Šaljive pesme Šanka iz Stopanje: "Sačuvaj me bože brzih kosača i silikonskih pevača"

- U mladosti nisam ni primetio kad govorim svoje a kad tuđe stihove - pričao je on

"Bila jednom jedna mala krava,

niti smeđa niti beše plava,

Preporučujemo

zaljubi se sad ona u vola

kad su skupa njoj dovukli kola.

I u tome ljubavnome duhu

vo je češe rogom po trbuhu,

vo je bio, vo je uvek ost'o,

zato bikom on nije ni post'o.

Zato sad nek' pamti žena svaka

prije svoga ljubavnoga braka:

neka skine svog muža do pola

da i ona ne bi našla vola."

(Ratomir Ivanović Šanko)

- Ovo je "zabavna" pesma kojom sam se predstavio na audiciji za nove pevačke zvezde održanoj u Kruševcu početkom ovog veka. Doduše, jedva su me primili na audiciju. Prvo me pitaše koliko imam godina. Kad im rekoh da nisam došao da se ženim nego da pevam, nekako me i pustiše - priča Šanko za Muzičku apoteku. - Kad sam otpevao ovu "zabavnu", rekoše mi da krenem na neku "narodnu". A ja, seljak čovek, kretoh onu moju: "Oj, šaruljo, kravo lepa, šta to kriješ ispod repa..." Žiri se naljuti, upitaše me kako me nije sramota. Šta ću, kud ću, počeh da se skidam. Žiri se prenerazi, a ja im rekoh: "Šta se čudite? Kod vas najbolje prolazi golotinja."

Tako zbori Ratomir Ivanović Šanko, narodni pesnik iz Stopanje kod Trstenika, pisac legendarnih pesama "Oj Kruševcu, Lazarevo carstvo" i "Kud se žiriš, hej živote".

- Moje selo je dobilo naziv po legendi, a ja sam dobio nadimak sasvim slučajno. Legenda kaže da je Stopanja kod Trstenika dobila naziv zato što je i car Lazar na putu do Kosova odmorio sa svojom vojskom kod sto panja u središnjem delu Kruševačke kotline.

- A ja sam sasvim slučajno dobio nadimak Šanko (iako nikad nisam radio za šankom) koji mi je prerastao i u umetničko ime. Na jednom pismenom zadatku potpisao sam se malo nečitko, pa su se ona dva početna slova iz mog prezimena "pokrmačila" i spojila u slovo "š". Tako sam još u školi postao "Šanović", pa "Šanko"...

Kako juče, tako danas: Šanko sipa poeziju kao iz kabla, i ljubavnu i zavičajnu i šaljivu.

- U mladosti nisam ni primetio kad govorim svoje a kad tuđe stihove. Izgleda da sam nedoživljenu roditeljsku ljubav nadoknadio nekim nepresušnim stvaralačkim žarom. Kad sam najviše fizikalisao u "Petoletki", napisao sam "Kud se žuriš, hej živote" i najlepše sentiše. A kad sam počeo da radim u "Politikinim" kioscima, neki su posumnjali da prepisujem pesme iz novina. E, onda sam se bacio na razbibrigu.

- Posle jedne sahrane u Stopanji, dva popa svrate u kafanu i pobiju se oko poklona. To je bio razlog da im napišem pesmu:

"Čujte ljudi i hrišćani mili -

dva se popa na Božić pobili!

Oba popa na sahrani bili

i poklone mnoge su dobili:

dva peškira, čarape na šare,

pet hiljada, u gotovu pare,

i još neke druge đakonije,

meso, vino i svinjske pihtije.

Redom idu, svuda se vesele,

u kafani poklon da podele.

Kad stigoše, nemadoše mira,

već pozvaše muziku da svira.

Ruka leti a pesnica maše,

sa astala oboriše čaše,

punu flašu popili rakije,

pocepali crkveme mantije.

Svi su čuli za događaj novi,

pobili se stopanjski popovi."

Za Šankove pesničke vijuge i hitmejkerske sposobnosti saznali su i neki novi klinci. Jedan mu je potražio i pesmu o plavom kišobranu.

- Napisao sam pesmu jednom momku iz Niša, ali samo uz uslov da je snimi u narodnom ruhu:

"Sreli smo se na ulici

jednog kišnog dana,

pozvala me da se sklonim

ispod plavog kišobrana.

Nasmeši se i prihvati,

a ona mi ruku dade,

taman htedoh da je ljubim,

ali pusta kiša stade."

Napisao je Šanko i stihovanu zdravicu, nešto kao molitvu za svečane prilike:

"Sačuvaj me Bože loših kopača, brzih kosača i silikonskih pevača!"

(Goran Milošević)