Sećanje na Branu Markovića: "Ljudi sa vidljivim manama manje su opasni od onih sa nevidljivim"

Ono što pesmu učini besmrtnom to je njen emotivni ton, jedna reč koja budi emociju - primetio je davno vitez srpske poezije Jovan Dučić.

Ovo je priča o tome kako je jedan stih izvučen kao naslov ("moj život je sada ruševina stara"), bolje rečeno jedna reč ("ruševina") pobedila i kompozitora i tekstopisca i prvog pevača pesme.

Preporučujemo

- "Ruševina" je potpuno slučajno završlila na mojoj ploči. Bilo je to 1976. godine, kompozitor i harmonikaš Danilo Mišković pozvao me da pevam drugi glas na snimanju pesme za jednog njegovog pevača. Snimanje je trebalo da se održi u jednom improvizovanom studiju, u tapaciranoj sali opštine u Kragujevcu. Glavni pevač nije došao, pa je kompozitor ponudio meni da snimim pesmu "Moj život je ruševina stara" koju sam već uveliko pevao na tezgama.

"Ona koju volim nije više tu,

čežnja je u duši i u srcu mom,

zato sada stalno ja mislim na nju

i na srećne dane što provedoh s njom.

Moĵ život je sada

ruševina stara,

ona mi je odnela

srce iz nedara.

Prazno mesto njeno, prazan svaki kut,

pusta svaka staza, livada i lug,

zbog nje moje srce drhti kao prut,

od kada je nema tuga mi je drug.

Pogled oka njenog tražim svaki dan,

slatke tople usne sanjam svaku noć,

a kad zora svane i kad prođe dan

tužno srce pita da l' će ikad doć."

(Danilo Mišković - Panta Radivojević)

- Iste godine je i slavni Kvaka snimio kod mog kompozitora pesmu "Možda si čula da život piše romane". Kad je Kvaka čuo "Ruševinu", ponudio mi je ogromne pare da odustanem od snimanja i da pesmu prepustim njemu. Nisam hteo da odustanem ni za kave pare. Otpevao sam je kako je meni leglo i posrećilo mi se - pričao je Brana Marković (1936 - 2020) u radio izdanju Muzičke apoteke.

Prodornim i reskim glasom zaparao je Brana srca miliona. "Ruševinu" je otpevao i visoko i meraklijski, dikcijski i intonativno stabilno, pesma se zavrtela na radio stanicama, ušla u šatre i kafane, pozdrave, želje i čestitke. I kad je pesma bila na vrhuncu, Brana Marković je ostao ono što je bio - dobar a anoniman pevač. "Ruševinu" je presnimio, a ko bi drugi, Dragan Pantić Smederevac.

- Kad je Smederevac presnimio "Ruševinu", za mene su se zainteresovali i oni koji me nikad nisu slušali. Saznali ljudi da postoji i originalna verzija te pesme, pa me kolege još više cene posle Smederevčeve obrade.

Brana Marković je pevač sa ogromnim tezgaroškim iskustvom i sa veoma malim tragom u diskografiji. Rođen je 1936. godine u selu Pardik kod Ražnja. Izučio je za stolara, radio u poljoprivredi i građevinarstvu i, onako uzgred, pevao i svirao frulu.

- Odmarao sam od fizikalisanja tako što sam slušao narodnjake i to one sa bandere. Hvatao sam Radio Beograd, Sarajevo i Niš. Nije bilo emisije narodne muzike koju sam propustio, niti narodne pesme koju nisam znao.

- A onda sam počeo i da pevušim sa našim lokalnim harmonikašima, na golo i suvo, bez ozvučenja. Dvadesetak godina sam vukao kontrabas i pevao, a vremenom sam formirao i svoj orkestar za svadbe, vašare i ispraćaje. Pevao sam skupe svadbe oko Paraćina, Negotina i Beograda. Punih pet godina sam dominirao u Slancima, Begaljici, Mirijevu, Žarkovu, Malom Mokrom Lugu i ostalim selima nadomak Beograda. Otpevao sam mnogo svadbi za petsto gostiju, bez mikrofona. Zaradio sam velike pare, tako da me snimanje ploča nije zanimalo.

Ipak, početkom 70-ih, baš u vreme ekspanzije najlepših pesama i najboljih narodnih pevača, Brana Marković je snimio svoju prvu singl ploču za tek otvorenu produkciju "Beograddisk".

- Ta prva singica je bila totalni promašaj, a platio sam je kao Svetog Petra kajganu. To me toliko razočaralo, hteo sam da batalim ploče, nisam snimao nekoliko godina, sve do "Ruševine".

Diskografska karijera Brane Markovića trajala je od 1970. do 1979. Snimio je četiri singla sa nekoliko slušanih pesama: "Ruševina", "Pogađam se sa životom", "Nalazim se na raskršću sreće"...

- Nisam jurio karijeru i popularnost već proklete pare. Sirotinji nikad dosta. Išlo mi dobro na tezgama, tako da me estrada nije zanimala. Muzika mi je donela pare, a pare su mi odnele sina jedinca. Ostale su mi unuke i praunučad kao jedina uteha. Živim kao izdrman auto, radi mi još samo motor.

- Ostao sam vezan za kuću i porodično imanje. Imao sam i fizički hendikep - rano sam ostao slep na desno oko. Ni crkvena voda nije mi pomogla. Postepeno sam se udaljio i od crkve i od ljudi, ali sam naučio za sva vremena: ljudi sa vidljivim manama manje su opasni od onih sa nevidljivim.

Branislav Brana Marković preminuo je 4. septembra 2020.

(Telegraf.rs)