"Molila sam Boga da mi sačuva psihu..." Potresne reči Lepe Brene o otmici sina Stefana, bogatstvu, da li bi se opet udala za Bobu i šta stvarno misli o Aleksandri

- Imali smo razne metode kako smo se kao porodica vratili u psihičku normalu. U današnoj medicini, naime, možete sve, promeniti srce, izvaditi tromb, promeniti koljena, operisati mozak. Ali, kad se psiha naruši jako je teško vratiti se u normalu - kaže Brena na pitanje o otmici sina Stefana

Lepa Brena priznala je u ispovesti za hrvatski 24sata.hr da nikada nije bila kod Baba Vange, već da joj je sudbinu prorekao čovek koji je naišao dok je ona sa majkom sedela u dvorištu kod komšinice.

Kako je rekla, tom čoveku i dan danas pali sveću, a u drugom delu ispovesti dotakla se odnosa sa Bobom Živojinovićem, otmici sina Stefana, te snaje Živojinovića - Aleksandre Prijović.

Šta su obožavaoci sve radili da dođu do vas?

- Sećam se momka koji je spavao u parku ispred hotela samo da me vidi. Ujutro sam mu uzela sobu da se osveži i sredi, odmori. Htela sam da mu pokažem da smo i mi normalni ljudi, sa emocijama i dušom, da zbog nas niko ne treba uništiti zdravlje samo da bi video svog idola. Cveća sam nakon svakog koncerta dobila toliko da sam mogla napuniti veću cvećaru. To cveće sam ostavljala ženama u halama, koje su kuvale kafu, pomagale. Pisama je bilo toliko da smo mogli napuniti ogromnu sobu. Platili smo studentkinju da ih čita i upozori nas na ona značajna. Potom je slala na hiljade autogram-karata sa mojim potpisom. I to ne onim kopiranim, na svaku sam se fotografiju potpisala. To je trajalo satima.

Šta sve postoji sa likom Lepe Brene?

- Barbika, sve jako visoke zgrade u BiH i Srbiji nazvali su Lepa Brena. Postoji i torta, hleb, cvet, a imam i svoju ulicu. U jednom mestu na jugu Srbije gde sam obećala da ću otići, jer sam jedina živa osoba koja ima svoju ulicu. Jako sam ponosna na to.

Čime vas je od silnih udvarača osvojio baš suprug, Boba Živojinović?

- Nisam imala puno hrabrih udvarača. Puno sam radila, a oni nisu bili u prilici da mi priđu, jer nisam izlazila. Bežala sam od svih događaja, trebao mi je mir. Nisu me pokušavali osvojiti, muškarci nisu imali puno hrabrosti prema meni. Onaj koji je bio ozbiljan i hrabar danas je moj suprug. Osvojio me je harizmom, sposobnosti za život, a tad je bio jedan od najlepših muškaraca na svetu. Ne volim bahatost, bez obzira na sve što imamo, uvek rado poklanjamo onome kome treba. Boba je jedini muškarac za kojeg bih se i danas udala, kojeg sam jako zavolela jer ima sve što ženi poput mene treba. Pametan, zgodan, šarmantan, uspešan, vredan, zna šarmirati i nakon zajedničkih 30 godina. On je izabrao optimizam kao svoj životni pravac. I sjajno smo se složili. Imamo skladan brak, baš dobro funkcionišemo.

Kako izgleda vaš život kad se kamere ugase?

- Kad bi neko video naš jedan dan, bilo bi mu dosadno. Nakon ustajanja prvo zatvaramo opasne pse u boks i puštamo one kućne. Imamo francuskog buldoga koji se zove Tito. Nisam mu ja dala ime nego je tako stajalo u rodnom listu. Uz Tita imamo i devojčicu mopsa Moli i jorkširskog terijera Vilija. Od ovih opasnih, imamo nemačku ovčarku Ajšu i bugarskog karakačankskog psa Blekija. Sličan je hrvatskom tornjaku. Njega je naš sin Stefan dobio od svoje velike ljubavi. Da neko nepoznat uđe u dvorište, a pas bude napolju, najmanje što mu se može dogoditi je da ostane bez lista. Jako je opasan. Jedan je došao kod nas, a drugi kod Putina. Imali smo i jednu belu akitu. Dakle, veliki idu u boks, mali napolje. Šetamo sa njima Boba i ja, pijemo kafu, čekamo dok neko od dece ustane. Gledamo koje nas obaveze čekaju, kao u kancelariji smo na tom našem dvorištu. Pola sata kasnije planiramo, dogovaramo ko kuda ide. Ako imam obaveze, odmah moram na šminku i na frizuru. Ne volim to, ali moram. I onda kreću snimanja, intervjui… Kad sve završimo jedva čekamo okupiti se i oko 17 sati isključiti telefone, predahnuti od svih komunikacija. Radujemo se gostima, da sedimo, ručamo, pričamo…

Ko kuva?

- Ja ne. Volim da uzmem ozbiljnog kuvara, ako treba neka i živi kod nas, samo da mi kuva. Ali, goste zaista volimo. Obavezno se čujemo sa decom, odlazimo kod unuka, gnjavimo ga, ljubimo, hranimo se tom velikom ljubavi i svako kreće u svoje obaveze. Stalno smo u kontaktu, porodica smo koja stalno komunicira.

Što vam je bilo najvažnije da usadite sinovima?

- Dobro vaspitanje i puno ljubavi. Nebitno jeste li bogati ili siromašni, vaspitanje se uvek vidi. I jednak je i kod bogatih i kod siromašnih. Postoje samo vaspitane i nevaspitane osobe. Kad su bili mali bilo nam je važno da shvate da je Lepa Brena profesija, posao, a da sam ja kod kuće njihova mama. Da od njih očekujem da se okupaju, urade domaće zadatke i to je uvek bilo strogo. Deca moraju da imaju obaveze.

Ko je kod kuće bio zadužen za strogoću?

- Sve što nisam mogla ja korigovati, završavalo bi kod Bobe. Znali su da je puno bolje da poslušaju mene jer njegove su kazne bile puno opasnije i rigoroznije. Danas su veliki momci koji su završili škole, fakultete, jako dobro vaspitani mladi ljudi koji vole druge ljude, žele se dokazati, svako u svom domenu. Normalno gledaju na život, znaju da moraju da rade, da imaju svoj privatni život i ne zaboravljaju da im je porodica najbolji prijatelj. Kad ste uspešni i bogati onda vas svi vole, a kad ste tužni i siromašni ostaje samo porodica. Oni su to već odavno shvatili, pa sam mirna. Znam da smo im Boba i ja dali dobru bazu koja potiče samo iz porodice.

Najgori trenutak u životu svakako je bila otmica sina Stefana. Možete li 19 godina kasnije pričati o tome?

- Mogu. Navikla sam da probleme ne stavljamo ispod tepiha. Shvatila sam da se o teškim stvarima treba pričati jer tako sve negativno izbacite iz sebe. U celom životu nikad mi se nije dogodilo ništa strašnije niti bolnije. Mislila sam da ću skrenuti sa pameti i da nikad više neću biti normalna osoba. Imali smo razne metode kako smo se kao porodica vratili u psihičku normalu. U današnoj medicini, naime, možete sve, promeniti srce, izvaditi tromb, promeniti koljena, operisati mozak. Ali, kad se psiha naruši jako je teško vratiti se u normalu.

Kako ste prebrodili te grozne dane?

- Molila sam Boga da mi sačuva psihu. Molila sam za sve nas, da moje dete kad se vrati nema psihičkih posledica. Ne želim u detalje jer je to priča kojoj nema kraja. Svi bismo plakali i ježili se i ne biste se osećali dobro da idem u detalje. Ta rana je zašivena. Dobro zašivena, neće pući niti krvariti. Ali, ostala je duševna bol u svima nama za koju ne postoji lek. Možete samo nastaviti živeti, natovariti sebi puno obaveza, da radite i funkcionišete i shvatite da život mora imati loše i dobre trenutke. Ali, opet, morate odabrati optimizam da preživite. Jer, kad bi dopustio da bol savlada i razmišljao samo o nekim teškim trenucima, čovek bi skrenuo. Samo bi plakao. Boba i ja i cela moja porodica srećni smo što je moje dete živo i zdravo, što je pored nas, što je izrastao u dobrog i plemenitog momka koji je uspešan u pevanju i bavi se muzikom. Želim mu da nađe svoje mesto. Zaslužio je to svojom dobrotom i pameću.

Kakva ste baka?

- Fenomenalna. Aleksandra i Filip su se neverovatno dobro snašli sa bebom, sami brinu o njoj. Ja volim doći i pomoći, kad je lepo vreme prošetam sa njim, pa kao prava baka stalno mu nešto pričam. I kad vidim njegov osmeh, najlepša je to sreća koja se može doživeti. Sad već ima tri meseca, već ga je pomalo teško nositi. Ali, nosam ga jer volim taj osećaj, svi to vole, kad držite bebu, hranite ga, pa ga uspavate i spuštate u krevetić. Zaljubljena sam baka. Zapravo, i nisam baka. Ja sam supruga od dede. (smeh)

Zadovoljni ste snajom?

- Jako. Aleksandra me jako podseća na mene kad sam počinjala sa 22. Imam puno ljubavi i razumevanja za tu jako sposobnu mladu ženu.

VIDEO: Veliki intervju Aleksandre Živojinović posle duge pauze

VIDEO: Lepa Brena: Neću se predati primitivizmu

(Telegraf.rs)