Novica Negovanović o prvim aplauzima: "Šefovi orkestara su me smirivali - mali, nisi sam!"

Vreme čitanja: oko 3 min.
Foto: Promo

"Prijatelji moji, kad vas put nanese

kraj Morave u selo Adrane,

videćete starca i staricu,

pitaće vas za sina Novicu.

Pitaće vas što ne dođe često

u Adrane svoje rodno mesto.

Prijatelji moji, kad vas put nanese

kraj Morave u selo Adrane,

pozdravite starca i staricu,

nek' ne brinu za sina Novicu.

Kažite im da ja brojim dane

kad ću opet doći u Adrane.

Prijatelji moji, kad vas put nanese

kraj Morave u selo Adrane,

videćete devojke u kolu,

po očima poznaćete Lolu.

Navikla je pozdrave da čeka

od svog oca negde iz daleka.

A Morava ispričaće vama

šta je život učinio s nama."

(Novica Negovanović)

- U mojim rodnim Adranima je sve počelo, a voleo bih da se u Adranima i završi. Pesmom sam obišao svet, ali ovde nekako najbolje zvučim i kad je sviranje i kad je pevanje u pitanju - pričao je Novica Negovanoviću Muzičkoj apoteci.

- I ta naša Zapadna Morava i ti ljudi koji tu žive su moja večita inspiracija. Prošao sam sa tim ljudima i prela i komišanja i igranke i posela, što se itekako oseća u mojim pesmama. Mojoj generaciji se to mnogo dopada, ali se svih ovih godina trudim da pronađem neke pesme i neke teme i za ove mlađe, naročito kad klinci krenu da se zaljubljuju, odljubljuju i preljubljuju. Ako neko može najbolje da ih razume, onda sam to ja.

Novica je rođenjem predodređen da bude harmonikaš. Od harmonike kao prve igračke do institucije na harmonici.

- I otac i stric su svirali harmonike. I dok su tako vežbali po kući, uspeo sam da zapamtim "Levačko kolo", od tona do tona. Sećam se, uzmem harmoničicu i sviram putem od naše kuće do prve rečice. Kad su me malo oslušnuli, primetili su da će i od mene biti nešto pa su počeli da mi pokazuju i druge pesme i kola. Stric je naročito bio agilan, ubrzo sam naučio i prvu pesmu "Tri livade, nigde lada nema".

- A kad dođe slava, neki Ciga je dolazio sa violinom i svirao kod strica. Zapamtio sam dva dela jednog kola, pa utrčim u kuću, nekako se izborim sa onom malom "honericom". A onda se okuražim pa izađem pred goste. Oni od sreće ustanu od stola pa mi aplaudiraju, a Ciga baci onu svoju violinu pa me izljubi, pun sreće što sam ja to odsvirao i bolje od njega.

Sećao se Nole i prvih javnih aplauza, daleko od kamera i bez današnjih glamuroznih rijaliti audicija.

- Sećam se i prvog koncerta u Katrgi kod Kraljeva koji je organizovao Obren Pjevović sa svojom putujućom družinom. Putovali smo zaprežnim kolima, pa posedamo sa strane svi pribijeni kao sardine. U toj ekipi je bio i mlađani Miroslav Ilić sav u narodnoj nošnji, Spomenka Avramović, prvi pevač pesme "Moravsko predvecčerje", Duet Ovuka-Bogićević, Sida Marković i moja malenkost kao klinac koji je gladan aplauza.

- Kad je krenuo koncert, čim naiđe međuigra, intermeco ili kako mi volimo da kažemo foršpil, ja sa harmonikom istrčim ispred ansambla, odsviram nešto efektno, pokupim aplauz i vratim se zadovoljan. Kad sam to ponovio nekoliko puta, šef ansambla Stanimir Stojanović, zvani Cane Mušo, stavio mi je veoma značajnu primedbu: "Slušaj mali, nisi ti sam ovde, povedi računa!" Posle toga sam se samo krio pozadi i nisam smeo napred.

- Kad se završio koncert, ja sam nastavio da se krijem od starijih kolega pa su i zaboravili na mene. Svi se spakovali na onu prikolicu i vratili se bez mene. Srećom, jedan čovek iz Tavnika se sažalio na mene, poneo mi onu harmoniku, primio me na konak i sutradan me "spakovao" na autobus do mojih Adrana.

A onda je usledio i Festival "Prva harmonika" u Sokobanji 1966. godine.

- Tu godinu uzimam kao početak moje profesionalne karijere. Vratio sam se ovenčan titulom Prve harmonike Jugoslavije, i kao najbolji solista i kao najbolji duet sa Draganom Matićem Žilićem.

(Goran Milošević)