Na godišnjicu smrti Dragiše Nedovića: Stradalnik koji je pesmom usporavao lepe trenutke

Ovaj nemirni i skitački duh opevao je sela i gradove Šumadije, Bosnu i Dalmaciju, svoju tešku sudbu

"Siromah sam druže,

nigde nikog nemam,

Preporučujemo

samo jednu staru,

skršenu gitaru.

Ona me podseća na odbeglu dragu,

ona meni vraća izgubljenu nadu.

Ako se ne vratiš iz daleka sveta,

prokleta ti bila

moja ljubav kleta."

(Dragiša Nedović)

Baš ovakvog ga pamte savremenici: siromašnog i nesrećnog, sa šeširom i šubarom, i tom "jednom starom, skršenom gitarom".

- Polovinom prošlog veka, kao učenik Osnovne škole "Stanislav Sremčević" u Kragujevcu, stanovao sam u komšiluku Dragiše Nedovića u ulici Toze Dragovića (danas je to ulica Sretenjskog ustava). Prihvatio me i zavoleo kao zaljubljenika u narodnu pesmu, pa je znao da satima provede sa mnom u dugim šetnjama po hipodromu i Šumaricama. Imao sam zadatak da beležim njegove tek nadošle pesme - priča Milan Joksimović iz Brnjice kod Kragujevca, dežurni zapisivač Dragišinih pesama.

- Govorio mi je: "Sine, ponesi blokče i olovku, a ja ću ovu moju gitaru." Bila je to gitara ruskog štima, bez jedne žice, koju je zamenio običnim kanapom. Čika Dragiša je imao slab vid, tako da sam ja beležio, precrtavao, ispravljao te njegove stihove, baš onako kako su izvirali. Kad zapišemo pesmu, Dragiša uzme gitaru, odsvira melodiju i otpevuši pesmu. Mogao bi u tom trenutku da naiđe bilo ko od njegovih ukućana, sve bi ignorisao dok ne završi pesmu.

Dragiša Nedović (1916 - 1966) je dete Kragujevca. Tu, u srcu Šumadije, se rodio, živeo, stvarao i umro. Ovaj nemirni i skitački duh opevao je sela i gradove Šumadije, Bosnu i Dalmaciju, svoju tešku sudbu.

- Dragiša je sa 16 godina krenuo u svet, bez dinara u džepu. Ode u Višegrad, iz Višegrada u Sarajevo, iz Sarajeva u Mostar, pa u Split i Dalmaciju. Putovao, pisao, pevušio, i tako sve do početak Drugog svetskog rata, kada je 21. oktobra izveden na streljanje u Topolskim šupama zajedno sa Mijom Aleksićem, Tozom Dragovićrm, Dragoljubom Milovanovićem. Miju Aleksića i Dragišu Nedovića prepoznaju naši ljudi koji su sarađivali sa Nemcima, i u poslednjem trrnutku spasavaju ha streljanja.

- Dragiša je deportovan u Nemačku, u Dormagen, gde kao zarobljenik provodi četiri godine. Po povratku iz zarobljeništva, iako saznaje da je veliki deo njegovih tekstova uništen, piše i komponuje sa još većim žarom. 1950. godine oboljeva od tuberkuloze i piše svoju najtužniju pesmu "Pluća su mi bolna". Pesma je snimljena (Nada Mamula i Zaim Imamović), pa je brzo zabranjena za javno izvodnje, s obzirom da je u to vreme veliki broj mladih ljudi obolevao od ove opake bolesti, nekoliko njih je izvršilo samoubistvo.

Stotine pevača je snimalo Dragišine pesme, i ne znajući da su njegove, često u najboljem uverenju da su to stare izvorne pesme.

- Dragišu sam upoznao samo kroz njegove pesme i tako sam, ubeđen sam, pojmio kakav je to čovek bio. Svojim stihovima i melodijama slikao je ovu našu Moravu i Šumadiju, ali bogami i Bosnu i Dalmaciju i svoju pustolovnu prirodu. Što bi rekao Pasternak: "Veliko se vidi na odstojanju" - pričao je Milan Babić u Muzičkoj apoteci.

- Snimio sam nekoliko Dragišinih pesama, i na pločama i za arhivu radija. Kad pevam te divne Dragišine pesme, ja vidim moje detinjstvo u dolini Ibra i Zapadne Morave. Imam utisak da je to bio jako nesrećan i osećajan čovek koji je pesmom usporavao lepe trenutke.

- Snimio sam nekoliko Dragišinih pesama, i na pločama i za arhivu radija. Kad pevam te divne Dragišine pesme, ja vidim moje detinjstvo u dolini Ibra i Zapadne Morave. Imam utisak da je to bio jako nesrećan i osećajan čovek koji je pesmom usporavao lepe trenutke.

- Početkom 60-ih ja sam bio najmlađi pesnik i kompozitor u narodnoj muzici, a Dragiša i Obren najstariji. Sad sam ja najstariji, ali ne vidim najmlađeg. Ima i danas i tekstopisaca i kompozitora, imali bi i šta da popričaju sa ovom našom Moravom i Šumadijom, ali ne umeju - pričao je Mića Stojanović u Muzičkoj apoteci.

Dragiša Nedović je pionir novokomponovane narodne pesme 20. veka. Napisao je (što kao kompletan autor, što kao tekstopisac) desetine pesma trajne narodne i umetničke vrednosti: "Stani, stani Ibar vodo", "Jesen prođe, ja se ne oženih", "Obraše se vinogradi", "Lepe li su nano Gružanke devojke", "Kosio sam seno dole kraj Morave", "Na Moravi vodenica stara", "Odrast'o sam dole kraj same Morave", "Beograde, grade na Dunavu", "Jesi l' čuo mili rode", "U lijepom starom gradu Višegradu", "Prođoh Bosnom kroz gradove", "Zasviraj mi stara frulo", "Pesma harmonici", "Siromah sam druže"...

31. januara 1966. godine preminuo je jedan od najvećih pesnika i kompozitora u istoriji narodne muzike. Otišao je onako kako je i živeo - tiho i neprimetno. Na večni počinak, po sopstvenoj želji, pratili su ga stihovi njegove pesme "a kad dođe kraj života, bol samrtnog krika, na rastanku nek' mi svira samo harmonika".

1999. godine pokrenuti su "Dani Dragiše Nedovića", manifestacija koja je prerasla u jedan od najprestižnijih festivala nove narodne pesme. Nažalost, i ova manifestacija ima problema sa finansiranjem i gubi trku sa "Egzitom" i nekim drugim "turističko-muzičkim prioritetima".

(Goran Milošević)