Tako je govorio Milan Babić: "Neki su poverovali da će se svetu više dopasti ako pevaju njihovu muziku"

Tri godine je venuo za svojom suprugom Radom, a onda je zadremao u svojoj fotelji i zaspao večnim snom.

"Ponoć je davno razvila veo,

kafana lumpuje,

Preporučujemo

za drugim stolom oči ko njene,

oči što prate me.

Gospode dragi, da l' ova žena

suviše liči na nju,

il' moja ljubav iz davnih dana

sedi kraj mene tu.

Bile su plamen, gore u njima

u njenim očima,

ostade samo sećanje tužno

u dugim noćima.

Godine svoje nevine mlade

dala je drugome,

a mene život odnese dalje

stazama sudbine."

(Radmila Babić)

30. novembra 2009. preminuo je Milan Babić, gospodin pevač. Tri godine je venuo za svojom suprugom Radom, a onda je zadremao u svojoj fotelji i zaspao večnim snom. Ovo je sećanje na Milanov poslednji nastup u radio izdanju Muzičke apoteke.

- Moja rodna kuća je kilometar od Morave, u selu Goričani između Čačka i Kraljeva. Odrastao sam u okruženju gde i oni najnepismeniji govore i pevaju najčistijim književnim jezikom, koristeći sve padeže i sve akcente. Prošao sam mnoge škole i načine pevanja, susreo mnoge kompozitore i tekstopisce, ali moja savest mi nije dozvolila da pevam drugačije od mojih zemljaka. I kao što je neko lep na svog oca ili majku, tako je neko genetski predodređen za muziku.

- U Čačku su svirali jednim stilom, u Kraljevu drugim, u Kragujevcu trećim, a sve to u prečniku od tridesetak kilometara. Veličina tih muzičara uz koje sam odrastao je što su prepoznatljivi, što odišu svojim krajem. Kad samo pomislim uz kakve sam muzičke veličine rastao, imam razloga da se ponosim svojim moravskim pedigreom.

Milan Babić je jedan od rekorddera po broju trajnih snimaka u arhivi Radio Beograda: "Stani, stani, Ibar vodo", "Malenim sokakom", "Negde u daljine", "Jesen stiže rana", "Jesen prođe, ja se ne oženih", "Sinoć kad sam poš'o u lov na jelene", "Devojka je pošla", "Snijeg pade na behar na voće", "Sjetuje me majka", "Sve behara i sve cveta", "Kad bi znala dilber Stano", "Gledaj me draga", "Kradem ti se u večeri", "Tužno vetri gorom viju"...

- Trudio sam se da svojim pevanjem asociram na ljude koji žive ovde. A ako pevam neku bosansku sevdalinku, ja vidim te prave Bosance koji žive polako, sa merakom, koji su u svakom trenutku spremni da pruže zadovoljstvo i sebi i svakom pored sebe.

Milan Babić je tipičan radijski pevač, bogomdanog glasa i gospodskog donošenja pesme. Detinjstvo je provodio uz radio, a od 1966. godine i bukvalno je ušao u radio, i to kao solista Radio Beograda.

- Otkad znam za sebe znam i za detektor na koji sam mogao fa uhvatim samo Radio Beograd. Kad je stigla struja, stigla je i najveća radost u našu kuću - radio, onaj lampaš, sa biranjem stanica na točkiće. U svakom trenutku sam znao termine emisija narodne muzike. Minut pre početka emisije ja sam već bio ispred zelenog kredenca na kome je bio radio. A onda se prervorim u uši i upijam Zaima, Nadu, Vuleta, Safeta, Sarievskog...

- Tako sam jednog dana poželeo da uđem u tu magičnu kutiju i da nešto zapevam. Želja mi se ostvavrila 1966. godine. Položio sam audiciju na Radio Beogradu, doživeo i to da mi jedan Vule Jevtić čestita kako sam otpevao pesmu "Tužno vetri gorom viju".

Posvećenost radijskom pevanju ostavila je traga u Milanovoj estradnoj karijeri. Nije jurio hitove i reklamu, a snimio je desetine pesama sa snagom evergrina: "Baš mi se ne da", "Gospode dragi", "Rame uz rame", "Ako me ostaviš", "Kako ću istinu priznati sebi", "Selo moje malo", "Pođi sa mnom u moju Srbiju", "Kaži mala", "Nasmeši se kad me sretneš", "Pusti me da živim životom svojim", "Da si rekla, samo da si rekla"...

- Bilo je tu veoma slušanih pesama, bez neke pompe i reklame, pa i bez mene. Naime, ploča se pojavi, a ja putujem negde po Parizu, Beču, Berlinu. Razmušljao sam: ako uložim u reklamu, onda to treba i da opravdam. A šta ako ne opravdam?

- Moje opredeljenje je bilo da u svakoj pesmi dam maksimum i da je to moja najbolja reklama. Nije mi žao što sam se tako ponašao. Da sam pevao i radio drugačije, ne bih to bio ja.

Svaki svoj javni nastup koristio je i da ukaže na očajan tretman prave narodne muzike u Srbiji. Početkom ovog veka osnovao je udruženje "Koreni" sa ciljem da se bori za očuvanje i spas narodne muzike u Srbiji!?

- Sve najlepše što sam otpevao ostalo je u arhivi Radio Beograda. To su moji zapisi u vremenu, nešto što će me nadživeti. Žao mi je što je zadnjih godina i Radio Beograd počeo da gubi na značaju, pa i Narodni orkestar. Recimo, za ovih pola veka koliko sam ja u muzici stvoreno je stotine novih narodnin pesama trajne vrednosti, a malo toga je ovekovečeno u fonoteci našeg nacionalnog radija.

- Sami smo krivi za gubljenje nacionalnog muzičkog identiteta. Imam utisak kao da smo poverovali da ćemo se svetu mnogo više dopasti ako pevamo i čuvamo njihovu muzuku. Pogledajte samo: nacionalne penzije su dobili i pojedinci koji su celog života stvarali ili pevali strane arije. A meni je, izgleda, bio minus što sam pevao srpsku narodnu muziku.

- Ubeđen sam da bi i mladi prihvaltili našu izvornu muziku, samo ako bi na pravi način bila prezentirana. Ne možemo očekivati od tinejdžera da imaju neki izgrađen kriterujum pored ovakvog neukusa sa nacionalnih frekvencija. Bio sam šokiran: ide reportaža o kulturnim znamenitostima u Kikindi, a u podlozi se čuje Tina Tarner!? Amerikanci znaju i da od sumnjivih vrednosti naprave svetski brend, a mi u muzici uništavamo naše velikane i propagiramo svetske mediokritete.

(Goran Milošević)