Dragoslav Mihajlović Kanarinac o pesmi "Oj, ovčare": Od belog stada do "belih nota"

"Paćo, Paćo, beee...

"Oj, ovčare, oj ovčare,

Preporučujemo

beli jaganjačare, beli jaganjčare,

beli ti se, beli ti se

bela baretina, bela baretina.

Teraj ovce, teraj ovce

gde je šuma gusta, gde je šuma gusta,

da ti ljubim, da ti ljubim

tvoja medna usta,

tvoja medna usta.

Moja medna, moja medna

a tvoja su žedna, a tvoja su žedna.

Kad se spoje, kad se spoje

da se ne razdvoje, da se ne razdvoje."

(narodna - obrada D.M.Kanarinac)

"Oj, ovčare" je najpoznatija izvorna narodna pesma iz opusa Dragoslava Mihajlovića Kanarinca. Ova pesma se pevala i pre Kanarinca, a naglo se zavrtela od 1975. godine i kasnijih obrada.

- "Oj, ovčare" je jedna od prvih pesama koje sam naučio u mom rodnom Lukovu kod Svrljiga, u podnožju Svrljiških planina. To je stara narodna pesma prenošena sa kolena na koleno kojoj je svaki interpretator dodavao nešto novo - priča legendarni Kanarinac.

- U našem domaćinstvu najbrojnije je bilo stado ovaca. Odrastao sam uz ovce, čuvao ih sa mojom sestrom Savkom, a od moje baba Ruže dobio sam nadimak "Jaganjčar". 1975. godine, na vrhuncu karijere Dragoslava Mihajlovića Kanarinca, snimljena je prva verzija pesme "Oj, ovčare" sa ansamblom Dragana Aleksandrića i sa efektima koji stvaraju zvučnu sliku stada i ovčara.

- Tek kada sam dobro sazreo kao pevač, snimio sam pesmu uz koju sam odrastao. Pripremajući se za ploču, zamolio sam mog prijatelja Miodraga Rakića, ton-majstora Radio Niša, da mi usnimi efekte: zvuk medenice, blejanje ovaca i pastirsko dozivanje ("Paćo, Paćo, beee").

- Ne menjajući melodiju i ritam, stvorio sam zvučnu sliku pastirskog života, ovekovečio novozavetni motiv izgubljenog jagnjeta.

Mnogo sam ponosan na tu pesmu, snimio sam je u nekoliko varijanti, snimio sam je i za arhivu Radio Beograda. Uspehu te pesme svakako je doprineo i aranžman Dragana Aleksandrića i frula Bore Dugića - ističe Kanarinac.

I posle briljantne višedecenijske karijere, silnih nagrada i priznanja, miliona pređenih kilometara i prodatih ploča, Kanarainac se najbolje oseća u svom rodnom kraju, u tom božjem raju od belih boja.

- Kuća mi je na kraj sela, bele boje. Ispred kuće ruže, bele boje, koje je majka volela. Na livadi oko kuće pasu bela stada, ćilim satkan od belih rada i đurđevaka, a u bašti beli bosiljak.

Dokle seže pogled "sve behara i sve cveta", tako da i noći postaju srebrnaste i zovu na radost. Kad sam pošao u školu, majka mi je sašila belu košulju, veliku i široku da bih je nosio što duže.

- Život piše romane, a moje pesme pišu bele note. "Bele note" su emocija umetnika, nema ih na papiru nego u nedrima gde stanuje ljubav.

Bela boja je oduvek bila simbol nečeg čistog, neukaljanog. Moje pesme su upravo takve - čiste kao suza. Od nekoliko stotina mojih snimljenih pesama, nijedna od njih nije stavljena na listu nepoželjnih ili zabranjenih - primećuje Dragoslav Mihajlović Kanarinac.

"Belim notama", ovcama i jaganjčarima ovaj istaknuti narodni umetnik posvetio je jednu pravu narodnu svetkovinu.

Početkom ovog veka u svom rodnom Lukovu, baš na svoj rođendan, Kanarinac je pokrenuo manifestacije "Belmužijada" i "Janijada", muzičko-gastronomske svetkovine u cilju očuvanja narodnih običaja, igara, nošnji i starih narodnih jela.

(Goran Milošević)