81. rođendan Srbe Šamovca: Ispovest "belosvetskog velikomučenika" i Obrenovog "Meksikanca"

Na Vidovdan 1942. godine rođen je jedan od pevača i svirača unikata iz raspevane družine legendarnog Obrena Pjevovića.

"Negde u Srbiji, na brdu Ljubiću,

tamo gde je spomen Tanasku Rajiću,

Preporučujemo

k'o da žarko sunce umilnije sija

dokle se prostire moja Šumadija,

što bregove svoje u kose preliva,

ta lepota samo može da se sniva.

Šumadijo kraju, dragi srcu mome,

ti si rumen cvetak u žitu bujnome,

ti si moja draga nevina k'o rosa

u cvetnoj poljani što me sreće bosa,

vitka kao jela, hitra k'o gazela,

žar u oku zvezda sokolovog gnezda.

Uvek jedna želja grudi mi nadima,

da ispevam jednom jednu pesmu svima,

ceo svet nek' peva, svako svome zlatu,

neka svaka ptica leti svome jatu,

a ja želim dragu bez bola i rana

da grlim i ljubim do suđena dana."

(Obren Pjevović)

Na Vidovdan 1942. godine rođen je Srba Milutinović Šamovac, jedan od pevača i svirača unikata iz raspevane družine legendarnog Obrena Pjevovića.

- Sredinom 60-ih sviramo vašar u Mrčajevcima, a ja stajem ispred Obrena da mu se pohvalim kako sam skunuo ultrapopularnu meksikansku pesmu "Halisko"- priča Srba Milutinović Šamovac za Muzičku apoteku.

- Obren me sasluša, aplaudira i reče: "Sve je to lepo, odlično ti to pevaš, ali, da li ti ja ličim na Meksikanca?" A onda izvadi iz džepa sveščicu sa pesmama i dodade samouvereno: "Ovo ti treba da snimiš." I poče da recituje: "Negde u Srbiji na brdu Ljubiću..."

Tako je Srba Milutinivić Šamovac, okoreli Šumadinac i genima i muzičkim izrazom, postao jedan od prvih pevača legendarnog Obrena Pjevovića.

- Ja sam šumadijsko seljače iz Dragobraće kod Kragujevca, iz plemenite i muzikalne loze vrednih i muzikalnih seljaka. Jedan moj predak je dobio nadimak "Šamo" (dok je orao stalno je ponavljao "Ajš amo"), tako da postasmo "Šamovci". Zbog tog nadimka i danas sam sumnjivog porekla, mnogi misle da sam Slovenac.

- Moj deda Adam bio je najveći majstor frule svog doba. Svojim rukama je pravio frule na kojima je svirao. Na koncertima je pravio i prave male bravure: popne se na binu sa komadom drveta i, dok ostali sviraju, za pola sata izvrdla sedam rupa i cev na fruli. Između dva svetska rata snimio je desstak ploča, držao koncerte po evropskim halama, nastupao na vladarskim dvorovima, svirao Čerčilu na uvce. Seljaci ga zbog toga prozvaše "Vilzon".

- I otac mi je lepo pevao i svirao harmoniku. Tako sam i ja naučio i zavoleo gradske pesme i romanse, dalmatinske, makedonske, sevdalinke, kasnije i meksikanske. Svirao sam gitaru i bubnjeve, proširio repertoar.

Diskografska karijera Srbe Šamovca stala je na pet singlova. Od srrdine 60-ih do početka 70-ih snimio je dvadesetak šumadijskih pesama: "Negde u Srbiji na brdu Ljubiću", "Ovom te pesmom pozdravljam", "Letnje veče, rosa pada" (sve tri pesme presnimio Miroslav Ilić), "Pijem ja, piješ ti", "Ostajte ovde", "Danas ženim sina miljenika", "Cvetao je bagrem beli"...

- Diskografija me nije zanimala. Pevao sam i svirao sa najvećim muzičarima tog doba, pratio Zaima Imamovića i ostale sevdalije, obišao svet, upijao fore od Obrena, Jovice Petkovića, Radeta Bogićevića, Dragana Aleksića.

- Sve te ploče sam snimao onako uzgred, sa tri instrumenta, bez producenata i bez uvežbavanja. Odemo u studio sa dve harmonike i basadžijom, pukne bas usred snimanja, a mi trpamo krpe i novine da ne produva.

Srba Milutinović Šamovac važi za pevača sa najvećim repertoarom starih gradskih pesama i romansi. U duetu sa Veljom Popovićem specijalizovao se za pesme Bose Ovuke i Radeta Bogićevića.

- Duša me boli šo su te pesme skrajnute i nazvane "lipsanom vrstom muzike". To su pesme najviše emotivne i misaone snage. Pisali ih Zmaj, Đura, Branko, Šantić, Desanka, Rajić, Jesenjin Lorka, Hajne. Otmen svet je slušao tu vrstu muzike, napijao se plemenitom emocijom.

Za sebe voli da kaže da je "belosvetski velikomučenik", poslednji promoter "lipsane vrste muzike", učenik i ispisnik Obrena Pjevovića i Radeta Bogićevića.

- Kad je Rade Bogićević sahranjivao svoju suprugu Bosu, reče nešto što zapamtih: "Svi smo mi u jednom vozu, a ovo je bila Bosina stanica. Mi idemo dalje, a ko će gde sići, to samo dragi Bog zna."

(Goran Milošević)