku na fakultetu, da ja budem sa njom i da ona prosto vidi da li ja nešto mogu da uradim ili ne mogu. Ako kaže da, onda je da, ako kaže ne, niko ne može da me ubedi". I Gorica Popović, divna glumica, divna žena, naravno je divan profesor, to se podrazumeva. Sećam se, došla je kod mene u stan, jer tu nam je bilo najmirnije. Ja sam imala takvu tremu da je to bilo nenormalno, zato što prvo volim tu ženu kao glumicu. Drugo volela sam i kao pevačicu, na početku njene karijere. I onda smo tako nešto malo probale, ona je uvek znala da me opusti, da popriča sa mnom. Ja joj kažem: "Ali verujte mi, ja to ne želim", još mene sramota. Čuj ja pevačica, šta ću ja u glumačkom svetu, da žena pomisli, sad još fali da nam pevačice budu glumice. Stvarno mi je bilo neprijatno. Sve ona to tako sa mnom, fino, fino, i krenemo neku scenu da čitamo i scenarijo i ona meni samo ovako kaže: 'Nemoj da glumiš. Poenta je da ne glumiš". Ja sad, kako da ne glumim? Pa kaže: 'Ti si jako prirodna. Ti samo budi to što jesi a scenario koristi samo da zamisliš situaciju da ti se ta situacija u scenariju stvarno desila u životu, kako bi ti reagovala, kako bi se osećala i kako bi se ponašala". I to je meni otvorilo vrata. Ja sam, u stvari, onda shvatila da ja stvarno ne treba da glumim jer ja nisam glumica. I ja sam rekla: 'Vi stvarno mislite da ja mogu?' Ona je rekla: 'Da, možeš.' Ja sam tako snimila film.

- Imala sam ekipu, opet kažem, počevši od Gorice Popović, pa Bata Živojinović, pa Manda, pa moja Branka, Katica, s kojom sam se najviše smela. To je najduhovitije tada mlado stvorenje koje sam ja upoznala.

Raka je imao rak, niko nije znao, niti je osećao bilo šta i bukvalno u nedelju dana se desilo. A bio je mlad čovek, 41 godinu i to je bio galopirajući karcinom. Sećam se da smo Brena i ja otišli u bolnicu i ja sam se krila iza njenih leđa. Krila ne zato što mi je bilo teško da ga gledam u tom bolničkom krevetu. On se nije promenio, on nije loše izgledao tada ali ja sam znala da ću plakati, a kako odeš kod nekoga u bolnicu i plačeš. I ja sam se krila iza Brena i on meni kaže: "Gde si ti mala što se kriješ" i smeje se. Ja sam samo prišla, poljubila ga i istričala. Sećam se da kako sam izašla iz sobe, samo sam se spustila niz zid hodnika i ništa više nisam znala. I onda dolazi Brena, diže me, grli me, ljubi me, plače. "Nemoj Gago da plačeš, nemoj..." E to su neke stvari koje se ne zaboravljaju i veruj mi čak i da me je nešto naljutila ili da mi je nešto ne daj Bože loše uradila, a nije, ja bih sve to preskočila, ovo su trenuci koji su životni trenuci. Ja koja ne znam gde sam, verovatno sam bila u nekom polusvesnom stanju i ona mene diže i to mi govori. Pa kako ja to mogu da zaboravim?

• Uprkos toj tragediji odlučila si da nastaviš?

- I onda, posle svega toga, ja sam bila neupotrebljiva, možda tri meseca, nisam znala gde se nalazim, ja sam mislila da ja više ne mogu da nastavim, ja sam planirala da prestanem da radim, jer sam imala osećaj da bez njega to ne može, film, ništa ne može da funkcioniše u mom poslu. I onda njegov brat, Gane i Manda pokojni, došli su do mene i rekli, ne misliš li da mu dugujemo da završimo to? I onda sam ja shvatila u stvari da, da mu to dugujem. On je bio neverovatan čovek i biznismen i talentovan za sve, on je celu priču finansijsku imao i završio. Međutim, on kad je umro, sve to nestalo. Svi ti ljudi, sav taj novac, sve je nestalo. Na meni je ostala ogromna ekipa, filmska ekipa, ja nisam želela da niko ostane neisplaćen zbog mene, ali i zbog Rake. Bili smo na pola filma, imali smo još tri meseca snimanja. Ponedeljak, ustajem rano ujutro, čitav dan snimam, utorak, sreda, četvrtak, čitav dan, naveče, pošto smo bili pod sankcijama, sedam u kombi, oni kombi poznati kojim su nas vozili do Budimpešte, sedam u kombi, nešto spavaš kao, ono, lomiš se, čekam avion, ne znam, za Nemačku, Švajcarsku, već gde sam trebala da idem. Čekam avion, uveče pevam, subota pevam, nedelja se vraćam, sav taj novac koji zaradim, dam sve gde treba, snimam preko nedelje, opet vikend pevanje, donosila sam novac, svi su isplaćeni, na to sam jako ponosna i znaš li da nikad više nisam više pogledala svoj film? I ovo ti prvi put kažem, tebi. Zato što ne mogu, zato što me toliko boli, sve me to boli. Njegova smrt, to što sam se ja tako, ja sam se namučila, ja sam onako mršava, smršala još pet kilograma, ja sam bila kao senka. Nisam odustala, završila, ali nikada više nisam pogledala svoj film.

• Nakon toga dolazi neka, u stvari, u sve toga, dolazi do nove ere Dragane Mirković koja je akcenat stavljala na ples.

- Ples me je učinio hrabrijom na sceni. Ta, ta moja trema, koju sam imala godinama, kad samo pevam, plesom sam ubijala tremu. I tako sam izgubila tremu vremenom. Mnogo sam ja malo išla ispred vremena koje je bilo tu kod nas. Kad je showbiz u pitanju. Pa prosto bila sam mlada. Uvek sam bila željna da naučim nešto novo. Da nešto novo pokažem. I trudila sam se maksimalno. Maksimalno sam se trudila, kao i danas. I kad nemam snage i kada više nisam u godinama da tamo skačem. Možda ću imati neku akrobaciju i sada, otkud znam, mislim, ako se naoštrim, onako, jako kažem sebi, nećeš priznati ovaj, da ne možeš, nego ćeš moći. Uvek sam se stvarno trudila da donosim publici maksimum i da dajem sve od sebe, to i sada radim.

• Kako je došlo do saradnje sa Marinom Tucaković?

- Marina Tucaković je zaslužna za taj period moje karijere za te slatke pesmice, jer je ona tako mene doživljavala. Dobra devojka, Zumbuli, tako dalje, mada tu ima i Crni leptir, Otkad sam se zaljubila, kako da ne. Znači ima tu žestokih pesama, Pitaju me u mom kraju. Ali uvek me je tako gledala, a sad ću ti reći zbog čega, opet ćeš imati ekskluzivu. Pokojni Raka, on je strašno želeo da radim sa Marinom i Futom. I naravno, ja sam volela, njeni tekstovi su bili umetnost. Ja sam još volela od Olivera Mandića njene tekstovi, a kamoli u narodnoj muzici. Odvede on mene kod Marine Tucaković. Međutim, ja u međuvremenu čujem za urbanu legendu njenih sinova Miloša i Laće. Koji su, nažalost, takođe nisu među nama. Laću sam mnogo volela i bili smo u kontaktu i slušali se i bukvalno do par dana pred njegov odlazak. Radio mi je i pesmu.Ja sam njega ovako volila, bio je mnogo sladak i divan, a kao dete tek. Znači on je tada imao nekih možda 6 godina, Miloš ne znam da li 8, 9, ne mogu sad da se setim. Uglavnom, ja čujem strašnu priču, znači urbana legenda. Kada odete kod Marine i Fute, znate imaju dva sina, Miloš i Laća. Džeju je Laća skakao sa lustera na glavu, Miloš je ne znam bacio nešto u supu kad je Haris Džinović jeo. Ne znam šta su rekli Ceci, šta su rekli ovome. Auuu, reko šta li će meni da urade majko draga, ja isprepadana. Idem ja sa Rakom, sećam se letnje vreme je bilo, u prizemlju stan, ali one stare zgrade, visoki plafoni, veliki prozor iza troseda gde smo sedeli pokojni Raka i ja, Marina preko puta nas, Futa tu negde na stolici. Vidim ja nema klinaca, dobro je, i sedim ja, malo se opustila na tom trosedu, a iza mene veliki, ogroman prozor koji je otvoren, jer je letnje vreme, stara zgrada. Pričamo mi, Dobra devojka, kako ja sada da pevam Dobra devojka? Pa reko, znate šta, meni je neprijatno, ispratiću ja se ja sad hvalim, ja sam dobra devojka... Ne peva mi se to. Jedva su me ubedili, pa sam ja čak razmišljao da muški glasovi pevaju, dobra si, dobra si devojka. Ne dolazi u obzir Draganče kaže mi Marina, pa svi znaju da si ti dobra devojka, ima da pevaš to. I ja sad onako, ipak sam imala poštovanje prema takvim legendama, pristanem ja nekako. Jedva sam ja pristala da to od sramote da pevam pesmu, i odjednom osećam, znaš ono kad osetiš pogled iza leđa, ja se okrećem, stari veliki prozor i sedi Laća, s druge strane Miloš, meni su se noge odsekle. Reko, šta me čeka? Ja sam samo osetila kako sam se skupila. Znaš ono kad uvučeš glavu, faca kamena i to? I ništa, ja se kao pravim, ne vidim ništa i odjednom Laća uskače, daje mi papirić, iskače i oboje nestaju. Kaže Marina, šta bi ovo? Onako zbunjeno... A otkud ja da znam šta bi? Ja otvorim papirić i oduševljavam se. Mislim da ja taj papirić još uvek imam u mojoj roditeljskoj kući, u mojoj sobi u selu. Pisalo je: "Da li možemo da te zovemo slatka"? Oni koji su bili strah i trepet svakog pevača koji dođe kod njih u kuću. Nisu oni njih povređivali, ali su pravili smicalice zbog viška egrarije. I onda se to posle širi po estradia pa se posle smeju ljudi. Mislim, prosto su bili nemirni tako. I oni meni, da li smemo da te zovemo slatka? I  Marina kad je videla, kaže, znaš šta, ako ovi moji, tebe tako zovu slatkica i to, ti moraš da pevaš Dobro sam devojka. Posle je došla Matematika, pa Zumbuli i to. Ako oni tebe vole, onda te sva deca na svetu, kaže, vole. Tako je to sve krenulo. I, baš smo pričali pokojni Laća i ja o tome, tako smo se smejali, toj situaciji. To je stvarno bila neverovatna situacija. Oni su tako mene doživeli i posle kad su dolazili kod mene kući i Laća, on je bio poseban. On je stvarno bio poseban. Naiskreniji. On je od Marine nasledio taj talenat. I mnogo mi je žao zbog svih tih divnih ljudi koje smo izgubili.

(Telegraf.rs)