Šest godina od smrti Cuneta Gojkovića: Nije prošlo vreme dobrih pesama, ali je potreban filter za etar

Ostavio je neizbrisiv trag u svetu muzike

21. jula 2017. godine preminuo je Cune Gojković, jedan od najsvestranijih i najboljih pevača sa ovih prostora. Ovo je sećanje na Cunetov nastup u radio emisiji "Sabor" Studija B s kraja prošlog veka.

- Moj otac, inače Sremac poreklom a brica po profesiji, izgleda da je preneo na mene tu urednost i pedantnost. Zamislite neurednog bricu koji treba da uredi mušeriju. Jednostavno, to poštovanje prema svakom čoveku poneo sam iz kuće i mislim da nije čudo što sam toliko pevao pred Titom i svitom. Bije me glas da sam čovek režima, a mene je, u stvari, odabrao protokol da na najbolji način reprezentujem našu muziku - pričao je Cune.

Preporučujemo

- Ako nam je u goste dolazio meksički predsednik, ja sam bio tu da otpevam nekoliko meksikanskih pesama. Ako dođe neki lider iz arapskog sveta, skidao sam i pevao arapske pesme. Ako dođe rumunski ili mađarski lider, to sam pevao kao na maternjem. Na Prvoj konferenciji nesvrstanih 1961. godine u Beogradu našao sam se u krugu pedesetak svetskih lidera. Posle zvaničnog dela programa bio sam u prilici da neobavezno proćaskam sa Titom. Interesovao se za probleme pevača, pitao se kako ja to tako lako pevam i da li sam školovao glas. Kad sam odgovorio Titu da nisam školovao glas i da ne čitam note, spontano je dodao: "Znači, to vam je Bog dao!"

Manirima i elokvencijom Cune je samog sebe vinuo u elitu, u najuži krug reprezenata visoke kulture jugoslovenskih naroda i narodnosti.

- Svako će za svoju generaciju reći da je uspela, da je došla do nekog maksimuma, da je bolja od onih posle nje i da sve ove nove generacije nose sa sobom nešto destruktivno. Ja se ne slažem da je vreme dobrih pesama i dobrih pevača nepovratno prošlo. Omladina prepozna, kad-tad, prave vrednosti svojih generacija. Da ne širimo dalje priču, uzmimo primer Bitlsa i Tome Zdravkovića. Njihova muzika se smatra klasikom, a to mi je posebno drago.

I kad se narodna muzika ubrzala na "200 na sat", Cune je pružao podršku mladim kolegama koji lepo pevaju, nepopravljivo verujući u kvalitet svake generacije. Iako ga bije glas da nije komercijalan pevač i da je snimio tek "dva, tri hita", činjenice su neumoljive: sa sedam godina je zapevao na Kolarcu, apsolutnim sluhom i brižljivim izborim pesama suvereno je vladao opusom od nekoliko hiljada pesama sa svih meridijana (sve što čuje mogao je da ponovi), dostigao je najviše domete radijskog i hotelskog pevanja, plenio gospodstvom.

- Jasno mi je da danas svako može da snimi album. Ali, i u tako širokoj ponudi ostaće ono što vredi. S druge strane, bilo bi vrlo ružno da se krug pevača svede na nekoliko imena koji prezentuju folk kulturu i da nema mogućnisti izbora. Mislim da je nestalo neospornih muzičkih autoriteta, koji su možda i bili "žanadari umetnosti", ali su bili ljudi od velikog znanja i ukusa (Carevac. Milanović, Belobrk, Karaklajić). Radio Beograd je bio institucija, pravi bauk, filter za etar. Morali ste da imate, ako ne naobrazbu, a ono bar muzičku kulturu.

- Nikad neću zaboraviti napisani proglas Žarka Milanovića o tome kako pevači treba da budu obučeni. Niste smeli bez kravate da uđete u radio, niste smeli da imate čudne kombinacije boja, niste smeli da pravite nikakve eksperimente na račun vašeg poimanja slobode oblačenja. Morali ste biti klasično obučeni: ako je braon odelo, onda su i braon cipele, inače bi vam veoma zamerili, od portira do direktora radija. Čuo sam jednom od Tita: "Da nisam predsednik, bio bih kelner - uvek bin nosio crno, elegantno odelo."

S obzirom na reputaciju "režimskog pevača", Cune se lako uklapao u veštačke paritete muzičkog "bratstva i jedinstva".

- Odmah posle oslobođenja, bilo na Kolarcu biko u mesnoj zajednici, počinjalo se obavezno sa partizanskim pesmama. Onda su usledile pesme u slavu "radničke klase". Onda bi išle dalmatinske, makedonske, bosanske, šumadijske, zagorske... Naravno, pamtim i besmislene ideološke zabrane. Na radiju je bila zabranjena pesma "Zakleću se ja pred Bogom da te nisam ljubio". Prosto, Bog nije smeo tako javno da se pomene.

- Nešto je prepuštano i bontonu svakog od nas. Ako u višenacionalnoj sredini otpevate turu srpskih patriotskih pesama ("Oj, vojvodo Sinđeliću", "Ko to kaže Srbija je mala", "Srpska se truba s Kosova čuje"), vi očigledno ne nosite nikakvu pozitivnu poruku. Ali, ako bilo koju od ovih pesama otpevate u jugoslovenskoj konstelaciji - kad i Hrvat pominje Hrvatsku, Makedonac Makedoniju, Bosanac Bosnu - niko vam neće zameriti.

(Telegraf.rs)