Majstor frule Vlada Baralić, ekskluzivno: "Tradicija se ne komponuje, ona se čuva i neguje"

Guča je svetska prestonica trube ali i zadnja pošta mnogih velikana srpske narodne muzike. Guča je rodni kraj i Gvozdena Radičevića i Radeta Jorovića i Jelene Broćić. Guča je dala našem rodu i Vladu Baralića, višetrukog majstora trube i istinskog narodnog umetnika.

- Rođen sam u Guči, al' se nisam latio trube nego frule. U komšiluku sam imao strica čija su deca imala vašarsku sviralu. U jednom trenutku rekoh stricu: "Pošto se tvoja deca igraju sa sviralom, daj je meni da naučim da sviram." Na to mi je stric uzvratio: "Ma šta ti da naučiš da sviraš, ti si glup za sviralu."

Preporučujemo

U meni je proradio inat, proradila je dečačka sujeta, rekoh samom sebi: "Nabaviću sviralu, naučiću samo jednu numeru, tek toliko da dokažem da nisam glup" - priča Vlada Baralić u ekskluzivnoj ispovesti za Muzičku apoteku. I dan-danas čuva Vlada tu vašarasku frulu kao suvenir i kao spomen na prohujale dane.

Čuva je u peharu koji je dobio kao nagradu za titulu "Prve trube Srbije" i zvanje majstora frule. - Triput sam bio prva truba Srbije, a maštao sam da budem fudbaler. Još u dečačkim danima upisao sam se u FK "Dragačevo". Kad se završi trening fudbala, ja prelazim u salu Doma kulture na probu folklora.

U stvari, ja sam zbog fudbala došao u Beograd a ne zbog frule. U kadetskoj konkurenciji odigurali smo prijateljsku utakmicu protiv Zvezde u Beogradu. Odigrao sam utakmicu i dobio ponudu da dođem na probu. Tako sam sa šesnaest godina s namerom došao u Beograd zbog fudbala, a kad sam okončao sa fudbalom posvetio sam se samo fruli.

- Sticajem okolnosti obreo sam se u KUD-u "Mika Mitrović Jarac". Proputovao sam svet, svirao na evropskim i svetskim festivalima, proširio muzičke vidike. Taj hobi je veoma brzo prerastao u moj životni poziv. Uporedo sa sviranjem frule radio sam organizaciju muzičkih manifestacija i narodnih veselja. Prošao sam veliku školu u "Beogradskoj estradi", a onda sam osnovao i grupu "Sanjari".

Radimo i ozvučenu i akustičnu varijantu narodnih veselja, po potrebi svi pevamo i svi sviramo. I tako, ceo život radim samo uživo, bez plejbeka. Ne postoji branša kojoj nisam svirao, od žestokih momaka do elite. Sve to zahteva veliku odgovornost, zato me i nije bilo mnogo u medijima.

Vlada Baralić je samouki majstor. Sve što je naučio na fruli, naučio je sam. Nije imao nijednog majstora i profesora, a postao je prvi profesor frule u srpskoj muzičkoj pedagogiji.

- U profesorke vode sam otišao kada je otvoren Odsek za tradicionalno sviranje i pevanje pri Muzičkoj školi "Mokranjac" u Beogradu. Sa ponosom mogu da kažem da sam mojoj državi posvetio 20 godina rada u muzičkoj pedagogiji, podigao mnoge učenike u uspešne soliste radija i televizije.

Sa žaljenjem mogu da primetim da Srbija nema frulu na Muzičkoj akademiji, tako da ko hoće da studira frulu treba da ide u Bugarsku. I ne samo to, na našu bruku i sramotu kod nas je ugašena diploma majstora frule - podvlači maestro Vlada Baralić.

- Dobro sam se namučio. Nisam imao nijednog majstora, nisam pohađao muzičku školu, samouk od početka do kraja. Dogurao sam do svetskog izdanja etno muzike, otvorio sam Evropsku kulturnu baštinu u Beogradu, snimio desetine autorskih numera, dobitnik sam majstorskog pisma, nagrade za životno delo "Sava Jeremić", svirao sam u istorijskom filmu o Kralju Petru i albanskoj golgoti, objavio sam i knjigu "Božji dar".

Diskografska karijera Vlade Baralića počela je sredinom 80-ih. Snimio je nekoliko albuma sa desetinama autorskih i starih narodnih kola: "Momački zaplet", "Frulaški vez", "Petlova igra", "Nova Baričanka", "Tugovanka"...

- Imao sam tu sreću da kao početnik postanem prvi instrumentalista Omladinskog orkestra RTS-a. Kasnije sam snimao i sa Velikim narodnim orkestrom RTS-a sa kojim sam snimio skoro sva moja autorska kola. S ponosom mogu da kažem da je moje kolo "Nova Baričanka" ušlo u koreografiju skoro svih kulturno-umetničkih društava.

Moja autorska numera "Tugovanka" izvodi se u Kongresnoj biblioteci "Bele kuće" a uzeta je i za đački film o Vuku Karadžiću. Ime Vlade Baralića izgovara sa velikim poštovanjem u svetu frule. Ima od Vlade i popularnijih i izvikanijih, ali malo je boljih.

- Moje pravo ime je Vladan, a u mom kraju me zovu Vlade, u Beogradu sam Vlada, u Bosni i Crnoj Gori Vlado. Zbog frule sam dobio i nadimak "Fruki". Posvetio sam se fruli sve ove godine, trudio sam se da svako moje autorsko kolo liči na izvorno. Jer tradicija se ne komponuje, ona se čuva i neguje.

Bora Dugić je svetska klasa, ali je izlazio iz okvira srpske muzučke tradicije. Zadnjih godina smo svedoci povećanja broja frulaša. Ima puno talentovane dece, ali bez svojih autorskih numera nema identiteta. Frula je prošla put od narodnog izvornog instrumenta za razbibrigu čobana do instrumenta koji vodi orkestar.

Od prvih snimaka Save Jeremića na Radio Beogradu, frula postaje i muzički instrument.

- Ceo život sam brinuo da dođem do dobrog instrumenta. Vodio sam računa o odabiru drveta, geofrafskom poreklu drveta. Vrlo je bitno da je drvo sušeno minimum 12 godina. Na primer, numeru "Kondorov let" snimio sam na fruli od ebanusa koje raste u Boliviji. Kada na šumadijskoj fruli (koja je najčešće od šljive) odsvirate taj isti "Kondorov let", to ni izbliza ne zvuči tako autentično.

- Vrlo je bitna i temperatura vazduha na kojoj se čuva frula. Ako je na minusu, svira nisko. Ako se pregreje, ode uvis. Vremenom su i majstori usavršili frule, pa su počeli da prave dvodelne.

Kroz iskustvo se vodi računa i o načinu postavljanja prstiju, jačini duvanja, pod kojim uglom duvate, sviranju iz stomaka a ne iz usta, štimovanju. Posebna je poteškoća što je frula u osnovi durski instrument, pa se onda molske numere sviraju pomoću polustepena, tzv. hvatova ili grifova.

Goran Milošević