Pesme i mudrolije Zaima Fazlije: Ispovest Titovog udarnika i prvog tekstopisca Dragana Aleksandrića

"Pođi sa mnom Sarajko na Romaniju!

Jahaćemo konja vrana nesedlana,

Preporučujemo

pa da vidiš perivoje i lepotu k'o u bajci,

voleće te sestre moje,

bićeš mila mojoj majci.

Pođi sa mnom Sarajko na Romaniju!

Romanija nema vuka ni hajduka,

svuda ovce i jaganjci, a čobani pesme viju,

svud livade i proplanci,

zavolećeš Romaniju.

Pođi sa mnom Sarajko na Romaniju!

Ljubiću te ispod bora kraj izvora.

Kad osetiš tu lepotu,

livadama kad prošećeš,

nikad više u životu

Saraj'vu se vratit' nećeš."

(Zaim Fazlić Fazlija)

1.decembra 2020. godine preminuo je Zaim Fazlić Fazlija, pesnik, kompozitor, humorista i tihi sevdalija. Ovo je sećanje na Fazlijin nastup u radio izdanju Muzičke apoteke.

- Ja sam po rođenju Zahid. Rano sam ostao bez majke, pa kretoh da fizikališem i zarađujem po putevima, prugama i tunelima bivše Jugoslavije. Radeći u Splitu, primetih oglas za pevača u Domu JNA. Javih se na audiciju i upoznah jednog lepog i retko pismenog muzičara. Bio je to Dragan Aleksandrić, koji postade moj prvi kompozitor a ja njegov tekstopisac.

- Kad sam došao u Beograd, okumio sam se sa Draganom i postao Zaim. Postao sam i pevač, snimio sam nekoliko singlica. Kasnije sam upoznao i Danila Živkovića, mog drugog značajnog kompozitora. I tako, pevah, komponovah, pisah stihove za narodnjake sve dok se ne zarati u bivšoj Jugi.

Kad se Jugoslavija u krvi raspadala, Zaim Fazlić je otišao u Nemačku, tamo negde oko Švarcvalda, i ostao četvrt veka.

- Za razliku od naših gastarbajtera, nisam otišao u Nemačku da bih zaradio pare. Spasavao sam živu glavu, pobegao sam iz države kojoj sam se zakleo na vernost. Kad sam "odrobijao" kod Nemaca, opet sam se vratio na Jugine ruševine.

- Kad sam video šta je ostalo od Juge, napisao sam posvetu mojim književnim uzorima: "Kada bi se Viktor Igo iz hladnoga groba dig'o, našao bi bezbroj tema, da napiše bez problema, dva-tri toma modernih jadnika. Ako bi se Momo Kapor, makar uz veliki napor, umešao među ljude ove i video naše bruke, on bi brzo bez po muke napisao folirante nove. Dostojevski, ruski brate, nek' anđeli tebe vrate, nek' ti daju bar malo života, pa da kreneš put Balkana, trebaće ti dva-tri dana da napišeš novog idiota."

Od početka 70-ih napisao je Fazlija desetine pesama sa snagom evergrina: "Prolaze moje godine mlade", "Nije Bosna što je nekad bila" (Nedžad Salković), "O, živote moj" (Radiša Urošević), "Pođi sa mnom Sarajko na Romaniju" (Milivoje Đurišić), "Jedno davno proleće" (Miroslav Radovanović), "Beše jedna žena" (Toma Jovanović)... Za narodnjake je pisao uglavnom sentiše, a za čitalačku publiku humoreske.

- Živeći četvrt veka u Nemačkoj, primetih koliko su se Švabe otuđle i koliko je ova internet pomama stigla i naše ljude. Zato i napisah: "Ne traži me na Fejsbuku, tamo nećeš naći moje ime. Dođi, uzmi me za ruku, i ko nekad nežno poljubi me. Zaboravi telefone, oni će nas samo ometati, ostavi ih neka zvone, 'ajmo našim parkom prošetati. Nek' sve bude kao prije, povratimo romantike malo, ubija nam emocije to prokleto malo sokoćalo."

Od 1972. do 1984. snimio je Fazlija pet singlova i jedan album sa nekoliko prelepih pesama: "Oj, živote nepravičan ti si", "Padajte tiho kiše jesenje", "Kiša pada, trava raste", "Pođi sa mnom Sarajko na Romaniju", "Ne veruješ da te volim", "Azemina", "Pevaj druže pesme tužne", "Lutam po svetu sam"...

Pevao je Fazlija i u najelitnijim hotelima i na najskupljim svadbama, daleko od blistavih pozornica, medija i menadžera.

- Pored Dragana Aleksandrića nije mi trebao menadžer. Ja jesam bio kafanski pevač, ali nisam bio kafanski čovek. Nisam se kartao, nisam pio, otpevam i odem kući. Nisam voleo lutalice ni u ljudskom ni u psećem carstvu. Zato ovim beogradskim četvoronožnim lutalicama posvetih pesmu:

"Beograde, pun si pasa,

raznih oblika i rasa.

Stiglo neko novo carstvo,

zavladalo gradom pseće carstvo.

Kad se čovek kasno kući vrati,

dobro mora đonove oprati.

Nekada su glavne face

bile beogradske mace,

a sad jadne bežeći od kerova

tek ponegde vire iz ćoškova."

(Goran Milošević)