Maestro Gordan Tašić, ekskluzivno: "Kad odem na internet - svi dobro sviraju, a ja ne poznajem nikoga!"

"Lepo je sve to čuti, ali ja sam skroman po pitanju popularnosti. Vaspitan sam da poštujem druge da bi i mene imao ko da poštuje. Imao sam i svoje uzore (Rajka Marinkovića Budžu i Mirka Kodića), imao sam i svoje majstore (Rastivoja Rajića i Dragoslava Jankovića Ćivru), imao sam i svog idola (Novicu Negovanovića). Nole mi je priredio tu čast da mi svira kod sina na svadbi"

Srbija je zemlja harmonikaša. Svake godine ih je sve više i više, teško ih je i registrovati a kamoli razlikovati. Jedan od retkih koji pravi razliku, naročito u sviranju naše dvojke nasušne, je maestro Gordan Tašić. Izvikanijih od Gordana ima mnogo, boljih od Gordana ima malo. Baš ove godine obeležava prvih 40 godina profesionalnog druženja sa harmonikom, i tim povodom otvara dušu za Muzičku apoteku.

Preporučujemo

- Lepo je sve to čuti, ali ja sam skroman po pitanju popularnosti. Vaspitan sam da poštujem druge da bi i mene imao ko da poštuje. Imao sam i svoje uzore (Rajka Marinkovića Budžu i Mirka Kodića), imao sam i svoje majstore (Rastivoja Rajića i Dragoslava Jankovića Ćivru), imao sam i svog idola (Novicu Negovanovića). Nole mi je priredio tu čast da mi svira kod sina na svadbi.

Gordan Tašić je okoreli dvojkaš, jedan od zaštitnih majstora narodnih veselja u požarevačkom kraju.

- Rođen sam u Smoljincu, u okruženju velikih majstora harmonike (Vita Životić, Dragoslav Živanović Troša, Velizar Matušić, Bane Milutinović, Patalo, Budža, Džogula). Bio sam vukovac, sve do šestog razreda. A onda sam počeo da vežbam harmoniku. Sedmi razred sam popustio, jedva dobar. Na polugodištu osmog imao sam samo jednu dvojku, a ostalo sve kečevi.I da ne beše moga dede, ponavljao bih razred. Izvuče me deda i njegova partija, pa završih osmi makar sa dovoljnim.

- Bile su to godine kad sam hvatao u letu - i kola i pesme, i sa radija i sa ploča i sa kaseta. Sećam se, sednem u "tristaća" bez dozvole i odem na auto-put samo da bih kupio kasetu pa da vežbam dok ne padnem s nogu.

1983. godine, odmah po povratku iz vojske, Gordan Tašić je postao vodeći harmonikaš u čuvenom ansamblu kojim je rukovodio Mića Panić Carevčanin.

- Posle svih tih godina svakodnevnih vežbi, pomišljao sam i da batalim sviranje i da zbrišem u inostranstvo. Ali, jednom prilikom u Požarevcu sretne me Mića Panić i zamoli da uskočim kao zamena za jednog povređenog kolegu. Lele majko, one pare nisam video ni na televizoru! Tako me je Mića Panić za sva vremena vezao za harmoniku i narodna veselja. U stvari, Mića Panić mi je kao drugi otac, on je moj estradni tata. Mogao je da se dogovori i sa predsednikom države i sa pastirom. Otvorio mi je sva vrata i povezao sa estradnom elitom.

- Lakše mi je da nabrojim sa kim nisam svirao. Bilo je to zbilja "zlatno doba" narodne muzike koje se više neće ponoviti. Aca Šišić, Bora Dugić, Boki Milošević, Moma Stanojević, Ceca, Šaban, Miroslav, Marinko, Živkica, Smederevac, Milanče, Zoran Jovanović, Radiša Urošević, Vera Matović, Vera Nešić, Rade Jorović, Bikinjac, Sneki... Sve su to majstori sa kojima sam uveseljavao i mladu i mladoženju, i domaćine i goste, i celo selo na igranci.

Gordan Tašić je ostavio traga i u diskografiji. Od 1989. godine snimio je nekoliko albuma sa tridesetak narodnih kola ("Rastino novogodišnje", "Gordanovo", "Danijelovo", "Svetlanino", "Giletovo", "Grickovo") i desetine pesama kao aranžer ili šef ansambla ("Maramče svileno", "Vratićeš se, živa bila").

- Sva ta moja kola dobaijala su nazive po mojoj užoj i daljoj familiji. Opevao sam čak i kućne ljubimce. Ne bez razloga. Mene su sa svirke ispraćali i domaćini i gosti i njihovi kućni ljubimci. Dve nedelje smo svirali svadbu u Topolovniku kod dva brata blizanca. Od srede do utorka za jednog i opet od srede do utorka za drugog. Kad smo pošli kući, i kerovi i kokoške su pošle za nama.

Kad vrati film unazad, seti se Gordan lepih dana i u studiju i van studija, seti se i neobjavljenih narodnih kola.

- Ima tu i jedan snimljen, a nikad objavljen album za PGP. Snimili smo ga u čuvenom "Studiju 5", baš sam bio "pri šutu", i mislim da je to moj najbolje odsviran album. I danas se naježim od tih majstora, prave elite sa kojom sam svirao: Brana Đokić, Boki Milošević, Bora Dugić, Mića Đorđević...

- Pratio sam desetine najboljih pevača, a imao sam i posebnu čast da 2009. godine nastupim u "Sava Centru" kao gost na solističkom koncertu Bore Dugića. Danas sve više sviram sa Milinkom Ivanovićem Crnim. Majstor Crni to oboji svojom frulom baš onako kako treba, tek toliko da te dirne u srce.

Maestro Gordan Tašić je pravi majdan narodnih pesama i kola na dugmetari, jedan od rekoredera po broju odsviranih narodnih veselja i koncerata za mladu i mladoženju.

- 1990. godine imao sam oko 280 radnih dana. Od onih slobodnih 80 dana, jedno mesec dana sam prespavao. Tada sam mislio da se nikad odmoriti neću, a onda se setih predviđanja moga kolege Bore Dugića: "Zapamti, za 30-ak godina u ovoj će državi ostati samo svirači." I zaista, kako uključim internet - svi dobro sviraju, a ja ne poznajem nikoga! A tek na televiziji - svi samo sviraju i pevaju. Biće da smo oboleli od prezasićenosti.

(Goran Milošević)