Ko su bili Šabanovi "Ratnici": Luftiranje iznad Atlantika i ostali poduhvati raspevane družine

- Ova pesma pogađa svakog čoveka koji je napustio svoje ognjište - priča gospodin Novica Kostić

"Tamo kod najdaljih

sunce noću se krije,

Preporučujemo

kuća je moja stara,

plavi se dim nad njom vije.

Tamo cvetaju ruže,

tamo je moj topli dom,

tamo je majka stara,

nada se povratku mom.

Kako bih želeo da vidim

livade pod mojim selom,

majku na pragu kuće,

bagrem u cvetu belom.

Tamo su večeri plave,

sa stada zvona bruje,

u našem selu malom

stara se pesma čuje."

(Šaban Šaulić - Novica Kostić)

Ovu pesmu je prvi snimio Mustafa Ezić i otpevao na "Hit paradi" 1975. Godinu dana kasnije pesmu je snimio i kralj narodne muzike, a pevali je i Hasan i Vida i Miroslav Radovanović, iz ekipe Šabanovih "Ratnika".

- Ova pesma pogađa svakog čoveka koji je napustio svoje ognjište. Kad odemo, ostavimo neku staru kuću i roditelje, nešto toplo i lepo što smo doživeli, a ponesemo sećanje kad su se svi brinuli o nama. "Tamo kod najdaljih brda" je koren svih mojih i Šabanovih pesama, to je izvor naših najlepših uspomena i emocija - priča gospodin Novica Kostić, oficir i Šabanov pesnik.

- Kad sam odselio iz mog sela Borin Do kod Vlasotinaca i kao oficir počeo da se selim po kasarnama i gudurama bivše Juge, često sam se vraćao sa svojim bratom da pomažem kod kuće. Između dva čuvanja goveda odlazio sam na kupanje na Vlasini i na specijalitete bakine kuhinje - sir, kajmak, džem, pečurke, pite, palačinke. Kasnije sam mogao da kupim sve što poželim, ali je falio taj miris detinjstva iz moje kuće kod najdaljih brda.

Tokom vojničke i oficirske karijere Novica Kostić je upoznao mnoge vojnike, pitomce, podoficire, oficire, komandire, komandante, borce, ratnike i zabušante svih vrsta. Ipak, onog pravog "Ratnika" upoznao je u svetu narodne muzike.

- Žao mi je što sam sa Miroslavom Radovanovićem snimio samo jednu pesmu. Kakav je glas imao, takvu je i dušu imao. I kad je početkom 70-ih postao velika zvezda, veća i od Šabana i Miroslava, ostao je onaj mali čovek iz naroda. "Nemoj da me tretiraš kao zvezdu, ja sam bio rabadžija koji je tovario i vozio šljunak iz Morave" - govorio mi je Miro.

- I danas mi odzvanja ono njegovo prostodušno: "Gde si Ratnik" (sa velikim slovom "r"). Kad sam postao tek oženjen oficir, dešavalo se da me pozove, moja supruga se javi na telefon i sva u čudu mi kaže: "Zove te neki ratnik!" A ja pun sreće znam da je Miroslav Radovanović.

1975. godine Miroslav Radovanović je dohvatio estradno nebo: na dodeli priznanja u Domu sindikata dobio je četiri zlatne i četiri srebrne ploče!

- Bio sam siroče, željno svega. Iz velike bede uleteo sam u mnogo velike pare, nisam znao da prikočim. Bio sam napadač i u pesmi i u životu. Bilo je lepo dok je trajlo, pošteno sam zaradio i još poštenije potrošio sa prijateljima. Desetak godina sam pevao i boemisao sa Šabnom i ekipom (Vida Pavlović, Hasan Dudić, Mustafa Ezić, Veroljub Jovanović).

- I ne sam da smo boemisali nego smo svi skakali u pomoć ako se nekom ne daj bože nešto desi. Iz te fajterske ljubavi nastao je i taj naš zajednički nadimak.

Prvo sam ja Šabana nazvao "Ratnik", a onda Šaban mene i tako se taj nadimak proširio na celu ekipu. Za vreme leta preko Atlantika i posle popijenih desetak flaša viskija, zatražili smo od stjuardese da nas izvede na terasu. O istom trošku platili smo i helikopter da nas preveze preko Nijagarnih vodopada - pričao je Miro u Muzičkoj apoteci.

- Kad sam se razboleo, zvoni mi telefon, javlja se Šaban i kaže: "Doći će moj kum Kole, radimo nešto za tebe". 28. aprila 2009. napravili su koncert u hali sportova u Čačku.

Bio je to neponovljiv koncert - neki novi "Ratnici" za jednog starog "Ratnika". Nažalost, jedini preživeli "Ratnik" iz Šabanove ekipe je Hasan Dudić.

- Tek kad su krenule ove kaubojske godine naše estrade, shavtio sam veličinu onog našeg "ratnikovanja". Ta putovanja i ta druženja nikad neću zaboraviti. Mi mlađi smo poštovali starije kolege, a stariji su uvažavali i pomagali nas mlađe. Solidarnost je ključna reč u našim odnosima - veli Haso.

(Goran Milošević)