Otišao je Taso, ostale su pesmetine: "Spomenari kad požute, tad i usne tužno ćute"

"Jedna lasta ne čini proleće

a ni jesen jedan cvet uveli,

Preporučujemo

i tek sada kad se rastadosmo

ja se pitam zašto smo se sreli.

Sve prolazi i nestaje,

sve je više uspomena,

spomenari kad požute

tad i usne tužno ćute.

Jedna lasta ne čini proleće

al' u srcu živi jedna žena

zbog koje mi večito ostade

jedna bolna suza sakrivena.

Jedna lasta ne čini proleće,

jedna ljubav ulepša mi dane,

a ljubav je nemirna ko lasta,

ode, dođe, pa opet nestane."

(Šaban Šaulić - Atanasije Savić)

Objaviše mediji da je 26. novembra 2024. preminuo Atanasije Taso Savić. Neki ga predstaviše Gospodu rečju "kompozitor", a neki ga potpisaše i rečju "tekstopisac". U stvari, preminuo je istinski pesnik, tako redak u ovom diskografsko-estradnom svetu.

- Živima pišem pesme, a pokojnicima posvete. Primera radi, Šabanu sam za života napisao nekoliko pesama, a kada nas je tako naglo napustio napisah mu posvetu:

"Zaborav se bliži, ja idem polako,

sa setom u srcu koračam sve tiše,

pevao sam pesme za sve zaljubljene

a sad me se niko i ne seća više.

Dao si mi Bože bogatstva toliko

da svakoga dana po bespuću gazim,

rod sam bio svima a meni brat niko

i zato bez zbogom zauvek odlazim."

Atanasije Taso Savić je ime koje se više od pola veka izgovara sa velikim poštovanjem, rođeni Moravac a istinska urbana legenda.

- Ja sam rođen nedaleko od reke Morave, u Donjoj Omašnici kod Kruševca. Reka me podseća na nepovratnost - ja protičem a moje pesme ostaju.

- Od 1985. godine sam Čačanin. Došao sam kod žene a žena nije imala braće. Žena se zbratimi sa mnom a ja sa Čačanima - govrio je Taso u Muzičkoj apoteci.

Taso je pravi pesnički gejzir. Uvek je spreman da izrecituje neku svoju pesmu i da ispriča kako je nastala.

- Zabavljao sam se sa jednom Banjalučankom koja je studirala stomatologiju. Imala je strica u Beču, molila me da odemo u carski grad a ja nisam pristao. Putevi se naši raziđoše, ja ostadoh sam na obali reke i napisah pesmu:

"Smiri se srce, smiri, šapući tugu tiše,

sami smo noćas, sami, ljubavi nema više."

- Pesnik se oseća na daleko, ili jesi ili nisi. Poezija se ne živi, potreban je nerv za doživljavanje stvari i smisao za reprodukciju. I među pesnicima ima formalista i kreatora. Formalisti su ljudi koji prokopaju korito pa puste reku da protekne, a kreatori puštaju reku da sama napravi svoje korito.

Tasine stihove znaju milioni ljudi sa ovih prostora. Snimio je nekoliko stotina pesama sa najvećim kompozitorima i zvezdama narodne muzike: "Svirajte noćas samo za nju" (Toma), "Jedna lasta ne čini proleće" (Šaban), "Možda si čula da život piše romane", "Prestala sam davno da se smejem" (Vida), "Ne dam ovo malo duše" (Brunclika), "Kako da dođem na svadbu tvoju" (Marinko), "Jednom sam i ja voleo", "Da si srećna pisala mi ne bi" (Asim Brkan), "Zovite me gospodine", "Ja sam čovek s koferom u ruci" (Savo Radusinović), "Doviđenja, doviđenja" (Miroslav Radovanović), "Sudbinu mi nije još niko prorek'o" (Toma Čolović), "Bar nedeljom budi kući" (Meri Miljković), "Ti si žena bez adrese" (Ranko Stojanić Šoro), "Uspomene, uspomene" (Lepa Lukić), "Sto puteva i sto staza", "Smiri se srce, smiri", "Srce moje gde ćemo nas dvoje", "Ako laže violina", "Nije važno s kim si sada", "Ljubav ima dva godišnja doba", "Moj život je na mom licu" (Zoran Kalezić), "Zna reka, zna" (Radiša Urošević), "Vodenice moja stara" (Smederevac), "Zar sam stranac u svom kraju" (Novica Negovanović), "Čitav život propiću" (Pera Grubić), "Niz moje selo svadba se kreće" (Meho Hrštić), "Suze bi nas potopile" (Era)...

- U prošlom veku sam mogao da živim samo od tantijema, a u 21. veku dobjjam neke mrvice. I u estradno-diskografskoj branši postoje klanovi i nepravde. U doba kada sam najviše snimao odbijano mi je 44 odsto na ime penzijskog i socijalnog osiguranja, a ja po tom osnovu nemam nijedan dan staža. U penziji sam više od dvadeset godina, ali po drugom osnovu: kao zdravstveni radnik i radnik u izdavaštvu.

Pisao je Taso i duboko misaonu poeziju. Objavljivao je stihove u nekoliko listova i časopisa: "Književne novine", "Književna reč", "Pobeda", "Gradina", "Čačanski glas".

- Onako kako živimo i volimo, takve su nam i pesme. Ne pišem pesme po porudžbini pevača i kompozitora nego samo po narudžbini svoga srca. Nikada nisam hteo više od sebe a ni manje od toga - mudrovao je Taso.

Pisao je Taso i aforizme, priče, romane i drame. Član je Udruženja književnika Srbije, Knjižrvnog kluba "Bagdala" u Kruševcu, Književnog kluba "Dragoslav Grbić" u Čačku.

- Obajvio sam na nosačima zvuka oko 500 pesama, a u fioci ih imam triput više. Ni sam ne znam koliko ih imam, a ne znam ni kome da ih dam.

- Ovih godina napisah i posvetu samom sebi:

"I sam više ne znam čija je krivica,

što živim u srcu nerođene bebe,

osude me tako k'o da sam ubica,

zlodelo je, kažu, što ličim na sebe."

(Goran Milošević)