Proglašavana je najlepšom Romkinjom i idealnom "Koštanom": Sećanje na Usniju Redžepovu

"Samo pesma zna

u samoći koliko su nesrećni dani,

Preporučujemo

samo pesma zna

kako boli kad duša se neverom rani.

Živote moj, gorak li si bio,

čemeru moj, dušu si mi pio,

ja ti otvori vrata od srca

a ti ljuvavi dušu mi ispi.

Zar ti malo bi

da za tobom u vatri od ljubavi gorim,

zar ti malo bi

da te volim i pazim i noćima dvorim.

Samo pesma zna

da u duši i srcu sve tajne sam krila,

samo pesma zna

da me vrati u dane kad srećna sam bila."

(Zoran Simjanović - D. Živković)

Da ne beše trube i Usnije, ova pesma bi bila samo jedna od patetičnih pesama o prohujaloj ljubavi. Trubači Bobana Markovića i Usnijina vatrena interpretacija podigli su pesmu "Živote moj" u megahit.

Pesma je snimljena 1988. godine, baš kada je Boban Marković trijumfovao u Guči. Doduše, pesma je vaskrsla mnogo kasnije, naročito posle Usnijinog odlaska.

- Naučila sam još od Ive Andrića da svaki umetnik treba da ostane u granicama svoga zavičaja. Ja sam u svaku pesmu unosila tu moju vatrenu krv južnjačku, gene majke Sabrije, Turkinje, i oca Jašara, veseljaka i džambasa - pričala je Usnija u radio emisiji "Sabor" Studija B.

Oživela je "Koštanu", proglašena najlepšom Romkinjom, zaplesala poput "Šeherzade", a ostala tako skromna i nenametljiva. Raša Plaović je govorio da je Usnija najautentičnija "Koštana" koju je gledao.

- Ni sama ne znam kako sam toliko dugo igrala "Koštanu". Još manje mogu da objasnim kako sam uspela da pobedim tu moju urođenu stidljivost. Ja planem na bini, a onda se vratim u svoj oklop.

Sredinom 60-ih Usnija je snimila prvu singl ploču. Na Usnijinom diskografskom prvencu ostalo je zapisano: "Ciganske pesme peva Usnija Jašarova (iz poštovanja prema ocu Jašaru) uz ansambl Naska Džorleva". Bile su to pesme iz opusa makedonskih Cigana koje će predodrediti Usnijin muzički izraz.

Tokom čitave karijere dala je svega nekoliko intervjua. Za novinare stidljiva i povučena, a na sceni prava žeravica. To krhko i sićušno telo na sceni se pretvaralo u užarenu buktinju. Orijentalne plesove i igre dovodila je do savršenstva, tako vatreno a nenapadno, tako izazovno a bez vulgarnosti. Režiser Zdravko Velimirović poverio joj je ulogu u kultnom filmu "Derviš i smrt" u sceni sa Borisom Dvornikom.

Usnija Redžepova je jedna od prvih pevačica koja je počela da snima sa trubačima. Snimila je desetine pesama trajne umetničke i komercijalne vrednosti: "Kazuj krčmo džerimo", "Rasule se kose moje", "Zbog tebe mori Leno", "Živote moj", "O, pesmo moja", "Šta hoćeš", "Dajte mi daire", "Od Niša do Vranja", "Ja sa juga, ti sa severa", "Oko Niša kiša", "Osmanaga", "Nađije", "Ruse kose curo imaš"...

Ta mešavina romske i turske krvi eksplodirala je i na koncertnoj bini i na pozorišnoj sceni. I Usnijine koleginice bile su zatečene njenim scenskim nastupom. Teško je bilo nastupiti posle Usnije.

- Zajedno smo počinjale karijeru, zajedno smo putovale na prvu turneju u Australiju. Koliko smo se radovale putu, toliko smo ridale kad smo ostale same u Sidneju. Kad smo shvatile da smo putovale 26 sati i da smo stigle na kraj sveta, briznule smo u plač. A onda se ispod hotelske sobe čula pesma "Mujo kuje konja po mesecu". Usnija je samo dodala: "A ja učim arapski" - seća ss pevačka diva Anđa Govedarović, Usnijina prijateljica.

Proglašavana je za najlepšu i najvatreniju Romkinju, bila na meti svetskih faca i bogatih udvarača, a zaljubila se u jednog Šapčanina, muzičkog urednika Radio Beograda Svetomira Šešića Šeleta. I tako, punih 40 godina, Usnija i Šele. Imali su sve, sem dece. Prvo je otišao Šele, a ubrzo za njim i Usnija, 1. oktobra 2015.

(Telegraf.rs)