Ovo su poznati koji su preživeli "Oluju": Potresna slika Jokićeve žene dok je bila beba obišla je svet

Za brojne javne ličnosti dugo se nije znalo kroz koji pakao su prošle, sve dok sasvim slučajno nisu otkriveni pojedini detalji iz njihove bolne prošlosti

Danas se obeležava 28 godina od vojne operacije "Oluja" koju je sprovela Vojska Hrvatske nad Srbima.

Epilog je proterivanje više od 200.000, dok je poginulo i nestalo 1.960 Srba, a dok se ona na današnji dan u susednoj hrvatskoj slavi, Srbi oplakuju stradale i razrušene domove i porodice.

Preporučujemo

Brojni proterani su danas poznate ličnosti, pevači, glumci, pevačice, a neki se sa setom u glasu i tugom sećaju strahota koje su ih zadesile.

Bivšoj zvezdi "Granda", pevačici Aleksandri Bursać, otac je nastradao tokom akcije "Oluja".

- Otkad mi je tata poginuo na ratištu, u "Oluji", majka me je uspavljivala i budila pesmom. Tako je iz naše kuće razgonila tugu. Brzo sam počela u pesmi da je pratim. Pevale smo zajedno, iz sveg glasa. Da ga se sećam možda bi mi bilo teže, a ovako uspomene gradim na osnovu nekih priča o njemu i zahvalna sam svojoj majci na tome. Ona kaže da imam njegov osmeh, zapravo taj neki poluosmeh, i tvrdoglavost, ali kaže i da sam dobar čovek na njega - ispričala je pevačica jednom prilikom za medije i otkrila da su ona, njena sestra i majka neko vreme živele u sigurnoj kući sa još 12 porodica.

Glumica Maja Kolundžija 5. avgusta 1995. godine je punoletstvo dočekala u izbegličkoj koloni.

- Sećanja su živa, toliko su urezana da ne može ništa da se zaboravi. Znam sve detalje. Znam gde se svaki kamen nalazio, gde je bila svaka biljka. Kako je to bio čudan osećaj. Sve je bilo daleko, a sve je bilo tvoje. Ne mogu da zaboravim. Ne blede sećanja, pamtiću dok sam živa - ispričala je svojevremeno glumica Maja Kolundžija Zoroe.

Pevač Mirko Pajčin, poznatiji kao Baja Mali Knindža, takođe je jednom prilikom progovorio o rodnom mestu i kroz koji haos je prošla njegova porodica.

- Setio sam se jednog čoveka koji je, kad su mu govorili da je pobegao, izbegao, odgovorio: "Ne, ja sam demonstrativno napustio teritoriju". Moji roditelji su te 1995. godine zauvek napustili rodni Gubin, a dosta mojih pesama je ostalo i izgorelo u zapaljenoj kući. Zamisli da sam ja bio neki probisvet, budaletina, narkoman ili pijanac neki, pa sve potrošio što sam stekao. Gde bih ja primio roditelje, koji su stigli u koloni bez igde ičeg? Šta bih sa ocem, koji je meni spasao život kad sam imao sedam godina. Ja sam njima kupio plac, napravio kuću, ovo je, Neduka, tvoje - rekao je on i dodao:

- Kraj tih starih vrata u Gubinu te uhvati seta, tuga te ubije, a neki ponos je opet da si došao tu tim stepenicama, obraslim u mahovinu. Jedna breza je izrasla iz kamenog zida u kući pored prozora gde sam ja spavao kad sam bio mali. Sve počinje i završava se u Gubinu, pod Dinarom - rekao je poznati pevač jednom prilikom za medije.

Dugo se nije ništa znalo o supruzi košarkaša Nikole Jokića, Nataliji Jokić, sve dok se nije pojavila fotografija iz detinjstva, a onda je otkriveno da je ona devojčica sa jedne od najpotresnijih slika ikada.

Natalija je sa porodicom bežala, a reporteri Novosti "upoznali" su Nataliju u danu užasa za srpski prognanički narod iz Krajine. Bio je 6. avgust 1995. godine, a Natalija je u naručju majke bežala od "Oluje".

- Nama je ovo druga bežanija. Živeli smo u Karlovcu. Kada tu više nije bilo života, pobegli smo u Slunj. Sada ponovo bežimo, a ne znamo kud. Znamo da više nema nazad. Ako nas neće Srbija, neko će nas, negde, valjda primiti - rekla je njena majka tada.

Golman Milan Borjan takođe je preživeo užas, a jednom prilikom je otkrio i da je često na meti negativnih kometara, ali da se ponosi mestom rođenja.

- Živeo sam preko puta stadiona Dinara. Preskočim zidić i eto me na terenu. Moj otac je bio golman, pa sam i ja krenuo njegovim stopama. Ali mislim da sam ga nadmašio. Posle smo morali da izbegnemo u Beograd. Deda me je odveo na trening Radničkog. Tamo sam postao golman. Živeo sam u blokovima, opasan kraj. Ko zna kako bih se proveo u životu da nisam otišao u Kanadu. Živeo sam u Bloku 64, u kojem je bilo mnogo žestokih momaka u to vreme. Sećam se da je moja porodica predala dokumenta za Kanadu, Zimbabve, Ameriku i Australiju. Otac je izabrao Kanadu - rekao je golman i istakoa gde je rođen.

- Dosta prijatelja imam iz Hrvatske i nikada nisam gledao ko je odakle. Ja ću se uvek ponositi sa mestom svog rođenja. Kada sam se rodio 87'godine, rodio sam se u Republici Srpskoj Krajini i uvek ću se time dičiti. Svako ima pravo da misli drugačije. Mogu da me mrze, mogu da me vole, ali nikad ne mogu da mi promene pripadnost i rodno mesto - pričao je Borjan jednom prilikom za Kurir.

I starleta Stanija Dobrojević jednom prilikom je otkrila kroz kakve strahote je prošla prilikom akcije "Oluja" kao i da je bila deo kolone.

Naime, ona je istakla da joj je u otac ubijen 1. maja 1995, a da su u jednom danu ubili oca, zapalili kući i bacili bombu na automobil.

- Ja sam dete iz kolone... Imala sam 10 godina kada se sve to desilo i sve pamtim! U jednom danu ubili su mi oca, zapalili kuću i bacili bombu na auto! Mama je ostala sama bez ičega i samo je uzela mene i brata za ruku i krenuli smo u koloni ka Banja Luci, kako smo prešli most. Posle 10 minuta isti je bio srušen. Da nismo prešli na vreme ista sudbina bi nas zadesila kao i mog tatu! - započela je Stanija pa nastavila:

- Sećam se, tog jutra kada je krenuo napad, ja sam istrčala u dvoriste da spasem moje dve lutke, a tata je tada potrčao za mnom, uzeo ih umesto mene, predao mi ih, pomilovao me i rekao: "Tata će se vratiti"... I nikad se nije vratio! Tokom čitavog mog odrastanja je nedostajao i uvek sam se nadala da će se ipak vratiti... U meni se zbog svega toga što se izdešavalo rodio neki bunt i revolt prema društvu, sistemu! To buntovništvo se kasnije odrazilo i na moj prkos i način slikanja i izazivanja! Jako sam osetljiva na nepravdu! - rekla je ona jednom prilikom.

Dobrojevići su tek nakon dve godine saznali da je Stanijin otac mrtav.

- Dve pune godine nismo znali da li je mrtav ili živ, a onda su mami poslali fotografije mrtvog tela! Ubrzo nakon toga pušten je na slobodu i moj teča, koji je bio sa njim u momentu kada je ubijen. Desilo se da su ih uhvatili, ali samo su mog tatu ubili na licu mesta zbog čina koji je imao, dok su teču i ostale zatvorili i mučili dve godine, a nakon toga su pušteni u razmeni vojnika. Teča i dan danas često zna da kaže meni i bratu da treba da budemo borci i ponosni s obzirom ko nam je tata bio! - istakla je ona i dodala:

- Radili smo DNK i u procesu smo identifikacije kostiju. To je jako bolna tema za moju porodicu i koliko god život ide dalje, neke rane zauvek postoje. Zato o toj temi i ko je organizacija koja se bavi time neću da otkrivam, jer smatram da nije moje da javno govorim o tome. Moj imidž u medijima je poprilicno provokativan i komercijalizovan, a ovo su ozbiljne teme iz privatnog života koje želim da zadrzim za sebe - rekla je Starleta za kraj i dodala:

- Svaka čast nasem predsedniku i negovanju zdravog patriotizma! Moja želja je da se podigne spomenik srpskim herojima i palim borcima "Bljeska" i "Oluje" među kojima je i moj otac! Podrška svim ljudima iz kolone, jer mnogi i dan danas teško žive! - zaključila je tada Stanija za "Informer".

Podsetimo, u Hrvatskoj vojno-policijskoj akciji "Oluja" avgusta 1995. koja je započela ujutro 4. avgusta, masivnom vojnom akcijom oružanih snaga Hrvatske izvršena je agresija na prostor Republike Srpske Krajine, odnosno sever Dalmacije, Liku, Kordun i Baniju. Firma Militari professenal risorsis (Military Professional Resources-MPRI) sa središtem u Aleksandriji, Virdžinija, SAD, u kojoj su bile angažovane stotine penzionisanih generala SAD, pripremala je operaciju.

Prema podacima dokumentacionog centra "Veritas", tokom akcije hrvatskih snaga poginulo je i nestalo 1.960 Srba, a proterano najmanje 220.000 stanovnika nekadašnje Republike Srpske Krajine.

Njihovi pripadnici radili su i za Hrvatsku vojsku i za muslimane pripadnike 5. Korpusa Armije BiH. Postojala je dakle podrška NATO, kao i jedinica Hrvatskog vijeća odbrane, odnosno vojske Hrvata BiH, kao i Armije BiH. Do agresije je došlo uprkos činjenici da se ta oblast nalazila pod zaštitom UN-a, kao sektori "Jug" i "Sjever", kao i da su predstavnici RSK u Ženevi i Beogradu prihvatili predlog međunarodne zajednice o mirnom razrešenju.

Odluka o početku akcije "Oluja" doneta je tokom sastanka u vili Josipa Broza Tita na Brionima 31. jula 1995. Kako se vidi iz Brionskih transkripata, tadašnji predsednik Hrvatske Franjo Tuđman nesumnjivo je tada definisao cilj, rečima: "To je sada tema naše današnje rasprave, da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu". Pominjao je takođe uklanjanje "remetilačkog faktora" naglasivši da će odstranjivanje "stranog, povijesno odvojenog" elementa doneti pozitivne posledice etničke homogenizacije. Pomenuo je i da dok operacija bude trajala treba javno "jamčiti tobože građanska prava".

U sastavu hrvatskih snaga koje su učestvovale u napadu nalazilo se oko 130.000 pripadnika. Sa njima u sadejstvu bilo je oko 25.000 pripadnika Armije BiH. Vojsku Srpske Krajine navodno je tada sačinjavalo približno 40.000. Vojna dejstva su započela u 5.00 časova ujutro 4. avgusta, žestokim dejstvima artiljerije i raketnih jedinicana duž čitave linije fronta. Prva linija odbrane Vojske Republike Srpske Krajine pomerena je, odnosno probijena, na više mesta, prodorom u dubinu RSK. Onesposobljeni su takođe sistemi veza RSK.

U popodnevnim odnosno večernjim satima započela je evakuacija civila, preko Srba i Dvora. Sutradan, 5. avgusta, oko podneva, objavljeno je da su hrvatske trupe ušle u Knin. Tog dana zauzet je prostor većeg dela dalmatinske zagore koji je ulazio u sastav RSK, osim Knina, Drniš, Benkovac, na prostoru Like Plaški, ali i Dubica u Baniji. Linije kod Slunja probijene su 6. avgusta. Tada dolazi do spajanja trupa Hrvatske sa takozvanim Hrvatskim vijećem odbrane, odnosno vojskom Hrvata BiH, kao i sa Petim korpusom Armije BiH, odnosno muslimanskim snagama. Time je prostor RSK presečen. Tog dana zauzeta je Petrinja u Baniji. Posle ozbiljnijeg otpora te večeri pala je i Glina. Vojnić, Topusko, Lapac pali su 7. avgusta.

Najpoznatiji je zločin na Petrovačkoj cesti, kada je avion hrvatskog ratnog vazduhoplovsta 7. avgusta nešto posle 12.00 časova na putu nedaleko od Bosanskog Petrovca, usmrtio 10 osoba, među njima četvoro dece. Ranjeno je preko pedeset civila, takođe mnoštvo dece. Bio je to Mig 21, doleteo iz Splita.

U prihvatu izbeglih posebno su se tada istakli građani Prijedora i Banja Luke. U akciji nazvanoj "Maestral" koja je bila produžetak "Oluje", od 8. do 17. septembra 1995, hrvatske snage u sadejstvu sa Petim korpusom armije BiH, ubile su 655 i prognale oko 125.000 Srba sa područja više opština zapada BiH: Drvar, Petrovac, Šipovo, Jajce, Bosanska Krupa, Ključ. Usledila je odmah potom 18. septembra 1995, akcija "Una" odnosno napad Hrvatske vojske sa prostora RH, na tri opštine Republike Srpske: Novi Grad, Kostajnica, Kozarska Dubica. Namera je bila zauzimanje Prijedora.

Hrvatske snage su tokom te operacije počinile i zločine kod fabrike Knežopoljka, kada su ubijena 44 civila a ranjeno je 38. Hrvatska vojska je međutim tada teško poražena i akcija je obustavljena. U presudi haškog Tribunala za bivšu Jugoslaviju, aprila 2011, ocenjeno je da je "Oluja" bila udruženi zločinački poduhvat, na čijem se čelu nalazio predsednik Hrvatske Franjo Tuđman. U presudi stoji da je "cilj bio prisilno i trajno uklanjanje srpskog stanovništva i naseljavanje tog područja Hrvatima".

Drugostepenom presudom od 17. novembra 2012. godine, generali HV Ante Gotovina i Mladen Markač oslobođeni su krivice za progon srpskog stanovništva iz Kninske krajine 1995, čime je poništena prvostepena presuda kojom je Gotovina bio osuđen na 24 godine, a Markač na 18 godina zatvora. Oslobođeni su po svim tačkama optužbe. Zločini utvrđeni u prvostepenoj presudi nisu negirani.

(Telegraf.rs)