Ko je Munđa Gala: Od prodavca lubenica do pevača po autobusima i Šabanovog ljubimca

Pojavio se niotkud i napravio bum sa svojom prvom, zasad i jedinom pločom iz 1988.

"Što je teško biti sam,

ja najbolje znam,

Preporučujemo

što je teško lutati,

nemojte pitati.

Upitajte sudbu kletu,

što ja lutam sam po svetu,

zašto mi je pala glava,

što se sa mnom poigrala.

Niko nema takav jad

što ja imam sad,

niko nije bez druga,

samo ja i tuga.

Nemam, nemam nikoga,

sem imena svoga,

tuga mi je prezime,

a bol moje ime."

(Boris Maćešić)

Pojavio se niotkud i napravio bum sa svojom prvom, zasad i jedinom pločom iz 1988. Od svog kompozitora Borisa Maćešića dobio je vrhunske i stilski raznovrsne pesme, dobio je diskografski prvenac koji se pozlatio. Dobio je i neponovljivo estradno ime - Munđa Gala!

- Sreo sam ga na Trošarini, prodavao je voće sa dvoje male dece. Legendarna pevačica romske muzike Ljiljana Petrović me zamolila da ga čujem kako peva u restoranu "Gaj". Kad je otpevao dve-tri pesme, čuo sam jedan raskošan glas i moćan triler - priča hitmejker Boris Maćešić, kompozitor svih pesama na albumu Munđa Gale.

- Zagovorio sam studio, okupio ekipu vrhunskih muzičara: Dobricu Vasića, Sanju Ilića, Slobu Markovića, Vladu Todosijevića. Lako je naučio tekstove i melodije, ali je škripao sa dikcijom. Kad mu je dosadilo moje produciranje, izvalio je: "Bate, daj prvo da otpevam, pa ćemo posle da vežbamo dikciju."

Boris Maćešić je pun hvale za svog pulena. U godini kada je komponovao za najveće jugoslovenske folk zvezde (Brenu, Hanku, Halida, Lepu), izbunario je nešto izuzetno.

- Imao je triler koji je Šaban obožavao. Okupljali smo se kod Zvezdinog fudbalera Miletovića u kafiću - Šaban, Rade Vučković, Ratko Jovanović, Munđa i ja. Šaban krene triler, Munđa skine; Munđa krene, Šaban vrati. Munđa Gala je rođeni pevač bogomdanog glasa. Imao je dosta pevačkog iskustva, imao je i nekog uličnog mangupluka. Ali, imao je neprimetno ime i prezime - Branko Stevanović.

- Rešio sam da ga preimenujem u svetsku facu, setio sam se "Džipsi kingsa" i njihovih andaluzijskih velikih otaca. Munđa - nešto kao otac, kralj Cigana, a Gala nešto svečano i veliko. Tako sam od Branka Stevanovića napravio Munđa Galu. Danas ga niko ne zove Branko, i njegovi najbliži zovu ga Munđa.

Pesme sa albuma Munđa Gale iz 1988. godine žive svoj život: "Rasti rasti mili sine", "Lazarevac i tri sela znaju", "Pošao sam u tuđinu", "Što je teško biti sam", "Nemoj tako Azemina", "Marija", Niko bez greške nije", "Volimo se, volimo".

- Rođen sam u Županjcu kod Lazarevca. Pevam od svoje sedme godine, a posle 4. razreda osnovne škole svirao sam i pevao po autobusima u Beogradu. Imao sam jednu harmoničicu, skidao sam Šabana i pevao za bakšiš. Izdržavao sam i sebe, i majku, i braću i sestre. Znao sam svaku Šabanovu pesmu, i siguran sam da Šabana nije bilo ja nikad ne bih propevao.

- Moj otac je svirao bas i pevao, a mene je "sklepao" kad je imao 64 godine. Bio sam najmlađe dete u kući, mezimče. Vremenom sam zapevao i u kafanama duž Ibarske magistrale ("Boem", "Gaj", "Balkan"), pevao sa Šabanom, Vidom, Bajbanom, Mastiljavim. Kad su počeli splavovi pevao sam sa Kaletom Dijamantom i ekipom - priča Munđa Gala.

- Kad se zaratilo u bivšoj Jugi, otisnuo sam se u Hamburg. Tamo sam pevao, imao svoju kafanu. Zarađivao sam mnogo, i jos poštenije potrošio na kocku, žene i ostale poroke.

Proricali su mu veliku karijeru, Šaban ga je obožavao, a Munđa Gala je sninio samo jednu ploču.

- Imao sam puno para, estradna karijera me nije zanimala. Snimio sam tu jednu jedinu, ali zlatnu ploču, sa vrhunskim muzičarima. Moja se kaseta vrtela na Šabanovom rođendanu više nego njegova. Uveličao sam mnoge romske svadbe po Evropi. Na svadbi u Hamburgu, Šaban se umori, a ja ga odmenim. Onda ga masiram pola sata da ga povratim.

- Bilo je lepo dok je trajalo. Ko zna, možda se u šezdesetoj godini vratim na estradu. Evo, baš ovih dana, pripremamo nove pesme sa mojim starim saradnikom Borisom Maćešićem i pesnikom Brankom Cvetinovićem Lakijem. I ako se ne vratim na estradu, imam gde. Imam tri sina i 18 unučadi. Zasad!(Telegraf.rs)