Mića Gavrilović, Bucin pesnik i ispisnik: Pritajen jauk iz Šumadijske 6
"Nastavi Safet, pusti onaj svoj glas, a Buca opet pritisne ono dugme i ponovo mu otpeva. Opet se Sajo vrati i dođe do istog dela i otpeva ga opet na svoj način. Kad ga je Buca prekinuo i treći put, Sajo odgovori: "Slušaj stari, ja ti to ne merem tako otpjevati. Pusti ti mene da ti ja otpejevam 'vako, pa ti se valjda ne'š naljutiti." Buca sede, zapali cigaru i veli: "Pevaj kako kod 'oćeš." Posle svih ovih godina i decenija mogu da kažem da tim pesmama ne fali ništa"
- Imao sam čast da prisustvujem tom neponovljivom snimanju. Nažalost, bio je to Bucin poslednji ulazak u studio i Safetov poslednji snimak u Srbiji pre raspada Juge. Bilo je to u studiju u Višnjici, Buca i tonac u tehnici, a veliki Safet u studiju. Peva Safet i peva, a Buca u tehnici pretisne ono dugme i kaže: "Braco, stari, nemoj tako. Otpevaj ovako." I Buca otpeva velikom Safetu onako kako je on zamislio - priča Mića Gavrilović, ekskluzivno za Muzičku apoteku.
"Lutao sam od grada do grada,
tražeć ženu sa očima plavim,
lutao sam u svitanja bela,
i zorio sa zorama,
družio se sa pesmama,
ne bi l' ženu sa očima plavim
mog'o da zaboravim.
Srećo moja osmehni se malo,
da je nađem ili zaboravim,
tražiću je, do nje mi je stalo,
zato zorim sa zorama
i družim se sa pesmama,
ne bi l' ženu sa očima plavim
mog'o da zaboravim.
Ta je žena bila moja mladost,
odnela deo mog života,
bila mi je i tuga i radost,
zato zorim sa zorama
i družim se sa pesmama,
ne bi l' ženu sa očima plavim
mog'o da zaboravim."
(Buca Jovanović - Mića Gavrilović)
- Nastavi Safet, pusti onaj svoj glas, a Buca opet pritisne ono dugme i ponovo mu otpeva. Opet se Sajo vrati i dođe do istog dela i otpeva ga opet na svoj način. Kad ga je Buca prekinuo i treći put, Sajo odgovori: "Slušaj stari, ja ti to ne merem tako otpjevati. Pusti ti mene da ti ja otpejevam 'vako, pa ti se valjda ne'š naljutiti." Buca sede, zapali cigaru i veli: "Pevaj kako kod 'oćeš." Posle svih ovih godina i decenija mogu da kažem da tim pesmama ne fali ništa.
Milivoje Mića Gavrilović je svršeni elektrotehničar. U struci je dogurao do Instituta "Mihajlo Pupin", a u muzici do pevača i pesnika, Bucinog i Šabanovog prijatelja i ispisnika.
- U stvari, ja sam po užoj specijalnosti TV mehaničar, specijalista za popravku televizora. Kad me drmnula struja prilikom jedne popravke, batalio sam elektrotehniku i otišao u ugostitelje. Otvorio sam restoran "Gavrilović", specijalizovan za riblje specijalitete, sa porukom - za dobru ribu valja se popeti na vrh Mirijeva.
- Doduše, kad sam sa deset godina došao u Beograd, prvo sam se zarazio sladoledom, pa tek kasnije ribom. Sećam se, sladoled od vanile se točio kod bioskopa "Jadran". On žut kao dukat, a ja nemam para...
U Mićinom rodnom domu u Bogosavcu kod Šapca svi su voleli muziku. Mića je prvo propevao pa počeo da piše. Dogurao je i do soliste u ansamblu pod upravom maestra Bode Nikolića.
- Znao sam i banku da držim, a kad nam je zatrebao harmonikaš, ja sam u dvadeset trećoj godini, ni manje ni više, otišao kod Buce Jovanovića da učim da sviram harmoniku. Imao sam veliku volju i ljubav, zarazio sam se i omađijao i Bucom i njegovim pesmama i harmonikom. Tako je počelo i druženje koje je preraslo u veliko prijateljstvo koje je potrajallo sve do Bucine prerane smrti.
- Buca je znao da me probudi telefonom u pola dva i da mi kaže da me na stolu čeka puna šerpa prženog mesa i vruća pogača. Čovek me zvao u gluvo doba noći da umačemo dok ne puknemo. Ja ustajem, palim auto, i sa Zvetdare na Banovo Brdo, iako sutra radim u državnoj firmi. Pitao sam se čime sam zaslužio toliko Bucino poverenje. Govorio je da je to zato što sam bio muzikalan, iskren, pošten i nisam se bavio ogovaranjem.
Mića je bio svedok "porođajnih muka" mnogih legendarnih pesama u toj čuvenoj Bucinoj kući u Šumadijskoj broj 6.
- Sve te pevače znam do detalja, znam i šta su doručkovali, a kamoli kako su pevali. I ja sam se lično uverio da je Buca bio bolji pevač od svih svojih pevača. Pa od koga su svi ti pevači naučili da pevaju, od mene nisu sigurno. Svaki pevač je odlazio od Buce mnogo bolji nego što je bio pre Buce, pa i Šaban.
- Kad je Šaban došao kod Buce, imao je problem sa ispevavanjem stiha koji se završava slovom "e". Buca mu je pokazao kako se skupljaju usta da ne bi izlazilo "meketanje" nego zaobljen vokal. Uostalom, Šaban je to i javno priznao. Kad Buca pevaču pokazuje pesmu, pa to je da ti srce stane. Iz svake Bucine pesme čuo se pritajen jauk. Što kaže jedan Bucin fan - ja bih uz ovo popio i mazut.
Ostavo je Mića značajnog traga u diskografiji. Napisao je tridesetak ubitačnih sentiša koji su snimljeni na pločama Bucinih pevača: "U nadanju živi se i mre", "Zavičajna pesma" (Šaban), "Ah, divna ženo mladosti moje", "Pevaću ti samo tužnu pesmu" (Šeki), "Žena sa očima plavim" (Safet), "Kaži joj druže moj" (Kalezić), "Ako te nekada povedu puti" (Cvele Radovanović), "Tuguj sa mnom sumorna jeseni" (Neđo Kostić), "A od tebe ni traga ni glasa" (Hasiba Agić, Stojanka Stefanović), "Krčmarica Kata" (Dževad Ibrahimagić, Svetomir Ilić Siki), "Ostaćeš i ti jednom sama" (Zoran Đorđević Palir), "Lažljive oči", "Eh, što nisam pesma zavičajna" (Duško Rakić)...
- Znam ja i za tu čuvenu Bucinu korpu u kojoj su završavali papiri sa tekstovima koji se njemu ne dopadaju. A ja sedim i gledam, malo mi neprijatno, a Buca pita: "Jesam potrefio?"
- Nisam mnogo pisao, ali sve što sam ponudio Buci snimljeno je na pločama. Buca je snimao moju emociju još dok je vruća i iskrena. Nisam snimio mnogo (tridesetak pesama, od toga petnaest sa Bucom), ali se ne stidim nijednog svog stiha. Kod Buce sam podigao tu lestvicu, nisam dozvolio da toliko pojeftinim i da za pare napišem stihove tipa: "Drž ga nane, skin'o se u levu patiku."
- Nemam ništa protiv ukusa omladine, ali mogu da im preporučim i malo domaćih sentiša iz Srbije, nešto što će da im oplemeni dušu. Što kaže pokojni Šaban: "Au, Buco, zbog ovoga bubrezi otpadaju." Većina radio stanica u Beogradu emituje stranu muzuku, u Beogradu su nazivi firmi uglavnom na stranom jeziku. A zašto da se družimo u nekom "Snack baru"? Meni nekako lepše u "Kafani kod Milojka".
(Goran Milošević)