Sećanje na Acu Stepića: "Voleo sam pevače umilnog glasa, a ne one koji tresu planine"

Preciznost geometra preneo je i na harmoniku

6. oktobra 2021. preminuo je Aleksandar Aca Stepić, šef jednog od najtraženijih estradnih ansambala, muzički otac Silvane Armenulić i kompozitor desetina večitih hitova: "Za ljubav sam mladost dao", "Pozdravi draga sina", "Još me peku suze tvoje", "Šesnaest ti leta beše", "Jesenje su kiše počele da liju", "Moj život je tužna priča", "Uzalud te tražim, uzalud te čekam", "Šeherzada", "Nisi znala za bol srca moga", "Nosila si burmu moje majke", "Hoću ljubav, neću prijateljstvo", "Jednom sam i ja voleo", "Ne ruši mi sreću nepoznata ženo", "Ti ne znaš, a ja te volim", "Jedna žena sreće željna"... Ovo je sećanje na Acin poslednji nastup u Muzičkoj apoteci.

Preporučujemo

- Rođen sam 25. avgusta 1932. godine u Velikom Polju kod Obrenovca, u pravom leglu violine. Moj otac Miodrag je bio violinista, imao svoj orkestar i svirao po svadbama u našem kraju. Imao sam i brata Tiosava, osam godina starijeg od mene, od koga sam zavoleo harmoniku i naučio prve tonove.

- Posle osnovne škole upisao sam Srednju geodetsku školu u Beogradu. Na prvi čas sam pošao u kudeljnoj košulji koju mi je skrojila majka Rosa. Kao svršeni geometar dobio sam stipendiju i počeo da radim u Prokuplju. Ispunio sam želju roditelja, ali ljubav prema harmonici je bila jača. Ne vredi, to je strast, to je želja, to su geni, to je sabornost koju sam poneo iz kuće. Odrastao sam u velikoj porodici, nas dvadesetak je živelo pod istim krovom. Taj patrijarhalni sklad sam preneo i u svoje pesme i u svoj orkestar - sve je bilo "pod konac" i znalo se ko je šef.

Preciznost geometra preneo je i na harmoniku. Polovinom prošlog veka postaje učenik legendarne btaće Ilije i Milije Spasojevića iz Meljaka. Posle tri meseca intenzivnog vežbanja, Milija odlazi za Ameriku, a Aca usavršava taj mirniji stil sviranja Ilije Spasojevića.

- Nisam se zadovoljio samo šumadijskim pesmama, to je muzika koja mi inače teče kroz vene. Išao sam na časove kod somborskog virtuoza Ečike Balaža. Sa Ečikom sam proširio vidike na špansku, mađarsku, rusku, cigansku, muziku za ples, kancone, polke, mazurke. Tako sam usavršio najširi repertoar, sve što je publika mogla da traži, a svirao sam i ono što publika nije znala.

Svirao je Aca u najelitnijim hotelima i kafanama svog doba: "Kalemegdnska terasa", "Grand", "Skadarlija". Početkom 60-ih formirao je najsvestraniji estradni ansambl u bivšoj Jugi. Na jednom istom koncertu pratio je i Cuneta i Arsena, i Kvaku i Josipu Lisac, i Tozu i Lolu, i Šabana i Đorđa Marjanovića.

- Pošto je veliki broj trgovačkih putnika stanovao u hotelu "Grand", zatražili su od mene da odem do Subotice i dovedem neku pevačicu po imenu Silvana koja je pravi magnet za publiku. Direktor hotela mi je obezbedio vozača sa zadatkom da je dovedem. Dok sam pio kafu u subotičkom hotelu, pažnju mi je privukla mlada dama koja se spuštala niz stepenice. Pogledam - Zilha, devojka koju sam upoznao pre nekoliko godina u Gradskoj kafani u Sarajevu i predvideo joj svetlu budućnost.

- Kad me ugleda, malo se štrecnu i upita: "Šta ćeš ti ovde?" Opsova me u svom stilu, pošto smo još u Bosni postali dobri prijatelji, a ja joj podviknem: "Pakuj stvari, vodim te u Beograd da postaneš zvezda." A ona će ti meni: "E, ljubi te sestra!" Kad je počela da peva u "Grandu", napravila je pravu navijačku atmosferu kao da je na stadionu a ne u kafani. U publici se isticao jedan stasiti mladić (Radmilo Armenulić) koji je uredno rezervisao sto blizu podijuma. Jednom prilikom me zamolio da ga upoznam sa Silvanom. Tri godine kasnuje rodila im se ćerka Gordana. Orodio sam se sa Silvanom, bila mi je kao član porodice.

Sa svega nekoliko članova ansambla (Života Pavlović Valjevac, Dragan Stojković Bosanac - druga harminika, Aca Šišić - violina, Žarko Vukašinović, Mile Bas - gitara, Boda Nikolić - klavijature, Blagoje Petrović - klarinet i saks, Ljuba Antonijević - trombon, Miodrag Belaković - bubnjevi) Acine svirke zvučale su kao trajni radio snimci.

- Preferirao sam pevače umilnog glasa (Kalezića, Milančeta, Savu, Milenu Plavšić, Ljubu Đurovića, Peru Grubića), a ne one koji tresu planine. Bivalo je pevača koji nisu prošli kod Buce, a kod mene su napravili velike karijere. Ono što danas promoviše Grand ja sam radio pre 50 godina, samo na mnogo višem nivou, bez pompe i ludiranja.

Acino sviranje na harmonici nije bilo virtuozno kao kod Jovice i Kemiša, ni tako slatko kod Buce. Nije bilo ni suvišnim trilerima ukrašeno ni napdnom brzinom osakaćeno. Aca je svirao onako kako je i živeo - gospodski i nenapadno, a opet autoritativno.

- Godinama sam pokušavao da snimim ploču i malo je falilo da za sva vremena dignem ruke od diskografije. Bilo je mnogo pohlepnih kompozitora i menadžera. Svašta su mu tražili, govorili su da prodam kola, traktor, zemlju da bih snimio ploču. Jedino mi ženu nisu tražili - bio sam mlad, pa valjda nisu smeli. Aca Stepić je bio takav gospodin, da bi bilo neumesno vezivati nekakve pare uz njegovo ime. Kako prolaze godine, sve mi se više traže te prve pesme koje sam snimio sa Acom. Nema nastupa bez Acine pesme "Za ljubav sam mladost dao". Kad je pevam, obično kažem publici: "Dajte i vi mladost za ljubav, pare se potroše" - kaže Milanče Radosavljević.

Svoju bogatu karijeru završio je u statusu istaknutog estradnog umetnika. 2016. godine PGPRTS je objavio trostruki CD Ace Stepića u luksuznoj ediciji "Zapisano u vremenu".

- Otkad sam izgubio sina jedinca, mog Miodraga, doktora stomatologije, nikad više nisam uzeo harmoniku. Kad sam izgubio i ženu svog života, moju Nadu sa kojom sam proveo 62 godine u braku, poželeo sam samo jedno - neka žive pesme moje.

(Goran Milošević)