U 95. godini radi, a malo ko zna tešku priču glumca: Žena ga se odrekla, ćerka mu živi daleko...
Vlasta je bio hapšen, a kako kaže, nerado govori o tome
Glumac Vlasta Velisavljević, iako se bliži 100. godini, i dalje igra u pozorištu, a kako kaže, voli druženja i ne postoje ljudi s kojima ne razgovara. On otkriva da mu je život uvek davao drugu šansu i da je uz dobre ljude izašao na pravi put.
Za 94 godine, koliko ima, proživeo je mnogo toga. Hapšenje, da ga se žena odrekne, ali i divnih momenata, puno uloga, nagrada i to da je jedan od najomiljenijih glumaca današnjice. Vlasta Velisavljević, kako kaže, nikada nije osećao gorčinu, srce mu nije bilo zatrovano mržnjom, a širok osmeh i optimizam nosi kao najsjajniji orden. Na njegov šarm niko nije ostao ravnodušan.
Na Dorćolu gde živi družio se od naroda sa pijace do istaknutih umetnika. I dalje igra. Scena ga pokreće, a vreme sada provodi uz televizijski program gledajući filmove i serije sa mnogim kolegama koji više nisu među živima. Sebe nikada nije smatrao velikom zvezdom.
Bio je skroman, a aplauzi publike mu gode jer je to pokazatelj da radi ono što najviše voli. Kada stane na daske koje život znače, tada ne zna za godine. Oseća polet i raspoloženje. Iako mu ćerka Dubravka i unuka Žana žive u Americi, njihove zagrljaje uvek dugo pamti.
- Umem da oprostim. Kažu da je to velika hrišćanska vrlina. I u crkvi kažu treba oprostiti. Ja sam to uvek umeo i mogao da oprostim. Valjda je i to talenat - zaboraviti nešto. Setiti se nečeg je isto tako dar. Sve što je bilo teško oprostio sam, ako je bilo potrebe da se oprosti - rekao je povodom teških situacija, a onda se prisetio i toga kada je bio uhapšen.
- Da. Nerado govorim o tome. Bio sam mlad, ali uvek sam imao šansu. I kada sam doživeo to što sam doživeo, opet sam mogao da počnem ponovo. U Beogradu nisam mogao da uđem u pozorišta, a ne da igram. Mogao sam uz pomoć dobrih ljudi, koji su mi otvorili mogućnost da odem u Mostar, da tamo budem u divnom pozorištu, koje je angažovalo najbolje reditelje u staroj Jugoslaviji - rekao je glumac i dodao:
- Tu sam doživeo nešto što ne bih mogao u Beogradu. Za sav taj doživljaj sam bio malo bogatiji. To je bila ozbiljna država, nema pardona. Ljudi su verovali u to što su radili i ja to razumem. Ja sam bio malo drugačiji. Bio sam malo protestant.
(Telegraf.rs)