Sećanje na Ninu Spirovu, specijalistu za teške pesme: "I muzika traži godine, a ja sam joj dala sve koje imam"

"Imala sam neki strah od medija, mikrofona, foto aparata, kamera. Iskreno, prija mi ova anonimnost, a još mi više prijaju pozivi kolega i urednika da snimam nešto novo. Tako sam 1962. na Opatijskom festivalu prihvatula pesmu "Eden bakneš", ne sluteći i ne maštajući o nekoj popularnosti"

Retko kad je javno govorila o sebi, a bila je jedan od najmoćnijih vokala bivše Juge. Snimala je festivalske šlagere, makedonske narodnjake, filmsku muziku, pevala operu. Ovo je sećanje na Ninu Spirovu (1938 - 2020), skinuto sa trake emisije "Sabor" Studija B.

Preporučujemo

- Imala sam neki strah od medija, mikrofona, foto aparata, kamera. Iskreno, prija mi ova anonimnost, a još mi više prijaju pozivi kolega i urednika da snimam nešto novo. Tako sam 1962. na Opatijskom festivalu prihvatula pesmu "Eden bakneš", ne sluteći i ne maštajući o nekoj popularnosti.

- U to vreme još nisam bila sigurna da li ću biti operska pevačica ili pevačica lakih nota. Iskreno, nisam bila oduševljena tom pesmom, tražila sam nešto mnogo poetičnije i muzički zahtevnije. Nisu mi se dopadale "tralalajke", pa me zato nije opila ni nagrada koju sam dobila. Ni kasnije me nisu zaobilazile nagrade, i to mnogo više od strane stručnog žirija nego od publike. Postala sam specijalista za teške i neatraktivne pesme koje treba pevački izvlačiti.

Pobeda sa Opatijskog festivala predodredila je Ninin muzički pravac. Ušla je u jato malobrojnih pevačica koje sa velikom lakoćom pevaju neke nove zabavnjake i narodnjake.

- I muzika traži godine, a ja sam joj dala sve koje imam. Za razliku od mnogih "vunderkinda" ja nikad nisam imala dilemu čime ću da se bavim. Za mene se znalo - sleduje mi muzika. U mom rodnom Prilepu išla sam u Nižu muzičku i potajno sanjala da jednog dana budem pijanistkinja.

- Majka mi je predlagala da učim za babicu! U stvari, mamim predlog je bio umesan, u Prilepu i nije bilo nekog drugog izbora u srednjoj školi. Na sreću ili na nesreću, moj profesor iz muzičke škole došao je da interveniše da me moji puste u Skoplje u Srednju muzičku.

Tako se muzikalnoj Nini otvorila još jedna perspektiva - ako već ne može da postane pijanistkinja, postaće operska pevačica.

- Nekoliko godina sam učila solo pevanje, spremala sam moj mecosopran za velike operske arije, a sve je ispalo drugačije. Obožavala sam Gabi Novak, naročito pesmu "Srećan put" iz filma "H-8". Tako sam je skinula da su svi bili uvereni da je to Gabi snimila na makedonskom.

- Onda je počelo moje oduševljenje za džez muziku, za Elu Ficdžerald. Snimala sam za Radio Skoplje, spremala se za muzičku akademiju.

A onda se Nina uputila za Beograd, u epicentar svih zbivanja. Ponela je sa sobom puno muzikalnosti i još više nesigurnisti na koju će stranu.

- Opera mi je bila ljubav, zabavnjaci su mi bili hobi, a bila sam svesna da nemam smisla da se nametnem na estradi. Uostalom, dok dete ne zaplače, mati ga ne digne, a ja sve nešto nisam htela da plačem.

- Znala sam da bez TV nema velike karijere, a ja sam se strašno plašila kamere. Pogađalo me što se i tada više govorilo o izgledu i garderobi, a za mene je bilo važno samo da lepo pevam.

Tokom diskografske karijere snimila je desetak singlova sa zabavnom muzikom i dva albuma makedonskim narodnim pesmama.

- Na turnejama sam pevala sa posebnim zadovoljstvom te prelepe makedonske pesme. A kad se vratim kući slušam Šopena, Čajkovakog, Baha, Mocarta. Imam utisak da sam bolja dok slušam muziku!

- Zvali su me da se vratim u Skoplje, ali nisam prihvatila. Možda i zato što bih time priznala poraz, a ko se bavi muzikom nađe makar neki način za dobitak.

Nina Spirova, specijalista za teške pesme, preminula je 11. septembra 2020.

(Goran Milošević)