Voleo je da popije koju više, postao poznat zbog čistačice, nikad nije imao oca...Ko je Ozren Soldatović?

Malo ko zna da je Dušan postao glumac, zahvaljujući jednoj čistačici, da mu je otac umro pre nego što se rodio, ali i da je prestao da pije iz zdravstvenih razloga

Dušan Golumbovski, koji je preminuo 2016, godine u 74, godini, pojavljivao se u više od 50 uloga u pozorištu i na televiziji, a glumom je počeo da se bavi sa samo deset godina.

Publika ga najviše pamti po ulozi Ozrena Soldatovića u serijama "Srećni ljudi" i "Bela lađa", kao i ulogom sudije u seriji "Bolji život".

Malo ko zna da je Dušan postao glumac, zahvaljujući jednoj čistačici, da mu je otac umro pre nego što se rodio, ali i da je prestao da pije iz zdravstvenih razloga.

Svojevremeno, Golumbovski je ispričao ko ga je preporučio Bati Miladinoviću u Radio Beogradu:

- Za to što sam postao glumac najzaslužniji su moj učitelj Ilija Janković i jedna čistačica. Učitelj je u meni prepoznao glumačku sklonost i dao mi ulogu u predstavi, a neka čistačica je gledala tu predstavu i preporučila me čuvenom Bati Miladinoviću u Radio Beogradu. Desetak godina kasnije upisao sam glumačku akademiju, u klasi sa pokojnim Zoranom Radmilovićem, Stanislavom Stašom Pešić i Petrom Kraljem.

Nažalost, njegov život je obeležila tragedija, zbog koje ceo život nije imao oca, a davno je to ispričao i Dušan:

- Otac je umro novembra 1940. godine i ja sam, u stvari, posmrče. Moj otac Dragutin je bio razmaženi sin bogatog industrijalca, a majka Dušica Vasiljević poznata balerina. Iz priča znam da, kad je moj deda umro, njegovo četvoro dece, među kojima je bio i moj otac, podelili su njegovo bogatstvo. Otac je tada počeo da živi sladak život, prvi u Beogradu je kupio “Bentli”.

Dušan je svojevremeno priznao da je voleo da popije po koju više, ali je prestao od kada je doživeo moždani udar:

- Pera i ja družili smo se na Akademiji svakodnevno. Što na časovima, što privatno. U njemu sam prepoznao čast i poštenje, što je veoma retko i izuzetno kod ljudi. Pri tom je Pera simpatičan čovek, duhovit je, opušten i što je tada bilo jako važno, uvek raspoložen za dobru kapljicu. Jednom prilikom, posle gostovanja u nekoj emisiji, sreli smo se negde oko deset sati izjutra. Seli smo u bife „Lasta", pričali i pili sve dok nismo pali s nogu. Mislim da smo se rastali tek negde oko ponoći. Nikad mi se nije desilo ništa slično. Druženje s njim je bilo veoma lepo. Život nas je malo razdvojio, između ostalog jer sam prestao da pijem iz zdravstvenih razloga. Tokom bombardovanja 1999. godine imao sam moždani udar i od tada ni kap nisam popio.

(Telegraf.rs)