"Vukao me je kao vreću, pa naredio da me oteraju..." Goca prvi put o najvećem poniženju u životu

Srpska pevačica otvoreno je govorila o tome šta joj se ružno dogodilo na početku karijere

Srpska pevačica Gordana Lazarević (66) koja je rođena 28.marta 1954. godine, je ispričala koja neprijatna situacija joj se dogodila na početku višedecenijske karijere, koju će zauvek pamtiti.

Preporučujemo

Govorila je šta joj se dogodilo na jednoj svadbi pa je rekla:

- Bilo je više takvih, ali jedna situacija je bila mnogo neprijatna. Pevala sam na svadbi sa orkestrom iz Petrovca na Mlavi sa kojim sam mnogo toga radila. Kada sam ušla pod šatru prišao mi je jedan čovek, za koga nisam znala ko je, i počeo da me vuče za rukav prema vrhu sofre, tako da sam se saplitala - započela je pevačica.

- Kada smo došli do stola gde su sedele najvažnije zvanice i mlada i mladoženja rekao mi je: „Hajde, penji se na sto!“ Odgovorila sam mu: „Znate, ja se ne penjem po stolovima!“ On je navalio - na sto i na sto. Kada sam odbila gurnuo me je i rekao: „Oterajte je kući!“ Pogledala sam ga i počela da trčim između redova plačući - dodala je Goca.

- Momci iz orkestra su me zaustavili i molili da ostanem. Pokušavali su da mi objasne da je taj čovek mladoženjin deda i da je popio, te da je već bilo normalno da se ljudi penju po stolovima i klupama. Međutim, meni niko nije rekao ni dobar dan, već me je deda vukao kao vreću. Ja sam se nekoliko puta popela na sto ali zato što sam ja to htela. Meni ne može niko da naredi da se penjem na sto i to ne dozvoljavam nikome. Ne postoji novac za koji ću da se penjem. To radim jedino za džabe - dodala je ona.

- Bila sam neraspoložena ali sam pevala do šest ujutru, umesto do dva, kakav je bio dogovor. U šest su ostali samo mlada, mladoženja i njihova porodica, a kako je bila jesen svi su cvokatali od zime i molili su dedu da ide da spava. Međutim, on je govorio još ovu pesmu i još ovu pesmu - rekla je ona.

- Toliko sam već bila besna, ljuta i umorna, da kada je pevač zapevao „...i dok ide niz ulice slušam njene cipelice“, prvo sam bacila mašnu sa kose, pa sam počela da skidam mantil i onda da stepujem cipelama. Uopšte ne znam zašto sam to uradila. Na kraju sam izula i cipele. Deda se tada prvi put nasmešio i povikao - Stop. Pružio mi je ruku i rekao: „Pa ti si, u stvari, divna!“ Pitala sam ga da li je trebalo sve da poskidam, da bi on shvatio da sam divna. To mi je bio najteži i najponižavajući momenat u profesiji - zaključila je Goca Lazarević.

(I.T.)