"Kad je mama umrla, Minimaks je mogao da pročita telegrame, a kad je on umro - nije imao ko da čita"

- Bio je jedna velika, velika glava, bez preterivanja, u ono vreme najveća zvezda u staroj Jugoslaviji, svi ostali su bili zvezdice, a on je bio velika, ozbiljna zvezda - rekao je Ila o svom ocu

Tog 10. februara 2005. godine napustio nas je najpoznatiji srpski i jugoslovenski voditelj Milovan Ilić Minimaks.

Preporučujemo

Punih 15 godina od njegove smrti bio je dovoljan za razgovor sa njegovim sinom, reperom Vladimirom Ilićem Ilom, koji je pun pomešanih emocija govorio o svom pokojnom ocu, kakav je bio, šta je voleo, a šta ne, kakav je odnos imao sa poznatima koje je dovodio u svoju emisiju "Maksovizija".

Ila je kao momak od 27 godina preživeo velike tragedije, jer su mu roditelji preminuli u razmaku od mesec i po dana. Reper je otkrio i u kakvim je odnosima sa pevačicama Cecom Ražnatović i Jelenom Karleušom nekoliko godina nakon što je Jelena u javnost iznela da je Željko Ražnatović Arkan navodno ošamario Minimaksa.

• Da li ti je 10. februar najbolniji datum u životu?

- Ja imam mnogo bolnih datuma jer sam mnogo ljudi i životinja sahranio. Moram da se smejem, da ne bih plakao. Ovde mi je zubić od mog pokojnog psa, na ruci, koji ljubim svako jutro... Ima mnogo datuma koji su mi teški, urezani u srcu, kao zaje*ani datumi, ali šta ćeš. Čovek živi sa tim, gura dalje i pravi se da ništa nije bilo. Ja u Boga ne verujem, ne krstim se, nisam kršten, ali obeležavam sve datume, idem na groblje tati i mami za njihove godišnjice, za njihove rođendane, za njihovu godišnjicu braka, moju godišnjicu braka, moj rođendan, Novu godinu...

- Jednostavno to pratim i 15 godina idem na groblje i ići ću do smrti. Ne verujem u Boga, ne krstim se, verujem u tamo neku dimenziju. Moje je da odem, da ispoštujem to, do kraja života. Tako da imam, nažalost, mnogo bolnih datuma, ne mogu da izdvojim jedan. Ali 10. februar, kada je otac umro, je jedan ozbiljno težak datum.

• Spomenuo si da te boli što neki i dalje misle i pišu da je preminuo 9. februara, a ne 10.

- Budalaština! Gledam i na Vikipediji, drugar mi završava moju Vikipediju, bila je, pa je nestala. Uglavnom, na očevoj Vikipediji piše da je preminuo 9. februara, a ne 10. Tako je, kako je, ne mogu sad ja da ulazim tu i da ispravljam. Ja sam svima rekao da je 10. februar, pa ko čuje, ispraviće.

• Sad da sedneš sa nekim ko ništa ne zna o tvom ocu, ko prvi put čuje da je postojao Minimaks, da je bio voditelj. Šta bi mu ispričao?

- Kao i svima što ispričam, da je bio jedna velika, velika glava, bez preterivanja, u ono vreme najveća zvezda u staroj Jugoslaviji, svi ostali su bili zvezdice, a on je bio velika, ozbiljna zvezda, bez preterivanja. Bio je jedna ispravna glava, dobar čovek i to ga je i koštalo na kraju nekih stvari. U ovoj zemlji, u današnje vreme ne smeš da budeš dobar. Stvari, mislim prijatelja, drugare, čak i te bolesti možda na kraju i tako dalje... Celog tog sklopa života, što je bio mnogo dobar.

- Čovek da bi opstao u ovom ludilu, mora da bude loš. A ti, kad nisi potkovan da budeš loš, ti ga du*aš. Tako sam ja sto puta rekao da je njegova ogromna vrlina bila to što je bio dobar i ogromna mana to što je bio dobar. Ne smeš da budeš toliko dobar... To mogu da potpišem, da je bio predobra, kvalitetna i vaspitana osoba, bez premca.

• Možeš li da izdvojiš događaj ili tatinu odluku koja ga je najviše koštala u životu?

- On je sigurno imao neke odluke pre nego što sam se ja rodio. Bio je dosta stariji. On je mene napravio kada je imao 39, 40 godina, umro je kada je imao 67 godina, a ja 27. Tako da je, verovatno, i pre mog rođenja napravio dosta nekih stvari, dobrih i loših, ja to ne znam. Dok sam ja bio sa njim, do njegove smrti, svi smo živeli zajedno, ne pamtim da je naravio nešto hiper loše ili neki nesmotren potez. On je uvek bio namazan i uvek je sve gledao ovako: "Tri puta gledaj, jednom seci", za svaku situaciju. To sam od njega nasledio, da budem picajzla i takav čovek u životu. Ne pamtim nešto loše, a kamoli neku stvar koja ga je koštala.

- Možda kada je prelazio na "Pink", kad se vraćao na "Pink", u ono vreme kad je Olivera Kovačević prešla na "BK". Tada je malo "Pink" pukao. Sećam se, kao da je juče bilo, Željko ga je zvao da se vrati na "Pink" i ćale spustio slušalicu i kaže: "Zvao me je Željko...". Kažem mu lepo: "Traži mu sada novi X5, traži mu stan, jedno 100.000 za prelaz", a on, kao: "To ti, sine, kad budeš kao faca". Ja kažem: "Ja nikad neću biti tolika faca kao ti, niti mogu da se merim sa tobom, ali ti treba dobro da iskoristiš". On je bio toliko dobar, samo je nazvao Željka i rekao: "Sve isto kao što je bilo". To je bila neka dobra lova po emisiji, ali trebalo je da plati prelaz. Ja mu kažem: "Treba da plati to što se vraćaš, transfer". To je malo bilo zaje*ano, trebalo je da ima menadžera, PR-a, nekog ko će to da radi umesto njega...

- Kažem mu: "Ćale, daj meni telefon, ja ću da ti budem menadžer, pa ću da se javim i kažem koji su uslovi, a do tebe ne može niko da dođe". Tako mora da se radi u ozbiljnom, profesionalnom šou biznisu. On je bio normalan, uvek bio na zemlji, takav sam i ja, to sam isto nasledio, nemam menadžera. Sve sam zovem, sređujem, ali to je jedna greška, šta ćeš, takvi smo kakvi smo. To je sitna greška kod njega, nije to sad neka greška. Tada sam mu rekao: "Ćale, sad im naplati sve, traži 100.000 za prelaz, auto svaki dan ispred kuće da te vozi i po emisiji opet...". On kao: "Ne, ja sam skroman, koliko je bilo, to je već velika lova". Ne smeš takav da budeš. Moraš da budeš stoka, da ceniš sebe, digneš gore glavu i j.... mater!

• Šta je mučilo tvog tatu za života, šta nije voleo, šta nije podnosio, šta ga je nerviralo?

- Nerviralo ga je kao i mene - laž, neiskenost i nepravda. Takvi smo, ja sam bukvalno copy/paste njega, po tim nekim stvarima u glavi. To i mene muči i njega, ništa ga drugo nije mučilo. Sve se sredi, kuća, da sve ima na svom mestu. Da ne lažeš, ne kradeš i ne kasniš. Kad sam ponavljao razred, prvi srednje, on je rekao: "Je*i ga sine, to je za ljude. Idemo dalje". Keva je vikala, a ja sam samo zbog njega završio školu, zato što sam rekao: "Vidi kakav je car!". Imao sam šest kečeva i ponavljao razred, ko je išao u školu 1992. godine, u vreme najgoreg dizelaštva. On je samo rekao: "Sine, i to je za ljude. Idemo dalje.". Šta će? Ne može sada da me ubije i samo zbog njega sam završio školu, odnosno takvog našeg odnosa.

• Ko se najviše ogrešio o tvog oca? Pričao si kako ti se ljudi posle njegove smrti nisu javljali...

- Nema šta da se javljaju. Sad kad gledaš neke druge ljude na estradi, oni su uglavnom vezani jedni sa drugima, druže se, kumovi su... To je sve ke*anje, to je sve fejk, moj ćale je to skapirao davno, verovatno kao klinac. U našu kuću nijedna zvezda nikada nije ušla. Mi se ne družimo. Na rođendane, slave, Nove godine, niko iz šou biznisa nam nikad nije ušao u kuću. Bili su tu prijatelji Žika Slika, Mikica Prvi maj koji su ulazili, u ono davno vreme dok je bio normalan, dok se nije naljutio na ćaleta i tako dalje. Niko od estrade nikad nije ušao u kuću, nemam odnos prema njima takav, niti oni prema meni. Dok se neki drugi druže, kumstva, rođendani, pokloni... Sve je to fejk zarad nekih drugih interesa. On je to davno razgraničio čovek i posao je držao napolju. Posao je posao, kuća je kuća i par nekih prijatelja svojih. Družio se sa normalnim ljudima jedan je radio ključeve, komšija pokojni, čika Burzan, ovaj drži kafanu, ovaj pekaru, ovaj je tu iz kraja - blejač. Oni se tako druže, bleje, cirkaju, nema estrade, nema tih fejkera.

• Da li to znači da je tvoj tata za života, i dok je radio, bio svestan toga da i njega možda na ta slavlja, slave, svadbe zovu iz koristi?

- Pa normalno. Kad si takva neka faca, veličina, mogu da te zovu samo zarad neke koristi. To je neminovno, normalna stvar, ali je on to odavno razgraničio i stavio sa strane. To ne ulazi u našu kuću. Kao i ja, ne družim se sa estradom, imam par drugara iz sveta muzike, samo hip-hopa i ne zanima me da dovodim takve ljude u kuću. Jednostavno napraviš granicu, on je bio takav. Bio je profesionalac, zoveš me negde, sredim se, nabudžim se, odem i ispoštujem. Dođem kući i zaboravim da sam bio.

• Utisak na mene je ostavila tvoja izjava da tata nije znao da je tvoja mama preminula.

- Bilo je surovo, ja o tome ne pričam, a normalno da žalim. Čovek se pokaže kad je najjači i kad je najslabiji. Kad prima najjače udarce mora da se pokaže da bude najjači. Meni niko iz okruženja, malo šireg, nije znao ni da imam bolesne roditelje. Posle se saznalo, ćale je bio takav kakav je bio. Mi smo to držali za sebe, jedno vreme i tata i mama primaju infuziju, tata u jednoj bolnici, mama u drugoj. To su surove stvari... Keva više nije mogla da hoda, onaj improvizovani WC, ne daj Bože nikome... Mama je umrla u kući, u krevetu... Ja sam sve to doživeo kao relativno mlad čovek, 27 godina, nisam mnogo mlad bio, ali sam bio mlad. Jednostavno u današnje vreme sa 40, 45 ljudi žive sa mamom i tatom. Ojačao sam u svemu tome, ali me boli sve to i dan danas. Neki novi porazi probude te stare rane koje sam kao šatro zakopao. Tako isto, pas koji mi je uginuo pre dve godine, on je otvorio sve te rane ponovo, jer mi je bio sve na svetu.

- Život je takav, stegneš zube, kažeš: "Idemo dalje". Bilo je teško, ekstremno teško, ali izgurali smo i idemo dalje. Oni su verovatno ponosni na mene i moju rođenu sestru, mi smo svi zajedno živeli u tom stanu sa roditeljima, verovatno nas odozgo gledaju i ponosni su na svoju decu što se ne bave nekim lošim stvarima, što guraju dalje, što smo tu, na svojim nogama stojimo. Ja se time vodim. Znam da su zadovoljni. Svaki put kad odem na groblje uplakan, nesrećan, odem, namignem onom grobu, idem dalje i vratim se sa nekom pozitivom sa groblja, ne mogu da vam opišem to nešto, ali mi daju neku snagu, neki polet, neki vetar u leđa i guram dalje. Time se vodim i guram, inače bih verovatno prsao.

• Rekao si da su se mnogo voleli i da ti je drago što su otišli bar zajedno, u razmaku od nekoliko meseci. To što su bili bolesni, što se svako borio za svoj život, je razlog što nisu znali da je ono drugo bolesno?

- Bili su ekstremno bolesni, mama je imala rak dojke, amputirali su joj dojku i prešao je rak na pluća i na kosti, metastaze. Ne daj Bože nikome. Nije mogla da se pomera, a mozak je radio 100 posto. Bila je pritom jedna prelepa žena od 55 godina, stjuardesa, žena koja sa 55 godina nije imala ni jednu boru, a čeka u krevetu da umre. To su surove stvari. Dok je otac sa druge strane imao žuticu, kako se to zove, ciroza jetre, hepatitis... Gde se čoveku gase određeni repetitori u mozgu, kad ne dođe do mozga određena količina, čega već, vazduha, krvi... Gase se repetitori u mozgu, gde se u nekom trenutku ugasiš i ne znaš ništa. Nezahvalno je da pričaš da li je u to vreme neko znao ili nije, kad u jednoj sobi imaš ozbiljnog pacijenta, u drugoj sobi drugog ozbiljnog pacijenta.

- Surovog pacijenta, ne kao prvi stadijum tumora, ili nekog sra*a, nego ozbiljan poslednji stadijum raka. Tumor je jedno, rak je drugo... U sobi imaš ozbiljnog bolesnika koji umire od te ciroze jetre i što nekad bude žut kao krpa... Jednostavno, nisu mogli da znaju jedno za drugo. Keva je znala da je ćale otišao na transplantaciju u Italiju, ali on je bio u šok sobi dok je ona umirala. Ona je umrla 27. decembra, on je umro 10 februara. On nije znao da je ona umrla, jer je on bio u šok sobi sve vreme, bukvalno mesec i po dana. Nije se primila ta jetra. Igrom slučaja su otišli tako da nisu znali jedno za drugo.

• Rekao si da je transplantacija trebalo da se obavi u Srbiji, ali da tadašnji ministar to nije dozvolio.

- Tada sam pričao sa roditeljima i sa ljudima okolo, naša zemlja je takva kakva je. Gde živimo? U zemlji banana. Samo kriminalci opstaju, hohštapleri, lopovi i ostalo... Tako je na svakom polju, da li je to milicija, da li je to medicina. Tada, koliko se ja sećam, mislim da je na VMA bio aparat i sva ta oprema sa kojom može da se izvrši transplantacija jetre, a adekvatan lekar za to nije bio tada trenutno na VMA, bio je, lupam, u Urgentnom ili u Kliničkom centru i onda su trebali da se spoje taj i taj, da bi ovaj dobio dozvolu da ovde operiše. Da bi operisao morao je da ima dozvolu od minstarstva, od države, ne mogu ja da dođem tu, pa ću da operišem.

- To je ispalo tako kako je ispalo, nije bila tu operacija. Ja nikoga ne krivim, to je tako kako je, moj ćale je već bio u toj nekoj fazi da nije baš zahvalno takvu operaciju vršiti i da je ta operacija uvek 50:50. Kao i svaka zaje*ana operacija, više od 50, znači 70:30, da on neće da preživi. Kako će da se primi ta jetra? Džabe tebi nova, zdrava jetra, ako tvoj organizam ne prima tu jetru, ne sviđa mu se jednostavno... To je sve moglo i ovde da se desi i da tako isto završi. Bila je ta nesuglasica i nije ispalo kako je trebalo da ispadne, ali idemo dalje, šta da se radi.

• Kuća nakon mamine smrti vam je bila puna telegrama, jer je tata još uvek bio živ. Da li bi tako bilo da je on preminuo pre nje? Kažeš da sumnjaš...

- Ne znam, ne bih sada da kinjim i da kunem neke ljude. Stvarno su mnogi ljudi pomogli, imali smo tada račun u banci, svi su pomagali ćaletu, mnogi, mnogi ljudi. Svima sam zahvalan i sve ih pozdravljam ovom prilikom. Ja sam imao ovlašćenje za taj račun i bukvalno smo tim parama sahranili roditelje i pomogli pri operacijama i lekovima. To su stvarno svaki dan lekovi po 100, 200 evra. Malo za mamu, malo za tatu, pritom za mamu ozbiljni lekovi. Imali smo taj otvoreni račun, humanitarni račun za pomoć Minimaksu, gde sam ja te pare sa računa donosio u kuću, plaćao šta treba. Zahvalan sam svim tim ljudima doživotno.

• Ima li među njima javnih ličnosti?

- Pa svi su javne ličnosti, manje ili veće. Sećam se da je Kristijan Golubović, video sam da je tamo uplatio, pa sam se čuo sa njim, zahvalio mu se. Ljudi iz sveta estrade, šoubiza, novina, televizije... Imao je otvoren račun i svako je uplaćivao koliko ko može 1.000, 2.000, 10.000, 20.000 dinara, kako ko može i tu se prikupljao novac. Uglavnom, bilo je mnogo ljudi među tim telegramima i poznatih i nepoznatih prijatelja... Možda igrom slučaja, možda zato, mama kad je umrla, tata je mogao da pročita telegrame, a tata kad je umro nije imao ko da čita. To je tako kako je, mi smo jednostavno malo loš narod, i sujetan, i zloban, i iskompleksiran, šta ćeš, tako je kako je.

- Ostao mi je samo jedan telegram, dan danas ga imam ovde. Princ mi je poslao telegram. Nastupao sam jednom 1998. godine u Londonu i on je bio u prvom redu tu, aplaudirao je, sećam se, Princ, prestolonaslednik. Šmeker, nisam video čoveka od 1998. godine, a 2005. mi je umro otac i meni stiže telegram na kućnu adresu, kraljevski pečat, žig: "Gospodin Vladimir Ilić, veliko saučešće...". To mi je ostalo zapečaćeno. To su ljudi, voleo ili ne voleo ti ovoga ili onoga, to su šmekeri i to ostaje.

• Pa, ipak su pomagali, kad je bio otvoren taj žiro račun, bar finansijski.

- Jesu, kažem ja to. Nego kažem, kad me pitaju da li se neko javlja, to nema veze sa tim da li je neko pomogao tada, to je sve bilo pre smrti. Ljudi mene uglavnom pitaju šta je bilo posle smrti, da li se neko javio tu. Ne mora niko da se javi, ali je mogao, da kaže neku dobru reč, da pomogne. Ja sam zvao neke izdavačke kuće... na "Pinku" sam bio zabranjen i dalje sam koliko znam, iako su me zvali u "Zadrugu". Ne bih tamo ušao da mi daju milone, da mi donesu kofer sa milion evra. Da se moj otac probudi i vidi ono rekao bi: "Druže, idem ja da se ubijem".

- Zvao sam neke izdavačke kuće, gde sam hteo da izdam album još pre 15 godina, gde su mi rekli: "Za druge 3 konja, za tebe 2 konja". Da dam ja 20.000 evra da mi izdaš album?! Moj ceo album vredi 500 evra, a ja da ti dam 20.000 evra? Mislim se, ajde pali...

- Treba malo da spuste ručnu na "Pinku" i kažu: "'Ajde da pustimo ovog "dečka", damo mu malo šansu...". Ne trebaju pare, ne treba ništa, samo taj feedback, što ja kažem, ta kapisla, udarac neki. Ali, naučio sam da cenim ono što imam zato što je tako kako je i da cenim sebe. Moje je da se bavim muzikom, da pišem tekstove, da smislim te stihove, da komponujem, da spakujem u jednu celinu - pesmu, da to prezentujem, to je moje. Ne da glumim budalu negde zarad nekih para. Mene zovu pa mi nude neke fine, ozbiljne pare, nekoliko mesečnih plata, da dobijem nedeljno. Ti kažeš: "Burazeru, nije ovo zezanje". Nisam ja materijalista, ja ću svoj dinar da zaradim, da obrnem nešto, da prodam, da uradim, i zaradiću svoj dinar. Platiću struju, imaću da jedem.

• Pitali su te jednom za tu čuvenu priču, za to navodno šamaranje.

- Nije zahvalno pričati o nečemu gde nisi bio. Kao kad bih pričao o Drugom svetskom ratu. Samo sam rekao da je ono što sam pročitao laž. To niko ne zna, to može da zna samo neko ko je bio tamo. Verovao sam u to vreme Ceci, sa Cecom sam stvarno bio u dobrim odnosima. Čuli smo se, dopisivali, trebalo je da se vidimo, da uradimo neku pesmu. Tada je Karleuša rekla šta je rekla, stao sam u odbranu Cece, a ko zna šta je tamo bilo i ko je šta radio. Meni se Ceca tada klela, sećam se kao da je juče bilo.

- Zvala me je i rekla da to nema šanse da je tako. Odmah sam stao na njenu stranu i rekao da je to tako kako ona kaže. Međutim, posle su se meni i njoj razišli putevi, sa njom više nisam u kontaktu, sa Karleušom pogotovo nisam. Šta god da je bilo glupo je pričati o tome po novinama, i da je bilo nešto. Nadam se da nije bilo, a i ako je bilo, greh tim ljudima koji su to radili.

• Koji tatin savet pamtiš?

- Pamtim isti i od mame i od tate, a to je "Uvek idemo dalje". Imam i jednu pesmu, zove se "Idemo dalje". Da digne glavu, stegne zube, da ide dalje, šta god da se desi u životu, da li je to ružno, lepo, najgore moguće i uvek ideš dalje i praviš se da ništa nije bilo.

• Kad si poslednji put zaplakao?

- U mojoj pretposlednjoj pesmi "Dođi da vidš" ide tekst: "Dođi da vidiš kako čovek od 100 kila plače, kako velikom čoveku neke male stvari znače". Mene nije sramota da kažem da plačem svaki dan, ko ne plače je "cava" u suštini. Jutros sam zaplakao zbog psa. Moj dan počinje tako što se budim, poljubim zubić od pokojnog psa, krenu mi malo suze, a u isto vreme mi da gas, kao i ono sa groblja. Zaplačeš, ali stegneš zube i kažeš: "Ne bi on hteo da me vidi kako plačem". To su normlane stvari, svako od nas plače i ima teške trenutke, emocije, od ostavljanja devojke, žene, ne daj Bože, neko nekome umre.

• Tvoj tata je imao jednu krilaticu po kojoj je dobio nadimak Minimaks, "Minimalno priče, maksimalno muzike". Kako bi to glasilo danas po tvom, minimalno čega, a maksimalno čega?

- Minimalno foliranja, maksimalno iskrenosti, verovatno. Stvarno sam takav kod mene sve može da prođe. Uzmi sad, izlomi ceo stan, sutra lepo dođi reci: "Bio sam lud, drogiran, kivan, izlomio sam, daj da sredimo to, da platimo i idemo dalje" i sve okej. Kod mene ne prolazi laž, slomiš nešto, i kažeš nisam ja, glupost. Na sitnicama se vide ljudi koliko su veliki, time se bavim, da ne lažem uopšte, da što manje pravim sra*a, da budem što više iskren, normalan... I dalje se vodim time da se dobro dobrim vraća!

(I.C.)