86. rođendan Ace Radojičića, legendarnog tonskog snimatelja: "Zvučnici su uši čoveka"

Svoje najbolje snimke napravio je u "CFS Košutnjak" od sredine 70-ih do kraja 80-ih

U lancu stvaralaca pesme i hita zasluge se pripisuju i pevaču i tekstopiscu i kompozitoru i aranžeru i šefu orkestra i producentu. Ne pamtim da je nekada neko pohvalio i tonskog snimatelja, pa makar samo i onog najboljeg -Acu Radojičića. Ovo je priča o istinskoj legendi u svetu narodne muzike, pravom svedoku istorije nastanka najvećih hitova i zvezda.

- Rođen sam 1. oktobra 1937. godine u Čačku. Odrastao sam ispod Ovčara i na planini Jelici. Moj otac je bio mobilisan, zarobljen i logorovan. Mnogo toga sam naučio upravo na selu, mnogo više nego u samom Čačku ili Beogradu. Kad sam postao poznati tonski snimatelj, objašnjavao sam velikim zvezdama šta sam sve naučio kod ovaca. Sve te izvorne pesme iz mog kraja i zvuk frule naših čobana svakako da su izoštrile i moj sluh - priča Aca Radojičić za Muzučku apoteku.

Preporučujemo

- Po diplomi sam elektrotehničar, ali sam još u školi držao razglasnu stanicu. Kad sam došao i Beograd, upisao sam STŠ "Petar Drapšin" i pošao na ferijalnu praksu u Radio Titograd koji je tada bio najmlađa od svih stanica u glavnim gradovima naših republika. Za te dve godine (1956. i 1957.) upoznao sam Kseniju Cicvarić, Hamdiju Šahinpašića, Miliku Šundića, zavoleo radio i pravu narodnu muziku.

Od 1958. do 1970. proveo je na Radio Beogradu, i to kad je lakše bilo postati akademik nego spiker, tonac ili solista na nacionalnom radiju.

- Radio Beograd je ipak najveća škola u mom životu, bez obzira što sam kasnije otišao i na film i televiziju, učestvovao u osnivanju Studija B. U moje vreme važio je propis da snimatelji na snimanju nose bele mantile a tehničari na emitovanju nose plave mantile. Kad sam primljen, zadužio sam dva bela mantila na čijem je džepu bio izvezen naziv Radio Beograd. Postojale su posebne radnje u koje smo nosili naše mantile na pranje, peglanje i štirkanje. Tonski snimatelji iz mog doba izgledali su kao ljudi iz neke apoteke ili instituta.

- U Radio Beogradu sam veoma brzo ušao u ekipu "Raznosača veselja" koju je osmislio Milan D. Špiček. Mene su imenovali za vođu ekipe sa zadatkom da odemo na određeno mesto i da se javimo uživo u program. Špiček mi je dao i umetničko ime - "Kondor".

- I tako, jednog februarskog dana, po najvećem snegu, došli smo na tromeđu Čačka, Milanovca i Kraljeva da napravimo slavlje u kući u kojoj se rodila beba. Prvo smo otišli u Čačansku bolnicu da saznamo koja je najmlađa beba, a onda smo zajedno pošli u kuću roditelja i slavili uz pršutu i vruću rakiju. Sećam se, kum je bio legendarni Raća Marković. Bebi smo dali ime Radivoje, i to ne prema Raćinom imenu nego kao asocijaciju na radio. I dan-danas čuvam fotogragiju sa tog veselja: Tozovac svira harmoniku, ja vodim kolo.

Svoje najbolje snimke napravio je u "CFS Košutnjak" od sredine 70-ih do kraja 80-ih.

- Zvučnici su uši čoveka. Zato sam u svakom studiju dovodio stručnjake da izvrše merenja i podešavnja. I u legendarni "Košutnjak" sam doveo stručnjake da postave zvučnike. Ako zvučnici lažu, onda nema snimanja.

- U vreme kad su se snimale gramofonske ploče, u tehnici su sedeli samo tonski snimatelj i muzički producent. Muzičari praktično nisu ni ulazili u tehniku, a kad se završi snimanje nisu moglu ni da čuju šta su odsvirali. Pravilo je bilo - čućete tek kad izađe ploča. Bile su to godine discipline i izuzetnog odnosa prema poslu. Pevači i muzičari su dolazili navežbani na snimanje. Termini su bili podeljeni na sate, čak i na minute. Najveće diskografske kuće (PGP, Jugoton, Diskos, Jugodisk) otimale su se za termine i zakupljivale ih mesecima unapred. Recimo, pokojni Mića Đorđević, muzički urednik PGP-a, posle tri vraćanja kaže: "Hvala lepo, dođite sledeći put."

Pamti Aca i početke mnogih velikih karijera, pamti i podizanje najvećih diskografskih kuća u bivšoj Jugi.

- Jednog dana na trotoaru ispred "Lipe" sretnem Tomicu Miljića. Pitam ga šta radi, a on mi veli da mu dođe da proda harmonuku i da se vrati u selo. Tada sam mu ponudio da svira i aranžira pesme Novice Uroševića, jer sam znao koliko je značio kao harmonikaš u Aleksandrićevom ansamblu.

- A sećam se i naših najboljih kompozitora, pravih mašina za pravljenje pesama. Dragan Aleksandrić je prvi hitmejker koji je u studio doneo note. Polovinom 70-ih u sali "Dadova" snimili smo legendarno kolo "Vragolanka" koje sam ja krstio i predvideo večno trajanje.

Mnogim pesmama i pevačima je prorekao svetlu budućnost. Verovao je Aca i u neke pesme u koje su sumnjali i njihovi autori.

- Ima jedna pesma kod koje sam omanuo. Kad je Predrag Negovanović snimao "Malog mrava" sa Tomom Čolovićem, upitao sam ga: "Je li, bre, šta ti je ovo, šta se glupirate?" Ta pesma je napravila čudo, a njen kompozitor je ostao jedna fina ljudska duša i retko lepo vaspitano biće.

Seća se Aca i prvog snimanje sa Šabanom Šaulićem (bile su to legendarne pesme "Sneg je opet, Snežana i "Najlepša ženo vremena svih"), seća se i odlaska u slobodnu profesiju i otvaranja svog studija.

- Bilo je to veliko i uglavnom zdravo rivalstvo. Sećam se, kad je Diskos uzeo Novicu Uroševića od PGP-a, pa Radeta Vučkovića, pa Mileta Basa, postalu su broj jedan u produkciji. Onda je Jugoton uvideo da ne može da se nosi sa Diskosom, preuzeo je zabavnjake, a "seljacima iz vinogradarskog Aleksandrovca" prepustio narodnjake.

- Sećam se i Šabanovog prvog snimanja sa Mirkom Kodićem. Iako je već bio velika zvezda, na svako snimanje je dolazio makar pola sata pre snimanja.

- Žao mi je što sam kasno napravio moj privatni studio "Arton". Srbija u to vreme nije dozvoljavala privatne studije, ali zato sam išao u Ljubljanu da snimam pesme sa Borisom Bizetićem. Postao sam kum te Borisove vesele družine, krstio sam ih u "Rokeri s Moravu". I Boris se meni odužio - potpisivao me na omotima ploča kao "ton magistar u dvokanalizacionu stereofoniju".

(Goran Milošević)