Pet godina od smrti Dobrice Erića: Sećanje na pesnika "Devojke iz grada"

Pesnik "Devojke iz grada" preminuo je na današnji dan 29. marta 2019

"Teče reka, teče Gruža

Preporučujemo

kroz guste vrbake,

teče Gruža a ja tužan

gledam u brzake.

Vene trava, vene moje lice,

nema više moje ljubičice,

delili smo i radost i tugu,

a sad bez nje čekam zimu dugu.

Jesen ide, kiša pada,

ja te volim ko nekada

i milujem trave meke,

a ti gajiš tuđa stada

i ko zna s kim stojiš sada

na obali druge reke.

Stani brza reko, stani,

za me nema broda,

protekoše naši dani

ko ta bistra voda.

Da li plaču ili se vesele

tvoje oči najnežnije cveće,

tvoje usne što su mi se klele

da nas niko rastaviti neće.

Da l' sad stojiš na obali i ti

i gledaš u nepoznatu reku

i da l' će se negde sastaviti

ti talasi što pred nama teku."

(Novica Negovanović - Dobrica Erić)

Ovo je jedna od tridesetak pesama Dobrice Erića koje su propevale na malim i velikim gramofonskim pločama.

- Iako me je proslavila "Jedna reka u mom kraju", svima znana pesma jer se tiče svih reka i svih ljubavi, meni je još draža pesma "Teče reka, teče Gruža". I zbog Gruže, i zbog jedne Gružanke i zbog Dobrice. Dobrica Erić je opevao i oplakao jednu ljubav sa optimističnom porukom "da će se negde sastaviti ti talasi što pred nama teku" - pričao je Novica Negovanović.

Dobrica Erić je dete Šumadije. Ugledao je ovaj svet 1936. godine u selu Donja Crnuća.

- Ja sam rođen na reci Gruži. Dok se moja majka spuštala na livadu da opere rublje, čula je da nešto bapnu iza nje. Okrene se, kad ono ja. Spusti one košulje, uzme mene, provuče me kroz vir, umota me, ostavi na livadi i nastavi da pere - govorio je Dobrica Erić, onako s nogu, u mikrofon Muzičke apoteke.

- Gruža je moje porodilište, a livada moj prvi krevetac. Čim sam se rodio, pao sam među cveće, leptire, bubice. Bio letnji mesec, avgust. Sve je oko mene pevalo, a onda su propevale i moje pesme. Tako sam na vreme shvatio da je priroda najveća inspiracija - i pesnika i slikara i vajara i Boga, najvećeg umetnika.

Iako je izbegavao estradizaciju i diskografizaciju svojih stihova, tridesetak pesama "sina plavih šuma i livada" snimljeno je (na ovaj ili onaj način) na nosačima zvuka: "Devojka iz grada", "Razboleh se pod trešnjama" (Miroslav Ilić), "Teče reka, teče Gruža", "Hej, meseče brate", "Poljubac je doručak najslađi", "Jedna crnka iz beloga grada" (Novica Negovanović), "Bosno moja, jabuko u cvetu" (Miloš Bojanić), "Ranjeno je srce moje", "Oprosti mi majko" (Dobrivoje Topalović), "Jedna suza u mom vinu ćuti", "Beli grade, beli vinograde" (Nedeljko Bilkić), "Bluzo moja satkana od cveća" (Lepa Lukić), "Tugo moja, košuljo od cveća" (Goca Stojićević), "Proleće mi budi uspomene" (Vera Ivković), "Vodonoša" (Toma Čolović), "Moja najdraža reka", "Noćni pastir" (Đuza Stojiljković), "Jedna Mira iz mog sela" (Dragan Laković)...

- Naravno, voleo sam da moje pesme propevaju. Srce mi puno kao suncokret kad moje pesme pevaju čobanice, žeteoci na mobama, pevačke izvorne grupe. Jedino nisam voleo komercijalizaciju mojih pesama na estradi. Ja sam pesnik naivac, pišem za narod a ne za estradu - pričao je Dobrica.

- Obren Pjevović je jedan od prvih kompozitora koji me uverio da može da komponuje pesme na moje stihove. Doduše, i Obren je bio izuzetan pesnik. Učestvovao sam u toj njegovoj putujućoj družini "Raspevana Šumadija". Obrenovi seljaci i pomeljari pevušili su moje stihove i mnogo godina pre snimanja na pločama.

Dobrica je bio verni slušalac Muzicke apoteke, u nekoliko emisija se uključivao telefonom, a jedan razgovor smo snimili na diktafon, onako s nogu, "u cveću livada".

- Kad stojim, bolje vidim i bolje osluškujem prirodu. Ja ni pismo ne pišem sedeći, ja sam stojeći pesnik. Sve pesme sam zapisao olovkom i otkucao na treštećoj pisaćoj mašini.

- Moja olovka piše srcem, a svaku pesmu govorim iz glave. Pesme smišljam i urezujem u mozak. Šta će mi kompjuter? Mozak je najveći kompjuter, cela vaseljena je u ljudskom mozgu. I taj svemir mi se sužava na tom malom mobilnom telefonu.

Pesnik "Devojke iz grada" preminuo je na današnji dan 29. marta 2019.

(Goran Milošević)