Šabanov najbolji prijatelj iz detinjstva o večnim uspomenama proživljenim sa kraljem narodne muzike

- Imao sam samo jednog drugara, sa takvim imenom, u ovoj državi - rekao nam je Jusa prošle godine, nakon Šabanove pogibije

Na današnji dan, 17. februara 2019. godine, napustio nas je kralj narodne muzike Šaban Šaulić. Ni godinu dana nakon tragičnog gubitka, Šabanova porodica i prijatelji, kao i svi koji su poštovali i voleli njegov rad, teško se mire sa činjenicom da ga više nema.

Preporučujemo

Šabanov prijatelj iz detinjstva Jusa Dervišević Lule prisetio se lepih uspomena sa Šaulićem, kada smo porazgovarali sa njim nedugo nakon pogibije kralja narodne muzike, pokazavši nam tada omiljena mesta pokojnog pevača u rodnom Šapcu i prisećajući se njihovih zajedničkih druženja.

• Kako ste primili vest da je vaš najbolji prijatelj, neko sa kim ste odrasli, Šaban Šaulić, nastradao?

- Šta da vam kažem... Evo, vidite sami kakav sam danas, ne znam šta da vam kažem.

• Od najranijeg detinjstva se družite. Prve fudbalske korake ste zajedno naučili. Lumpovali i provodili ste se. Šaban je u kafani vašeg oca i zapevao prvu pesmu?

- Da vam kažem, to su bila lepa vremena. Mi smo bili deca... Moj matori nije baš voleo i dozvoljavao da mlađi budu u kafani, ali smo mi nekako imali privilegije. Sećam se jednom dobro, on (Šaban) nikada nije čašu razbio. Bile su one kockice, stolnjaci, a pun sto je bio "šeri brendija", to smo pili tada. I, on razbije čašu, a krv je išla toliko iz prsta da se on uplašio i prestao da pije. Ali, da vam kažem, od tih dečjih igara - za sve je bio obdaren. Fudbal, klikeri...

• Fudbal je bila njegova prva ljubav.

- Da nije bio ovakav pevač, sigurno bi bio takav fudbaler!

• Na stolu vam se nalaze fotografije na kojima je Šaban Šaulić postao počasni predsednik kluba "Borac", u kom je i igrao.

- Tako je. Mi smo imali tradiciju da pravimo zabavu fudbalskog kluba "Borac" svakog 8. januara. Šaban je učestvovao u dvadeset i više zabava. Svake godine je on dovodio koga je hteo od kolega, bilo je po 600-700 ljudi u hotelu. I, na žalost, kad je on prekinuo, rekao: "Dosta je tih zabava", mi smo i ukinuli tu tradiciju.

• Kad vam neko kaže njegovo ime, čega se odmah setite?

- Pada mi na pamet da sam imao jednog drugara, sa takvim imenom, u ovoj državi.

• Priča se da je Šaban u Šabac prestao da dolazi onoga trenutka kada je ostao bez svih svojih najbližih iz matične porodice?

- Jednom prilikom je bio ovde u Šapcu, kod jednog prijatelja, na slavi. Došao je ovde kod mene, sedeli smo za ovim stolom, i ja ga pitam: "Otkud ti?". On mi kaže bio sam kod jednog prijatelja na slavi; ja mu kažem: "Kod prijatelja na slavi, a nema te u "Mali"?". On mi kaže: "Lule, šta da dođem? Umro mi stric, umrla mi majka, imam vas troje-četvoro iz moje generacije. Ove druge ljude ne znam". Želeo je da kaže da je svako ko mu je bio drag u "Mali" nestao, umro...

• Pre 50 godina Šaban je izdao pesmu "Dajte mi utjehu" koja je i danas veliki hit! Sećate li se tog perioda?

- Kako ne... Ja se sećam dobro. Veroljub Jovanović je došao kod mog oca u kafanu, oni su čuli za Šabana i pitali su gde je taj mali. On je radio tada sa najboljim muzičarima u Šapcu. Bio je dete, 15-16 godina je imao. I, moj matori sedne u auto i odvede Veroljuba kod Perkana u kafanu. I tako je ta komunikacija Veroljub-Buca Jovanović i počela.

• Pokazali ste mi već papire na kojima ste počeli da skupljate saglasnost da ulica u kojoj je rođen, u kojoj je odrastao i koju je voleo ponese ime Šabana Šaulića?

- Znaš kako... Pitam ga ja: "Zašto ne dolaziš?" On mi kaže, a zvao me je "majmune"... "Majmune, doći ću kada promenite ulicu, kada se bude zvala Ulica Šabana Šaulića!" (smeh)

• Kako su izgledali vaši vojnički dani?

- 22. novembra 1951. godine zadesi se da obojica idemo u Armiju. On u Bitolj, a ja u Strumicu. Čekajući voz, odemo u Skadarliju. Sad, da li je tu bio i Budimira Jovanovića zet, harmonikaš jedan. Sedeli smo u Skadarliji, pili, jelo se... I, on je se ubio plakajući što Šaban ide u vojsku da mu ne propadne karijera koja je tada već bila velika. I jedne prilike, za boravka u Armiji, bio sam na nekom radnom delu i čujem Šaban Šaulić dolazi u Strumicu - peva u Domu Armije. Ja sam 3-4 kilometra nizbrdo pretrčao za pet minuta! Kada sam došao kod njega klekao sam ispred, kaže on: "Šta ćeš ti, majmune, ovde?", ja njemu: "A, šta ćeš ti, Šauliću, ovde?" (smeh) Ti su vojnički dani naši bili baš dobri...

• Kažu da je bio najponosniji i najsrećniji kada je postao otac. Prvo Sanele, pa Ilde, pa Mihajla...

- Mihajlo ih je dotukao sve. Rodio mu se sin naslednik!

• Vi kao njegov prijatelj znate koliko je Šaban voleo fudbal, a koliko mu je bilo drago što je njegov unuk Luka Adžić nastavio tu lozu fudbalskog života?

- Lukin tata je bio dobar fudbaler, mislim da je Šaban u svoje vreme bio bolji igrač od Adžića. I sad su se ti geni sklopili za Lukino dobro.

• Da li je bilo ludih noći sa Šabanom, lumpovanja do zore?

- 29. novembra, ne znam samo koja je godina bila, bilo je finale Raspevane jeseni. Mi ga čekali, nema Šabana dva sata. Ja otišao kući, legao da spavam. Moji ostali u kafani, ako dođe da me zovu. Nije prošlo deset minuta, zove me kum: "Ajde, došao Šaulić!". Ja u kafanu, a on i Milena Plavšić, stara ljubav. I, kaže on mom kumu, idi zovi Ildu, njegovu majku. Pa, to je bilo nezaboravno! Ona počela da mu peva "Piko Piko Pikolino", on je tu pesmu snimio. Imao je takvih momenata, da nam priušti zabavu, celoj ulici.

• Najteže je podneo gubitak oca, jer je bio na australijskoj turneji i nije mogao da bude na sahrani oca...

- On je mene tada zvao i molio da nađem kameru da mu snimim, ali nisu mi to dozvolili. Kada je sahranio majku Ildu bio je tu, za ujakovu nije, bio je u Beču, na turneji. Takav posao...

Kompletan razgovor, fotografije i mesta koja je Šaban voleo, a koje smo zabeležili prošle godine, pogledajte u videu na početku teksta.

(Marko Pantić)