Časlav Đoković, kantautor, pustolov i emotivni gejzir: "I moje pesme su nastale iz narodnog melosa"

Preminuo je 29. maja 2010. godine

"Padala je kiša toga dana,

potekla je reka iz oblaka,

Preporučujemo

kao da je nebo zaplakalo

zbog te žene, zbog našeg rastanka.

Tužno vetri mrse kosu njenu,

u očima suze joj blistaju,

zadnji put je u mom zagrljaju,

jer njeni je za drugog udaju.

Molila me da je nikom ne dam,

da je vodim bilo kud da krenem,

ja ne uzeh ispružene ruke,

još zbog mene teku suze njene.

Tamna noći još je uvek volim,

svoju tugu za njom ja ne krijem,

kao što me volela ta žena

voleo me niko nikad nije."

(Časlav Đoković - R. Tomić)

Koliko god se pevala, snimala i presnimavala, ova pesma ne može da dosadi i da se izliže. Ovo je tipična pesma Časlava Đokovića, VKV građevinara, kantautora i pustolova. Ova pesma je toliko lepa, da iz nje možete izvući nekoliko podjednako lepih naslova. Iskreno, ovoj pesmi i ne treba naslov, a možda ima i najlepši naslov na svetu - "Još zbog mene teku suze njene".

- Moj prvi kompozitorski uspeh desio se 1970. godine na festivalu "Sedam naših dana" u Čačku. Pobedio sam sa pesmom "Ne mogu bez tebe, ne mogu sa tobom" koju je pevao Mišula Petrović. Publika je bila oduševljena, dobio sam pohvalu i od predsednika žirija Buce Jovanovića, ali Mišula nije bio po ukusu urednika produkcije - pričao je Časlav u Muzičkoj apoteci.

- Srećom, uspeo sam iste te godine da ubedim mog zemljaka Miroslava Radovanovića da snimi moje prve pesme. Prva ploča se pozlatila i meni i Miroslavu, naročito zbog pesme "Želeo bih da te sretnem". Tako sam ušao u diskografiju i posvetio se lovu na talentovane pevače.

Zavoleo je pesmu još u rodnom domu, u Prilikama kod Ivanjice, među svojim ponosnim i raspevanim zemljacima. Pevušio je kao i svi njegovi - punog glasa i još punijeg srca, nadahnuto i napadački, bez nota ispred sebe a sa notama u sebi, onako narodski kako se odvajkada pevalo podno Ovčara i Kablara.

- Uvek je nešto novo u životu: novi dan, nova noć, novi ljudi, nove ljubavi, nove misli, novi osećaji. To je valjda dovoljno i za nove pesme koje iz mene izviru kao bujica. Pišem pesme i ne razmišljam da li imam kome da ih dam.

Časlav Đoković (za prijatelje Čale, Čaki, Čarli) je pravi vernik lepe pesme, naročito šumadijske dvojke. Istražujući najskrivenije muzičke tajne, otkrivao je i svoje emocije i nesebično ih darovao pevačima i publici.

- Ja sam kompozitor ekspresionista. Kroz pesmu izražavam svoje lične doživljaje i emocije, ne vodeći računa o masovnom ukusu i očekivnjima publike. Moj san se ostvario onog trena kad sam uspeo da na harmonici izrazim svoja osećanja. To je najlepše - kad radiš ono što voliš a usput imaš i koristi.

- Znao sam da uzmem harmoniku i lutam po svetu: Sarajevo, Skoplje, Mostar, Dalmacija, Grčka, Turska, Bugarska. Živeo sam u Sarajevu, školovao se kao građevinac, usavršavao se i kao muzičar. U "šeheru" sam zavoleo sevdah, slušao pripovedanja i korepeticije Joze Penave, upijao Jovicu i Šerbu.

Tokom četrdesetogodišnje karijere komponovao je pesme za soliste, duete, pevačke grupe. Komponovao je i kola sa pevanjem, komponovao je i pesme uz kolo za vrhunske instrumentaliste. Časlav je najplodniji kompozitor pesama uz trubače i jedan od prvih pevača koji je snimio ploču sa trubačima. Na Časlavljevoj prvoj ploči sa vodećom pesmom "Graničar" iz 1975. godine zasvirao je duvački orkestar Radovana Babića.

Časlav Đoković (1940 - 2010) je bio pravi velemajstor da sa nepoznatim pevačima napravi poznate pesme. Anonimuse je vinuo u zvezde i ostao u njihovoj senci. Samo za Veru Matović je komponovao desetak ploča, (skoro svaka je prodata u zlatnom tiražu). Komponovao je oko 2000 pesama za preko 200 pevača: "Srećo moja, meni namenjena" (Vera Matović), "Nema moje čobanice" (Žiža Ivanović, Slobidan Mulina), "Želeo bih da te sretnem", "Volimo se, al' se ne viđamo" (Miroslav Radovanović), "Krčma stara, krčmarica mlada", "Ti si žena bez adrese" (Ranko Stojanić Šoro), "Budi mi prijatelj" "Kome naša ljubav smeta" (Slavica Mikšić), "Tužno vetri mrse kosu njenu" (Rasim Samardžić), "Širok potok, a ćuprije nema" (Bora Drljača), "Na dan tvog venčanja" (Darko Perić), "Gde ste moje dvasesete", "Plava mačka, crni mačak" (Milija Milić), "Na livadi jedna trešnja stara" (Milomir Ristović Rile), "Kune mi se jedna žena" (Jovo Korićanac. Zoran Jovanović Zoki), "Zabranjena ljubav od svega je jača", "Mala moja šećeru i medu" (Srećko Jovović), "Mala soba puna je ćilima" (Era), "Novi dan bez tebe ne može da svane" (Dušan Lazić), "Škola te tvoja zove" (Zijad Isić), "I jesen plače za nama" (Vinko Brnada), "Vragolasta devojčice od 16 leta" (Mirko Kalušević), "Nema sreće bez svog doma" (Slobodan Vujičić), "Gazdarice, na kaficu svrati" (Neđo Kostić), "Ti si samo uspomena", "Volim Mila, a nana mi brani" (Živka Đoković), "Prođi Mile još jednom kroz selo", "Stara ckva od brvana" (Vesna Đoković)...

Veliki deo svoje stvaralačke energije posvetio je komponovanju i pisanju pesama za pevačke izvorne grupe i kulturno-umetnička društva.

- "Zavičajci", "Izvor", "Raspevani Šumadinci", "Srpski jelek", "Abrašević"... To su grupe i društva koja me vraćaju u mladost, to je moj povratak izvoru. Sve je nastalo iz narodnog melosa, svaka pesma može da se peva u dvojci. Srce mi je najpunije kad stanem ispred izvorne grupe, dirigujem i pevam sa boljim od sebe.

Zarađivao je mnogo, a živeo skromno. Obišao je svet, a živeo u svom

svetu, daleko od gladnih očiju voajera iz rijaliti Srbije. Svoj dom je pretvorio u umetnički atelje, prepun instrumenata, gramofonskih ploča, crno-belih fotografija, priznanja, neobjavljenih pesama i mudrovanja.

Preminuo je 29. maja 2010.

(Goran Milošević)