Robert Čoban, kralj tabloida: Cecu smo prodavali u 300.000 primeraka, danas je Đoković iznad svih

- To je ta ljudska osobina - vrline javne, poroci tajni. Svi vole da pričaju kako su fini, odlaze u pozorište, koje serije gledaju, a u nekoj svojoj dubokoj intimi čitaju tabloide ili gledaju porno filmove, da odemo u tu krajnost. To je normalno, u ljudskoj prirodi, nisu samo Srbi takvi. Ja ne uzimam ljudima za zlo što su licemerni - kaže Čoban

"Nećeš pogrešiti, verovatno. Tako su me prozvali još u vremenima kad smo imali samo tabloide. Nema mi bežanja od te titule", kaže nam na početku razgovora Robert Čoban, na pitanje da li ćemo pogrešiti ako ga nazovemo "kraljem tabloida".

Robert Čoban prvi je gost Telegrafa u serijalu "Priče sa medijskim profesionalcima u Srbiji". Uprkos tituli koju decenijama nosi, Robert je danas mnogo više od toga.

Počeo je davne 1990. godine, tokom koje je, uključujući i 1991. bio dopisnik "Večernjih novosti", zagrebačke Arene, sarajevskih "Naših dana".

1992. godine glavni urednik lista "Indeks", nezavisnog lista "Nezavisni indeks".

OD 1993. do 2005. glavni i odgovorni urednik "Sveta", saradnik magazina "Vreme", "Stav".

Danas je Robert Čoban predsednik "Kolor Pres Grupe" koja poseduje 110 magazina, 25 portala i održava preko 70 konferencija i festivala godišnje.

• Kako je sve počelo, kako ste Vi počeli, te davne 1990. godine?

- Sa ćerkama sam vozio bajs pre nekoliko dana, baš pored Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, pa sam pomenuo taj događaj. Studirao sam pravo i često smo odlazili u kantinu na Filozofski fakultet. Bilo je bolje hrane i više devojaka, na pravnom su uglavnom bili muškarci. Tu sam jednog dana, u januaru 1990., na oglasnoj tabli video da dopisništvo Večernjih novosti traži dopisnika, honorarca.

- Javio sam se na taj oglas, sutradan su me primili, počeo sam da radim u dopisništvu. Prvi tekst, koji moja majka čuva i dalje, bio je "Niže cene štofova", gde su me poslali da uporedim cene štofova u robnim kućama. Već sutradan koleginica koja je pratila kulturu se razbolela i oni su rekli "Ajde, nemamo koga, ajde ovog malog pošaljite da ide u Vojvođansku Akademiju nauka na godišnju skupštinu". Izašao mi je tekst u osnovnom izdanju, neka četvrtina strane. To mi je zaista značilo kao neka lansirna rampa. Posle sam pisao od crne hronike, kulture... Kad radite u dnevnim novinama i dopisništvu morate da radite sve.

- To je bila godina, za mlađe vaše gledaoce koji se ne sećaju, kada je Ante Marković bio na vlasti, kada je ekonomija prilično u nekom uzletu, čvrsta valuta, roba iz uvoza kreće da dolazi... Ja sam vrlo brzo, posle par meseci, od honorara koji sam dobijao u Večernjim novostima i tezgareći za ovo što si pomenula, počeo dovoljno da zarađujem, da više od roditelja nisam morao da tražim novac za studiranje, da mi šalju. To je negde odredilo da je to nešto što mene zanima, što ja volim, a, opet, da to nije samo hobi, nego da mogu da živim od toga.

- Taj prvi tekst je bio potpisan inicijalima R. Č., a ovaj drugi punim imenom i prezimenom. Iz Beograda, iz centrale Novosti su zvali i pitali "Što se ovaj čovek potpisuje pseudonimom? Nemoguće da se zove Robert Čoban." Onda su ovi rekli "Nećete verovati, ali stvarno se tako zove!". (smeh)

• Prvi tekst koji ste spomenuli - da li je prvi tekst vredeo više u to vreme ili prvi tekst danas, ili zavisi od toga gde radite?

- Miroslav Stefanović je bio moj prvi urednik, šef dopisništva. Bio je dosta strog, možda i rigidan za neke današnje okvire, ali je jako važno ko vam je prvi šef i ko je taj ko vas usmerava. Imao sam neko političko uverenje koje je bilo različito od njegovog, pošto su Večernje novosti tada... Milošević na vlasti i sve to. Ali, u profesionalnom, zanatskom smislu, to mi je mnogo značilo u životu.

• Prvi honorar u životu - u Večernjim novostima ili ste ga zaradili na neki način pre toga?

- Ne, tada. Studirao sam. Ali sam ga dobio. Često je neverovatno... Mnogi ljudi danas pišu bez honorara, pišu zbog slave, gomila novina danas i ne plaćaju neke svoje kolumniste i saradnike. A tada, zaista, mi smo na mesečnom nivou dobijali listu i čak i taj mali tekst, koji je veličine antrfilea, bio je honorarisan.

- Jako je važno da to što radite i volite i da ste za to plaćeni. Naravno, to nije uvek lako, ali ako to u životu postignete... Često govorim mladim kolegama, budućim, kad predajem na fakultetima ili u nekim novinarskim školama, da ne postoji veća sreća od toga da radiš ono što voliš. 

• Kako smo došli do toga da je nekada antrfile bio plaćeniji nego što je danas kolumna, pa čak i nečiji rad na mesečnom nivou?

- Više je razloga i šira je priča. "Večernje novosti" tada, devedesetih, imale su, recimo, 300.000 tiraž. Imali ste "Nadu", magazin koji više ne izlazi, a koji je imao oko 400.000 tiraž. Ta "Arena" za koju sam pisao imala je 400-500.000 tiraž. To je bilo pre hiper inflacije, bila je stabilna ekonomija, prosečna plata bila je u hiljadu maraka. Danas je 500 evra nedostižnih ili jedva dostižnih.

- U takvoj situaciji mediji su bez problema... Tada ste imali "Politiku", "Ekspres", "Novosti", "Borbu" i "Dnevnik". Nije bilo deset tabloida, nije bilo 5 nacionalnih televizija, nije bilo ovih 110 magazina... Bila je mnogo veća konkurencija, da biste uopšte mogli da radite. Danas neki ljudi koji možda ne bi trebal da rade, rade. Ali, ti koji su radili, čiji su tekstovi objavljivani, to je sve bilo plaćeno, koliko god to neverovatno zvučalo.

"Klinton VS Džekson = Robert Čoban, kralj tabloida"

• Kako je potom došlo do toga - "Robert Čoban - kralj tabloida"?

- To je ta priča koju vrlo rado pričam, što bi rekao Balašević. (smeh) Mene je u tom momentu zaista interesovala samo politika i ja sam se bavio time. Pisao sam i o crnoj hronici, o nekim aferama, o kulturi, ali me je u suštini interesovala politika i radio sam intervjue sa političarima. I taj "Indeks" koji smo mi obnovili pre svega se bavio politikom. Kasnije "Svet", ovaj koji je danas tabloid, bavio se politikom, pošto su okolnosti bile takve.

- Počele su da se formiraju političke stranke, u regionu je bio rat - u Bosni, u Hrvatskoj... U tim situacijama normalno da nećete pisati o modnim revijama, premijerama filmova i o pevačicama i njihovim ljubavima. 1994. sam bio u Americi, na stipendiji američke ambasade, pet nedelja, gde sam obišao medije u celoj Americi. Imao sam priliku da radim razgovor, intervju sa čuvenim, danas ozloglašenim u Srbiji i većem delu sveta Džordžom Sorosom, u njegovoj kancelariji u Njujorku. Las Vegas, Atlanta, sedište CNN-a... Za nekoga ko dolazi iz zemlje kakva je Srbija bila 1994. u januaru... Kao ilustracija, poslednji primerak lista "Svet", kada sam odlazio u januaru 1994., koštao je 500 milijardi dinara. Kolporteri, koji su ga prodavali na ulici, su tokom dana više puta lepili nove cene - 600 milijardi, 700 milijardi..., jer je inflacija iz minuta u minut "gutala" vrednost. Onda smo mi, čim prodamo primerak novina, od dilera koji stoji tu na metar od našeg kolportera, kupovali marke.

- Iz takve atmosfere - rata, hiperinflacije, odlazim u Ameriku u kojoj je Bil Klinton na vlasti, sve funkcioniše besprekorno, čitav taj put... Odlazim u Atlantu i sećam se te scene iz hotela u Atlanti - u jednoj sobi se prikazuje Klintonov izveštaj o stanju nacije. To je prva godina Klintonove vlasti, mladog američkog predsednika, pre svih afera, pre Monike Levinski, bombardovanja Jugoslavije... Klinton govori o tome šta je radio proteklih godinu dana, a u drugoj prostoriji išao je izveštaj o aferi Majkla Džeksona o aferi "Neverland", o optužbama da je Majkl Džekson optužen za pedofiliju.

- U prvoj sobi gde se dešava, iz moje vizure, najvažnija stvar na svetu - The State of the Union Address - dvoje ljudi. U drugoj sobi, gde se govori o Majklu Džeksonu, 50 ljudi gleda to.

• Da li je i dalje tako?

- Da, apsolutno! Tako je uvek, kad je normalna situacija. Nije tako danas zbog kovid virusa, ali gde god je normalna situacija, gde nije rat, gde je opušteno, gde ljudi ne znaju imena ministara, premijera, ljude interesuju takve teme. To nije nikakav "srpski specijalitet", da samo Srbi gledaju rijalitije ili čitaju tabloide. Tako je u Velikoj Britaniji, tako je svuda gde je stanje normalno.

• Znate da često kažu "E, ovo ima samo kod nas".

- Pa, naravno, zato što nisu putovali nigde. Ali, danas prosto mogu da odu na internet, da izguglaju kako izgledaju rijalitiji u Velikoj Britaniji, šta su tabloidi u Velikoj Britaniji tih godina radili princezi Dajani, koja je na kraju i poginula zbog jurnjave sa paparacima, i koliko su platili tabloidi one poslednje paparaco fotografije princeze Dajane i Dodija Fajda na onoj jahti, kad sedi na onoj daski za skakanje. To je, prosto, tako bilo.

- Ali, ja, iz vizure nekog ko dolazi iz zemlje u kojoj je rat u okruženju i u kojoj je politika jedina tema, nisam o tome razmišljao. Meni je trebalo da napravim taj eskejp, da odem u Ameriku i vidim da je to nešto gde ću ja moći da budem, što je jako važno, finansijski nezavisan.

- Mi i dan danas pričamo o politici kao o nekoj temi koja upravlja medijima, kompanijama i tako dalje. Tako je 30 godina unazad, ukoliko se bavite novinarstvom koje ima veze sa politikom, kakvo je bilo naše novinarstvo. Ukoliko pišete o zabavnim temama, lajfstajl temama, izdajete "Lepotu i zdravlje", tinejdžerske magazine, "Story" i "Hello", vi ste nezavisni. Mislim, svi smo mi zavisni od politike, u smislu da ona određuje ekonomske uslove u kojima živimo, ali, prosto, to su teme gde vi zavisite od broja čitalaca, broja ljudi koji će kupiti vaš magazin, i od oglašivača koji su sa mnogo većim žarom ulazili da se oglašavaju upravo u takvim medijima, a ne u političkim nedeljnicima.

• Ko je bio na prvoj naslovnoj strani "Sveta"?

- Na prvoj naslovnoj tog "Indeksa", koju često pominjemo, bio je neki slovenački predratni plakat, stilizovana art verzija. Interesantno je ko je imao intervjue... Zoran Đinđić, premijer, tada intelektualac i član Demokratske stranke, Slavenka Drakulić spisateljica, Toni Montano koji je iz nekog razloga tad bio popularan kao pevač, Nikola Konjević iz Republike Srpske, a "Svet" kao "Svet", ovo što danas pamtimo kao tabloid, počeo je 1995., nakon mog povratka iz Amerike, i nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma, kada je politika prestala da bude najvažnija stvar u našim životima, kada su ljudi rekli "okej, sad malo hoćemo da gledamo manekenke na modnim revijama, da čitamo o pevačicama, da gledamo paparaco fotografije".

- Ceca Ražnatović je bila na prvoj. Ali, najprodavanija naslovna sa njom je bio intervju iz zatvora, za vreme Sablje. Kad mnogi to nisu smeli, mi smo objavili intervju sa njom, preko advokata Rajka Danilovića koji nam je to dostavio. To je bilo, zaista... U leto 2003. oko 300 hiljada tiraž. Tako nešto.

Prve paparaco fotografije

- 1997. su prve paparaco fotografije objavljene. Do tada, sve zabavne novine koje su postojale u Srbiji, poput "TV Revije", "TV Novosti", "Sabora" koji je pisao o narodnjacima, nisu imale tu formu, nego su imale sve lepo, sa svima, "kako vaš novi album, novi projekat, kad će koncert...". Mi smo shvatili da ljude osim toga kad će koncert i šta će biti na novom albumu na strani B, zanima i kakva kola voze, u kakvoj kući žive, s kim žive... Kao i sve ljude.

- Bili smo kolega Buda, naš paparaco. U leto 1998. mi odlazimo u Budvu i, zaista, opis taj mi je jako drag. Sveti Stefan... Tada je bio dostupan našem džet-setu i ljudima iz Srbije, Crne Gore, koji su imali novca, političarima, književnicima, da ne navodim imena ko je na svim tim fotografijama bio. Oni su tu ležali, a ja sam uporedio - kao u Africi slonovi i gazele pre dolaska belog čoveka i puške. Bili su potpuno na izvol'te, nije im padalo na pamet da neko uopšte može da ih fotografiše.

- Opušteno su ležali na pesku Svetog Stefana i, sećam se, sedeli smo u avionu, izradili smo crno-bele fotografije u nekom foto salonu u Budvi. Sve sam grunuo u jedan broj, baš da ne bi neko pretio, ucenjivao, da ne dođe do drugog broja. (smeh) To je bilo... Od Mila Đukanovića koji je igrao fudbal na plaži, Vuka i Danice Drašković, Olje Ivanjicki, Jelene Tinske i Igora Pervića, kompletna ta, neka, scena.

- E, sad, neke fotografije su bile lepe i neki su bili srećni kako su ispali, a neke nisu bile lepe. Narednih godina tu je bila i Ada Bojana... U to leto 2003. imali smo tadašnjeg ministra kulture, Branislava Lečića. Kasnije sam mu odao priznanje, nismo se poznavali. Lečić je tada bio ministar kulture i mi smo objavili njegove fotografije sa Ade Bojane sa, naravno, zatamnjenim određenim delovima. On nas čak nije ni tužio niti vršio bilo kakav pritisak, iako je imao načina tada.

- To je bio momenat kada su, posle nas, i dnevne novine počele da objavljuju paparaco fotografije i da postaju, na neki način, tabloidi, da se pokreću neki drugi tabloidi, pa smo mi neke druge i kupovali, preuzimali, poput "Skandala", recimo. 

Zvezde - kako vode život, tako su tretirane

- Mi smo za neke paparaco fotografije iz tog perioda dobili ozbiljne tužbe i bili smo kažnjeni, tada, 2003. - 2004. Ali, procenili smo da nam se to uklapa u budžet i da to može tako da prođe. Zavisi od čoveka. Uvek kada savetujem javne ličnosti kažem - od toga kako oni vode život zavisi to kako će biti tretirani. Sama znaš. Imaš ljude koji vole da rade razne gluposti, i na javnom mestu, a onda očekuju da budu zaštićeni samo zato što su javne ličnosti. A, imaš i javne ličnosti, glumce i pevače, koji vode normalan život i kojima ne možeš ništa. Možeš da izmisliš nešto, ali i to zavisi. Javne ličnosti uvek savetujem da imaju neku komunikaciju s novinarima, da daju neku ekskluzivu, da sarađuju. Ne u smislu ucene i pritiska, nego da imaju normalan odnos. Onda nema prostora za tužbe i neku lošu krv.

• Koliko često, kao neko ko je stvorio tabloide, morate da stajete u njihovu "odbranu"? Većina čita i gleda, ali ne priznaje, ili to retko čini.

- To je ta ljudska osobina - vrline javne, poroci tajni. Svi vole da pričaju kako su fini, odlaze u pozorište, koje serije gledaju, a u nekoj svojoj dubokoj intimi čitaju tabloide ili gledaju porno filmove, da odemo u tu krajnost. To je normalno, u ljudskoj prirodi, nisu samo Srbi takvi. Ja ne uzimam ljudima za zlo što su licemerni.

- Ljudi su licemerni, pa su licemerni, ali je činjenica da to većinu ljudi zanima - i prodavačicu na pijaci, a kad privatno pričate sa intelektualcima, biznimenima, akademicima, i oni su, kao što znaš i sama, radije će tako da ispričaju, privatno. Ali, okej, zato postoji internet, mogu ljudi u potpunoj intimi da čitaju šta hoće. To ne treba uzimati ljudima za zlo, to je u ljudskoj naravi.

• Da li je Ceca na naslovnoj strani do danas zvanično najprodavanija naslovna strana ili je neko uspeo da je potisne?

- Jeste. Možda je u nekoj kasnijoj fazi, kada je "Svet" dobio manji format i kada je premazna hartija počela... A ovo je jako interesantno. Prvi "Veliki Brat" 2006. završio se u januaru 2007. Pobedio je Ivan Ljuba, pijanista. Ta naslovna "Sveta" je bila najprodavanija, u tom momentu je bilo nekih 130.000 prodatih, što je potpuno nezamislivo danas, čak i za dnevne novine koje danas nemaju ni u štampi taj tiraž, a kamoli u prodaji.

- Ti rijalitiji koji su tada krenuli su nama, štampanim tabloidima, a kasnije i onlajn, dali neka nova lica. Do tada sve se vrtelo na 20 istih zvezda, eventualno iz regiona da uključim Severinu i Rozgu. Već je postalo prilično dosadno, kriza tog formata, dok se nisu pojavili rijalitiji koji su izbacili gomilu nekih novih likova od kojih su mnogi, naravno, nestali, a neki su, evo... Miki Đuričić traje, i dalje ga viđamo svuda.

• Najveći događaj, po Vašem mišljenju, u poslednjih godinu dana u Srbiji, ako izuzmemo COVID-19?

- Baš si postavila pitanje koje, bilo kome da se postavi, ne znam ko bi mogao da odgovori ekspresno, zato što je toliko stvari koje pretiču jedna drugu, da prosto u toj šumi svega što nam se dešava danas, pa zaboravimo, sutra već nešto drugo... Do same epidemije apsolutno ne mogu da izdvojim nešto da je toliko značajno. Ali, to je isto, negde, neki odgovor, zato što to oslikava u kojoj meri smo mi u mašineriji. Ekonomska kriza 1998. - nekoga je pogodila, nekoga nije. Ratovi - ljudi odu, isele se. Sada je u pitanju cela planeta. To je možda odgovor na tvoje pitanje. Toliko je mnogo događaja i u životima i u društvu, da je samo ovako globalna stvar mogla da "preseče" i da vidimo gde smo.

Srpske javne ličnosti - sve je to manje od Novaka Đokovića

• Ličnost godine? Koga biste Vi stavili, sada, na naslovnu stranu, da se direktno bavite novinarstvom, kao glavni i odgovorni urednik?

- Većina ljudi u Srbiji bi rekla da je to Novak Đoković ili nešto vezano za Novaka Đokovića, ne samo zbog njegovih sportskih uspeha, nego i zbog tih nekih kontroverzi koje su povezivane sa njegovim stavovima, porodicom... On je apsolutno naša najveća zvezda, najveće ime. Moje lično iskustvo kao nekoga ko je putovao ranije i ko putuje sada po celom svetu, ranije kada biste rekli da ste iz Srbije osnovna asocijacija bila bi Ratko Mladić, Milošević, ratni zločini, ubistva... Sada, kada sam bio u Riju na Olimpijadi, prva asocijacija je Novak Đoković. Nešto što je toliko veće od svega ostalog. Mislim da su svi naši političari, estradne zvezde, sportske zvezde, sve je to manje od Novaka Đokovića.

- Nama je u poslednjih 10 godina bila najprodavanija naslovna strana "Hello" magazina, i na to sam posebno ponosan, da smo imali dva broja zaredom ekskluzivu - venčanje Novaka Đokovića. Spektakularne fotografije... Potpuno je bilo oblačno, kiša je padala, i samo se u jednom momentu otvorilo nebo, zasjalo je sunce, dalo čitavu scenu da može da se fotografiše i ponovo se zatvorilo.

- Sa ovih prostora, na bilo koju temu, od najpozitivnijih do, možda, ovih škakljivih, kontroverznih... To bi bio on.

• Kako komentarišete odnos medija prema Novaku?

- Ljudi često vole da kažu "evo, sad ga hvalite, a juče ste ga pljuvali, kad je bio loš". Prosto, to je tako. Ljudi su malo i ljubomorni i zavidni, podržavaju ga dok ima uspehe. Kad nema uspehe onda su svi jako pametni. Kao što svi znaju sad da li treba da se vakcinišu ili ne, svi znaju da li 5G mreža širi virus i da li migranti postavljaju 5G mrežu, tako i svi znaju kako Novak treba da se hrani, kako treba da ima odnose sa svojom suprugom, što je besmislica! To je tako, običan čovek nema drugu zabavu od toga da priča šta rade poznati.

• Najbolji naslov u poslednjih nekoliko dana?

- Nije u poslednjih nekoliko, ali je u poslednjih mesec dana. Kada je Severina privedena za vreme vanrednog stanja, bio je naslov u "Danasu" "Videla je grad bez ljudi". (smeh) To je toliko dobro. Volim kada neko da inteligentan naslov, koji je i populistički.

• Uticaj društvenih mreža na medije, koliko je konkretno uticao na prodaju?

- Uticale su i pozitivno i negativno, kao i većina stvari. Pozitivno u smislu da vi sada vrlo često ne morate da imate novinara na terenu da biste imali neku fotografiju ili tekst.

• Gde to što ste sada rekli vodi?

- Izdavači bi rekli uštedama, idiotizaciji vodi u smislu da sad neko samo sedi u redakciji i radi, minimalno pismen, radi printskrinove, skida snimke, fotografije, embeduje... To je dobro zato što imate na jednom mestu uvid šta ko sve radi. S druge strane, gubi se na autentičnosti, zato što vrlo često ta javna ličnost želi da prikaže samo u jednom svetlu sebe, svoj život, sve. Kad vidite tu javnu ličnost uživo kažete to nije ta osoba.

- S druge strane, negativno utiče na posećenost portala i čitanja novina, zato što ljudi vrlo često, naročito mlađe generacije, nalaze da je to što dobiju, te informacije koje dobiju na društvenim mrežama, da su sasvim dovoljne da bi oni bili informisani. Mi u medijima moramo da nađemo način da iznedrimo sadržaj, kao ovaj naš razgovor sad, a neću slučajno vrteti sad po društvenim mrežama da vidim šta je ko napisao ili rekao. Ta već okoštala formula zaista je tačna, to što plasirate, sadržajem morate da pobedite tehnološku superiornost društvenih mreža.

• Koje je trenutno najprodavanije izdanje Kolor Pres Grupe?

- Mislim da je "Ruski doktor". Ako govorimo o prodaji, a postoji i po čitanosti. Tu su i dalje "Lepota i zdravlje", "Gloria", kulinarski magazini, ali kada je reč o broju prodatih primeraka mislim da je to u ovom momentu "Ruski doktor".

• Da li su prodavaniji magazini o macama i kucama, kućnim ljubimcima, od priča o manastirima?

- Ako izdvojimo "Gloriu", "Story", "Lepotu i zdravlje", selebriti magazine, sve ostalo, kad pogledate naš portfolio, su niše - magazin o uređenju stana, magazin o gradnji, magazin o kosi, magazin o manastirima, putovanjima... Te neke niše koje imate kada guglate, kada idete na društvene mreže, ali ljudi vole, naročito vikendom, kada su na odmoru, da na miru imaju na jednom mestu, da drže u ruci, čuvaju vrlo često te primerke.

- Konkretno, na globalnom nivou, elektronska knjiga nije prešla više od 6-7 posto. Znači, i dalje ogromna većina ljudi želi da kupi knjigu u hard copy, da je pročita, drži u ruci, da se pokrije na ležaljci sa njom i da je vrati na policu kao nešto što su konzumirali. Kao što ljudi žele da jedu picu sa svim svojim ukusima i težinom pice, a ne tri tablete koje će sadržati ono što ima u pici, to je prosto tako.

- Naravno, nešto će izumreti, nešto će nestati, nekim stvarima je smanjen tiraž. Mi smo ugasili sva muška izdanja koja smo imali, i to pre 5-6 godina. "CKM", sećaš se, "FHM"... Kasnije su ugašeni i "Plejboj" i neki drugi magazini. Očigledno se pokazalo da ta niša nema dovoljno ni čitalaca, ni oglašivača, koji su spremni da to učine isplativim.

• Kada će "umreti" štampa?

- Pa neće umreti nikad, kao i knjige. Pozorište nije umrlo, a pričalo se da će nestati početkom 20. veka, zbog bioskopa, pa da će nestati radio, kada se pojavila televizija... Sve se to smanjivalo, naravno, nalazilo neke druge forme, nameštalo se. Po mom mišljenju, tradicionalna forma štampanih dnevnih novina je sada u najvećem problemu. Dnevne novine prate dnevne događaje, brze informacije, ali događaji se toliko smenjuju, bez obzira da li je epidemija ili nije, ljudi ne žele da čekaju sutrašnje jutro da bi videli broj mrtvih i zaraženih i kakva je situacija u nekoj drugoj zemlji, a problem nastaje tu da portali tih dnevnih novina ne mogu da produkuju dovoljno profita da bi se pokrile te velike redakcije. Tu dnevne novine dolaze u najveći problem.

- Tiraži su u poslednje tri godine drastično pali, broj oglasa je drastično pao. To je ona gde mislim da, i pored politike i novca iz nekih drugih izvora koji nisu komercijalni, ovaj broj dnevnih novina koji je sad u Srbiji - neće opstati. Verovatno ni magazina.

• Gde je naša medijska kultura u odnosu na Hrvate?

- Mi izdajemo magazine i u Hrvatskoj, i tamo smo prisutni, a radimo i neke licence u Hrvatskoj, "Gloriju" recimo konkretno izdajemo ovde. Kod Hrvata je možda to licemerje o kom smo govorili još zastupljenije nego kod nas - vrline javne, poroci tajni. (smeh) Kupiće "Gloriju" i sa njom će otići na Špic na "kavicu" nedeljom, ili kod frizera, a u svojoj intimi će čitati srpske portale o estradnim zvezdama i rijalitijem, a uveče će ići u predgrađe Zagreba i igrati na stolu uz Cecu ili, ne znam, Sandru Afriku. Cajke, kako oni to pežurativno zovu.

- Kod nas se to isto praktikuje, da oni ništa ne prate, ništa ne gledaju, već samo slušaju Leonarda Koena, a posle treće čaše vina skaču po stolovima i naručuju "Slavija, pa Vukov spomenik".  To je tako, s tim što mislim da je kod njih još ekstremnije.

• Kada će da se oporavi tržište oglašavanja u medijima?

- Na nama u medijima je, ne toliko na klijentima i agencijama, da nudimo zanimljiv sadržaj, prilagođen ovoj situaciji. Mi smo, recimo, pokrenuli serijal "Recept iz karantina", pozvali smo čitaoce da šalju jela koja prave dok sede kod kuće u karantinu, i lako smo našli nekoliko sponzora za to. Rekli su "okej, ovo je primereno situaciji, nije da iskače, a opet je zanimljivo, vezano je za hranu, ljudi će slati". Dakle, na nama je, da nema više onog klasičnog "mi smo tu, pa vi  po automatizmu šaljite oglase i banere", toga će biti sve manje i moraćemo mnogo više našim sadržajem i pristupom da se borimo za oglase.

(I. Cicović)