"Jako sam patila, ali sama sam kriva. Porodicu sam potpuno uništila. Danilu i meni baš nije išlo..."

- Drugačije nisam mogla, nego da tako jako tresnem. Jako veliki lomovi su meni bili potrebni da bih se trgla i izvukla iz situacija i stanja u kojima sam bila - iskreno priznaje Nataša

Njen život 20 godina je dostupan javnosti, a u nekim momentima biti javna ličnost u njenom slučaju bilo je više nego bolno.

Svojim odlukama i izborima pop zvezda Nataša Bekvalac donela je mnogo radosti i sebi i svojoj porodici, ali i mnogo tuge i bola. Danas je vrlo svesna sebe, svog života, pogrešnih i ispravnih koraka i priznaje ono za šta treba mnogo hrabrosti, a što bi malo ko priznao tako iskreno.

Pre dva meseca napunila je 40 godina i sebi nije mnogo toga poželela. Ima samo jednu želju, mesecima unazad, ali ne odnosi se konkretno na nju. Kada je o njoj reč, kaže da sve što joj suštinski treba - danas ima.

Mi smo sa Natašom, nakon što su slegli utisci i nakon što je već lepo zagazila u 41. godinu, iskreno razgovarali o porodici, karijeri, privatnom životu, radostima, kajanjima.

• Po čemu znaš ko ti je pravi i iskren prijatelj? Na tvojoj rođendanskoj proslavi je bilo svega 40 odabranih zvanica.

- Nemam reper po kojem idem. Strašno sam iskrena sa svojim prijateljima i jako mi je važno da u svakom momentu mogu da kažem šta osećam i šta mislim, da moji prijatelji nisu prijatelji koji me tapšu po ramenu i koji mi govore da sam najlepša i najpametnija, da nemam grešku. Baš imam okruženje koje je realno i nekada možda i surovije nego što ljudi mogu da pomisle. Jako su kritični i to je uvek za moje najbolje dobro. Zna meni i da ne bude pravo, nekada, ali kada vreme prođe ispostavi se da oni koji te najviše vole imaju oči kojima sebe nekada ne možeš da vidiš.

• U tvojih 40 godina mnogo je toga stalo. Kako ti sebe danas doživljavaš?

- Shvatila sam da je, sve što mi se u životu desilo, bilo za moje najveće dobro. Kao što nekada kritika nije naprijatnija da je prihvatim, tako i neke događaje... Ljutila sam se na neke situacije i događaje, što baš meni, zašto sam ja ovo zaslužila, čime sam zaslužila... A, onda sam shvatila da sam, tu gde je život najteže i najintenzivnije udarao, upravo na tim lekcijama, najviše i porasla, i da je upravo tako i baš u tom momentu bilo najbolje za mene. Drugačije nisam mogla, nego da tako jako tresnem. Prilično sam buntovna i nisam neka preposlušna osoba, zato je taj način za mene bio i najbolji... Jako veliki lomovi su meni bili potrebni da bih se trgla i izvukla iz situacija i stanja u kojima sam bila.

• Drugačije se danas obraćaš svojoj publici. Deluje mi kao da ranije nisi bila svesna koliko te ljudi vole i koliko si dobrih stvari učinila.

- Kako vreme prolazi i kako sam imala taj životni put koji mi je život odredio, umesto da manjem verujem, ja sam počela više da volim ljude i da budem otvorenija u toj energiji davanja. Shvatila sam da samo tako, ako nemaš bojazan jao, ako budem dala toliko, možda će se zloupotrebiti. Čim imaš rezervu, sve ti se sa rezervom i vraća. Bukvalno sam shvatila da idem bez ikakvih, nekakvih, pomoćnih sredstava zaštite, i samo tako, šta god da se desi, znam da sam dala najbolje od sebe i da nije do mene.

- Oslobađam se odgovornosti i to me čini slobodnom u svakom smislu. Znaš ono, šta god da radiš da budeš otvoren i dobar, i onda si potpuno slobodan.

• U kojim situacijama si se služila tim "pomoćnim sredstvima"? Kada si bila najviše stegnuta, a možda nije trebalo?

- U svim. Imala sam zidove... Imala sam nešto iza čega sam se krila, naravno, da bih sebe zaštitila. Ali, kad ojačaš, najviše u duhovnom smislu, onda straha imaš sve manje. Strah je ono što nas ograničava u svakom smislu i što nas može učiniti slobodnim ljudima, a meni je poenta života sloboda. Suštinska sloboda, ne ono kad pomisliš "slobodna sam". Šta, nemaš dečka? Ne tako... Slobodna -- da ti je duša slobodna.

• Nataša pre 20 godina i Nataša sada privlače istu pažnju, ali nisu te ljudi doživljavali kao sada. Tada su mahom bili komentari "slatka, plavušica, ali je pitanje da li će nekada nešto veliko napraviti". Kako si se nosila sa tim?

- Jako sam patila, ali sa ove tačke gledišta mogu da kažem da sam sama kriva za to. Nisu ljudi krivi što su me tako doživljavali. Da nisi ti, devojko, sebe tako predstavljala, pa ti se tom energijom i vraćalo? Kao da sam se krila... Krila sam se iza lokni, jako iskvarcanog tena, iza rečenica koje nisu nešto preintimne i preduboke. Kao što se sad ne krijem.

• Šta si pogrešno radila?

- Radila sam verovatno najbolje što sam u tom trenutku mogla. Verovatno sam se borila sa nekim demonima, strahovima, pa je to bilo najbolje što sam mogla da pružim. Kao što je sada nešto potpuno drugo i mnogo veće.

• Šta te je najviše bolelo za ovih 20 godina?

- Uvek sam bila osetljiva na umetnost u meni, jer ona je uvek kuljala, a ja sam nekako bojažljivo davala sebe. Nisam se puno mešala ni u muziku, mislila sam da nisam dovoljna dobra, da ne znam dovoljno, nisam verovala toliko u ono što nosim unutar sebe i to je tako bilo zarobljeno u meni. Kako su godine prolazile, sve više sam oslobađala ono što čuči u meni. Počela sam više da govorim, da govorim na drugačiji način, da pristupam ljudima sa više poverenja nego tada.

• Da li si svojim odlukama i izborima više naudila sebi ili svojoj porodici?

- Mislim da sam njih uništila, potpuno. Ali, valjda, oni koji najviše voliš... podrazumeva se ta ljubav, pa na njih manje paziš. Više sam pazila na neke ljude koji mi nisu ni emotivno ni nikako bliski, niti su ikada to postali, a svoje nekako najlakše zgaziš. Ali, to se stvarno vremenom promenilo. Mnogo više negujem i čuvam svoje ljude. Tu ne mislim samo na svoju porodicu - mama, tata, sestre. Mislim i na svoju decu. Prioriteti su mi se promenili. Sada je sve ispravnije, mnogo su mi važniji prijatelji, moji saradnici, i zato iz naših odnosa izlaze tako lepe stvari. Svoju porodicu sam prilično uvukla u svoje poslove. (smeh)

- Ono što važi za većinu ljudi, za mene u principu nije neko pravilo. Kažu, nemoj mešati porodicu i posao. Meni su najlepše stvari izašle iz tog odnosa i saradnji. Za mene su najlepše stvari uradili oni koji me najviše vole. Ko te više voli nego sestra? Ne postoji niko ko će bolje to uraditi od tvoje krvi. Tako da, shvatila sam da ne treba da robujem pravilima, da za mene postoje neka druga koja nisu uobičajena, ali su moja.

• Kada si rekla dosta je?

- To bi ličilo na mene pre - e, sada, od danas... Ali to nije prirodno, da sam danas jedna, sutra druga. Kod mene je to bio proces i još uvek traje. Kada su stvari prirodno počele da se dešavaju, kada sam shvatila da nisam toliko velika... Ne mogu danas da budem neodgovorna, a sutra odgovorna. Mogu postepeno da se menjam, jer to je prirodan proces koji ne ostavlja žrtve za sobom. A ovo sve što sam ranije radila je ostavljalo žrtve za sobom, zato što je bilo tako neizbalansirano. Ne može ništa dža-bu u mom slučaju. Mogu neke ekstremne situacije, gde praviš tako jasne rezove, ali ne kada je životni tok u pitanju.

• Ističeš da sada imaš svu potrebnu ljubav. Da li si bila dovoljno voljena u prošlosti?

- Generalno, osećam se strašno voljenom i baš volim. Sve što radim moram da radim s ljubavlju. Kada su u pitanju muško-ženski odnosi, mnogo sam volela i stvarno sam se osećala voljeno. Nemam utisak da nisam bila voljena žena, mislim da jesam, do određenog perioda kada je sve pošlo po zlu.

• Koliko si krivila sebe zbog toga što je nešto pošlo po zlu?

- Sve manje. Ranije sam baš mnogo krivila sebe i to mi je stvorilo strašno mnogo kompleksa. Neke stvari se dese i one su za tvoje najveće dobro, a uopšte nisi uticao na to. Nisi uradila ništa loše, bila si super žena, nije se ništa dogodilo da iniciraš tako nešto... Neki ljudi su takvi kakvi jesu i nisi ti kriva što se nešto tako ružno dogodilo. Prestala sam da krivim sebe i počela sam da živim život takva kakva jesam. Prihvatam sebe sa ogromnim poštovanjem i ljubavlju jer sam takva jesam - dobra.

• Često se ljudi šale na račun tvoja tri braka, pa si i ti sama počela da zbijaš te šale. Međutim, sve što ti je danas šala nekad ti nije bila. Jesi li zacelile te rane?

- Mnogo lakše podnosim sve u životu zato što se svemu nekad smeješ. Ne pričam o ekstremnim situacijama, pričam da smo normalni ljudi. Šta god da se dogodi dođe momenat kada ćeš sedeti sa društvom i cepati se od smeha. Tad ćeš znati da te to više ne boli. Jednog dana, za neke stvari je potrebno baš da prođe vreme, ali u principu sve prođe i sve te nekad prođe. Kad znaš to, lakše je.

• Hana je sada već velika. Kakav odnos imate, kao drugarice ili?

- Nismo mi baš drugarice, osim kada provodimo to neko, hajde da kažem, lepo, slobodno vreme, gde se šalimo, cmačemo i ostalo. Ali, ni to nije baš tako... Divim se mamama koje mogu da postignu taj odnos. Drugarice su ravnopravne u smislu uloga, odgovornosti, jer ako smo drugarice onda je znak jednakosti između nas. Ne može da bude, ne zato što sam ja važnija, a ona manje, nego zato što je odgovornost koja je na meni ogromna.

- Šalim se sa prijateljima, pošto svi znate da ne živim ni sa Haninim ni sa Katjinim ocem, pa ih tako sama odgajam, sama vaspitavam, nemam u koga prstom da uperim kada nešto pogreše i kažem "E, on je to vapitao!". Znaš ono što mame rade, "to je tatino". (smeh) Ovo je kompletna odgovornost... Sve dobro će se, verovatno, pripisati ostalima, ali ono loše kad se dogodi ne mogu da spavam, ne mogu da ne razmišljam o tome gde sam fejlovala kao majka. A, nekad nisam ni fejlovala, i ona prolazi kroz faze kroz koje sam i ja prolazila.

- Kad pitam mamu kad se ovaj pubertet završava, ona kaže: "Pa sine, nikad, vidiš po sebi". (smeh) Onog trenutka kad rodiš dete - nemaš mir. Imaš stalno to nešto što te čačka, da li sam sve uradila kako treba. A, pravila nema. Da postoje edukacije, ja bih bila prva. Moraš da upoznaješ svoje dete, mene moja mama i sada upoznaje. Stalno sam na oprezu, ali trudim se da ne navučem strahove, da ne bih navukla i druge gluposti koje mi kao majci nisu potrebne, jer taj strah zna da pojede sve ostale stvari koje treba da pružiš svom detetu.

• Kažeš nemaš na koga da svališ... Hana viđa svog oca, oduvek?

- Viđaju se, naravno, ali pričamo o životu. Ne može on za petak ili subotu nešto ekstremno i drastično da uradi. On je divan partner meni u vaspitanju, mi smo uvek na istoj strani, imamo jasne dogovore ko šta radi. Od kada se rodila nas dve živimo zajedno i to ne može da se poredi sa trenucima koji su, znam, genijalni, sa ocem, ali on za to kratko vreme neće da se trudi da joj očita bukvicu kako nije bila dobra, nego će se truditi da joj dopusti sve što joj ja ne dopuštam. (smeh) Mislim, to je negde i prirodno, da mi pokvari sve ono što sam radila, ali neka im i taj ventil. Ne ljutim se ja, sve dok je ljubavi i pozitivne energije, i da tata pokvari, pa ne može da našteti nešto što ja napravim.

• Kakav je vaš odnos danas?

- Pa, strogo poslovan. (smeh) Danilo je divan otac Hani i naš odnos se svodi na, prosto, brigu i vaspitanje o njoj. I pokoje privatno pitanje, vrlo retko. (smeh)

• Tipa?

- Pa, ono... Kako si? (smeh) Glupo mi bude da odmah krenem na temu, nego ono, kurtoazno, kako si. (smeh)

• Vi delujete kao oni holivudski parovi za koje se javnost iz nekog razloga vezala i svima je žao što ste pukli.

- Eto vidiš, to je jedna strana gledanja, a druga strana je fenomenalna, kako gledam ja! (smeh) To je - kako je fenomenalno što smo odstranili ono što nije valjalo, a što smo zadržali ono što je fenomenalno. Zdrav odnos je najvažniji. Meni i njemu kao muškarcu i ženi baš nije išlo, stvarno, nas dvoje nismo kompatibilni kao partneri, ali smo kompatibilni u roditeljstvu i u tome funkcionišemo. On je kompatibilan sa svojom partnerkom, srećan je u tom odnosu, a ja sam srećna sama. (smeh) Ja nisam kompatibilna ni sa kim! (smeh)

• Dve i po godine si sama?

- Od kada se Katja rodila, dve i po. Nikad bolje, sestro slatka! (smeh) Ali, nije kiselo grožđe, zaista.

• Ali, kad te pogledaju ljudi, Nataša Bekvalac sama dve i po godine... Stvarno ne ide.

- Ja sam stvarno uletala iz veze u vezu, iz braka u brak. Ne mogu da pričam drugačije nego što jeste. Ali, to stvarno nije dobro. Potrebno je da se energetski očistiš... Možda je pregrub izraz. Potrebno je da se resetuješ, a ne da srljaš, kao ja. Tako da, ja sam na čišćenju trenutno. (smeh) Treba mi vreme za potpuni reset i da budem još bolja nego što jesam, sama sa sobom.

• Imaš li onda simpatiju?

- Nemam. Imam Instagram udvarače! (smeh)

• Šta ti pišu?

- Jako su slatki. Imam i one koji su baš nevaspitani, ali, mislim, to je... Zezala sam se, ali sam prestala to da radim zato što mi je moj najbolji prijatelj Kecman rekao da sam poremećena. Ja tako skrinšotujem i pošaljem u našu grupu, kao, ha-ha-ha, a mi smo u nekoj diskusiji. On kaže "ne znam samo kako ću da vadim ove fleke kad završiš na naslovnici, je l' ti znaš da to može da se isfingira, obriše, napiše da izgleda kao da si ti...". Onda sam shvatila da to stvarno može da se desi, a gluposti neke! Bude mi dokona glava, đavolje igralište, i tako se našalim sa njima. Onda shvatim da nisam ni pomislila da tako nešto ružno može da se desi, i nije se nikad ni desilo. Zezala sam se sa fanom, razapnite me na krst! Mislim, pa šta... (smeh)

• Šta svoje primećuješ kod Hane?

- Primećujem moje najlepše i Danilove najlepše osobine. Kao da je dobra vila došla i rekla "e, ovo dete će da pokupi najlepše".

• Šta je to najlepše?

- Kod Danila odgovornost i disciplina, koju ja nisam imala, a ona je baš takva. A, kod mene sve što je povezano sa emocijama, empatijom za druge ljude. Ne kažem da on to nema, ali kod mene su mnogo izraženije. (smeh)

• Šta bi volela da Hana sutra radi?

- Ona često ide sa mnom na snimanja, kada nisu neka preduga, da malo vidi kako funkcioniše veliki sistem. Šta znači biti organizator, šminker, producent, kako je ispred, kako iza kamere... Da vidi kako nijedan posao nije lak, da ne podaštava nijedan posao. Ni onaj od ženice koja nam pomaže da sve bude uredno. Svakom poslu moraš da pristupaš sa odgovornošću. Jako je važno da radi ono što voli. Uopšte nije važno šta, nisam od onih mama, kao, "jao što bih volela da bude...". Moraš da radiš ono što voliš.

• Desila se ta fantastična Arena. Mnogi su bili iznanađeni kada su pročitali i čuli da ti je to prvi veliki koncert. Šta sada spremaš?

- Ovaj kovid nam je doneo sreću jer smo pre toga uspeli da održimo taj koncert, ali sam se s druge strane rastužila jer je regionalna turneja bila zakazana i dogovorena. Onda nam je sve u jednom danu propalu. A, možda, ko zna zašto je to dobro. Za neko dobro se sigurno desilo. U perspektivi, tako mi se ta 2022. godina "javlja", da bih mogla da otpočnem sa Arenom, ali da se nastavi po regionu. Ljudi treba da vide šta znači veliki šou, velika produkcija. Jako mi znači što posle toliko meseci dobijam poruke "Hvala ti za najlepšu noć u životu"... Ono što sam ja unutar sebe osetila, osetili su i ljudi. Hvala ljudima što im je to najlepša noć u životu.

• Koja je tebi najlepša noć u životu?

- To je, stvarno. Da sam Hanu ili Katju rodila uveče bila bi ta, ali jednu sam rodila ujutru, drugu popodne, tako da to imam najlepše. A, ovo mi je najlepša noć.

• Okej, a do 2022?

- Najlepša noć?

• Ne. Šta spremaš do 2022? (smeh)

- (smeh) Do 2022. spremam album. Mislila sam da izdam pesmu po pesmu, ali moje društvo kaže "Ali, zašto... Hajde album, organizuje prelepu promociju...". Volim te svečane stvari, volim da se družim i sa tobom i sa tvojim kolegama... Nekako, mislim da smo svi malo porasli. U poslu sam počela da doživljavam da mi bude pre-prijatno. Da budem srećna i da ljudi budu srećni, da budem baš otvorena u toj energiji davanja.

• Kada da očekujemo tu pozivnicu?

- Nadam se da će to biti na proleće sledeće godine, zato što je to realan period. Nijedan dobar album se ne radi preko noći. Meni su pesme u principu odabrane, fali još par tekstića. Baš su ga pravili ljudi po mojoj meri.

• Hoćemo li da ih spomenemo?

- To je svakako Braja, Marina, Laća, Darko Dimitrov, Atelje trag, Boki Vasić... Laća mi je prvi novi saradnik, ostali nisu, ali su i oni u nekoj prelepoj, novoj energiji. I ovaj koncert je bio svima, da kažem, zadatak za razmišljanje, šta uraditi posle svega ovog. Svi smo u lepoj, novoj energiji ovog modernog zvuka, a opet... Zeznuto je kada sam ja u pitanju da se zadrži moja emocija, a da budemo upakovani u novo ruho, jer treba.

- Ja nisam od onih koji zapomažu za vremenom "jao, kada je izašao "Nikotin", kako je to bilo"... A izašao je pre 20 godina. (smeh) Dobra pesma je večno dobra pesma, ali zamislite kada bi sada odsvirali "Nikotin" u aranžmanu koji je tada bio moderan. Pesme traže novu produkciju, novi duh. Sve je moderno, novo, i treba da budemo u korak sa vremenom i ispred njega. Bila bih potpuno smešna kada bih se ponašala kao uzbuđena dvadesetogodišnjakinja, jer to stvarno nisam. Nisam od onih žena koje u površnom i vizuelnom vape za nekom mladalačkom energijom. Ja je imam, uopšte ne treba a se kitim perjem koje mi uopše ne stoji.

• Za kraj, koja si izjava Nataše Bekvalac?

- Zavisi u kojoj pameti se probudim! (smeh) Nisam ja još sva svoja... To je danas! (smeh)

(Telegraf.rs)