Jovan Milenković Rala, legendarni saksofonista: "Približio sam saks harmonici"

Dugo je Rala svirao po veseljima širom Srbije, da bi 1975, kao zreo muzičar, snimio svoje prvo kolo "Milivka"

Kad neko svira harmoniku, a kao da čuješ saz ili šargiju, znaj da je to Ismet Alajbegović Šerbo. Kad neko svira saksofon, a kao da čuješ harmoniku, znaj da je to Jovan Milenković Rala.

Preporučujemo

- Odrastajući u živopisnoj Resavi, sviruckao sam u sviralče, slušao mog oca koji je svirao na najobičnijem listu sa drveta. Od petnaeste godine dobijam i prvi saksofon. Doduše, morali smo da prodamo vola da bi kupili prvi saks - priča majstor Rala.

- Kad sam počeo sa svakodnevnim višesatnim vežbanjem, jedan komšija je prokomentarisao: "Dosad im je vo rikao u štali, odsad im riče u kući".

Dugo je Rala svirao po veseljima širom Srbije, da bi 1975, kao zreo muzičar, snimio svoje prvo kolo "Milivka" sa ansamlom Dragana Aleksandrića.

- Kolo sam posvetio svom rodnom selu Milivi kod Despotovca, mom parčetu raja i mladalačkim uspomenama. Ispod moje kuće teče Resava, a imam i vodenicu. Prvo sam čekao da dođe nedelja, pa da sviram kolo ispred crkve. Uveče smo pravili igranke, palili vatre na svakoj raskrsnici. Dolazili momci iz susednih sela da gledaju devojke u našem selu, i obrnuto. Onda su krenule i domaćinske svadbe, imao sam sreću da živim u izrazito gastarbajterskom kraju.

- Svirao sam nekoliko godina u orkestru Slobodna Aranđelovića, Kemiševog oca - dve harmonike, kontra i saks, bez ozvučenja. Čim se pojavilo upražnjeno mesto, imao sam sreću da postanem član ansambla Dragana Aleksandrića, da sviram najveće svadbe i stotine ploča najvećih zvezda.

- Više se i ne sećam kome sam sve svirao. Dosad sam naduvao balon veličine ove naše planete. Kolege muzičari kažu da je zbog mojih solaža na saksu i bakšiš bio izdašniji. Onaj otvor na saksu tako se lako i brzo zapuši novčanicama.

Rala je mnogo više poštovan nego što je popularan. Retko se pojavljuje u medijima, i kad je najviše svirao estrada ga nije zanimala.

- Najlepše i najslađe pričam svojm instrumentom. Uspeo sam da saks najviše približim harmonici. Doduše, ja sam počinjao baš u vreme kada je saksofon postajao moderan. Saks je lagan za nošenje, a nije baš lagan za sviranje. Kroz vežbu sam mogao da odsviram po 16 taktova, celu frazu, bez prekida. Ako uzmete vazduh, to se čuje na snimku.

- Srećom, imao sam dobru kondiciju. Bavio sam se poljoprivredom, plivanjem, a po starojka i kuma smo išli desetine kilometara peške. Dešavalo se da treba da zadovoljimo starojka koji drema i zanoveta: traži vrapca na udicu, traži ribu, goluba. Nikako da izlomi "sabornik" i označi kraj svadbe. Kad ga najzad dopratimo do kuće, posle svih zanovetanja, zapovedi nam ono najteže: "E, sad me nađite!"

I u devetoj deceniji života majstor Rala nesebično prenosi znanje na učenike i biološke naslednike. Ralina svirka zadivila je i najveće domaćine i najpismenije muzičare.

- Kad se Rala pojavio na svadbama, to je bila revolucija! Ljudi su pomerali desetak puta svadbu da bi ugrabili Ralu. Kad sviramo u Ralinom kraju, nije bilo šanse da orkestar spava po hotelima. Spavali smo kod Rale, koristili bazen, a Ralina supruga je bila tu da nas ispegla - priča maestro Dragan Aleksandrić.

(Telegraf.rs)