Tri godine od smrti Đorđa Želčeskog: Ljubav i pečalbarska tuga u 27 nepravilnih ritmova

Đorđe Želčeski (1938 - 2020), ponosni Makedonac i još ponosniji Beogađanin i erudita, verovatno je jedini u diskgrafsko-estradnim svetu sa četiri diplome

Tačno pre tri godine preminuo je Đorđe Želčeski, muški član najpopularnijeg makedonskog dueta. Tako je utihnuo poslednji autentičan duet u narodnoj muzici i jedan od simbola bivše Juge. Ovo je sećanje na Đoleta, skinuto sa traka radio izdanja Muzičke apoteke.

- Makedonska pesma je rezultat ljubavi i siromaštva. I najveselija makedonska pesma ima neki akord tuge. Ta muka preživljavanja i ta pečalbarska tuga iznedrila je 27 nepravilnih ritmova. U jednom istom selu u Makedoniji, jedna ista pesma se peva različito, narodnje nošnje su različite u donjoj i gornjoj mahali - govorio je Đole Želčeski.

- Teško je naći Makedonca koji ne zna da igra i peva. Čim se ispili iz majčinog krila ima potrebu da u nešto lupa. U staro doba roditelji su smatrali velikim porazom ako im dete ne zna da svira. Na primer u Bitolju, konzulskom gradu, bilo je sramota da dete ne zna engleski ili francuski jezik i da ne svira neki instrument.

Đorđe Želčeski (1938 - 2020), ponosni Makedonac i još ponosniji Beogađanin i erudita, verovatno je jedini u diskgrafsko-estradnim svetu sa četiri diplome: radio pevač, pedagog, laborant i sanitarni tehničar.

- Imao sam sreću da rastem u vreme Ace Sarievskog, Nikole Badeva, Vaske Ilieve. Ali, pre svih, izdvojio bih Vasila Hadžimanova, koji je sa magnetofonom obilazio sela i zaseoke i sakupljao stare narodne pesme i objavio desetine zbirki. To su moji temelji, sve ostalo je nadogradnja.

- Prvo sam završio muzičku školu, svirao sam violinu. Nakon toga sam završio srednju medicinsku, pa višu pedagošku. Probao sam da budem i nastavnik i laborant, al' ne vredi. Pesma je moj poziv, biće da sam pozvan od Nekog (sa velikim slovom n).

Polovinom prošlog veka na Smotri folkloraca na Zlatiboru upoznao je Kesvser Selimovu, plavokosu lepojku krupnih zelenih očiju. Planula je ljubav, rođen je najpopularniji makedonski duet. Sa nostalgijom se sećao Đole tih velikih muzičkih turneja koje su trajale i po tri meseca.

- Nije bilo interneta i vizualizacije, ljudi su bili željni da nas vide. Turneje su često polazile baš iz Makedonije, pa Crna Gora, Srbija, Bosna, Hrvatska, Slovenija. Ljudi su prepoznavali ne samo našu muzikalnost nego i našu energiju i posvećenost. Publika je to znala da ceni, zato i potrajasmo tolike decenije.

- Svetski meridijani su puni naših pečalbara. Mi smo tim ljudima donosili sve ono što im je falilo u tuđini: prvu zaoranu brazdu, izvor sa koojeg se pila voda, sunce koje budi. Mi smo ih vraćali u rodni kraj, bili smo njihovi najbliži. Taj osećaj sreće koji izbija iz naših zemljaka nije mogao ničim da se plati. Zaradili smo i pare i kuće i automobile, ali iznad svega prijatelje u svakom jugoslovenskom gradu i velikim centrima u dijaspori.

Kevser Selimolva i Đorđe Želčeski, to je spoj ljubavi i karijere od 60 godina, to je nekoliko stotina snimljenih pesama na malim i velikim pločama i arhivama Radio Beograda, Skoplja i Sarajeva.

- Sa nevericom i tugom moram da kažem da čak i Radio Skoplje nema više svoj reprezentativni narodni orkestar, nema više "Čalgija". Čujem da je slična situacija i u Sarajevu. Dobro je što RTS čuva svoj narodni orkestar, ali problem je tzv. folk. Nova makedonska pesma čini mi se odoleva naletu modernog folka i nema ovolike prezasićenosti kao u Srbiji. Melodije rade ozbiljni kompozitori, najčešće akademski obrazovani muzičari, a tekstove pišu ozbiljni pesnici.

- Najviše se plašim ove sveopšte brzine, i šah se ubrzao. Moja generacija je na turnejama po celu noć igrala jednu partiju šaha, a sad je sve nešto brzopotezno. Tako je i na estradi: samo ako može sad i odmah, zvezda za mesec dana, album na pola godine, razvod na svaka tri meseca i skandal svaki dan. U toj jurnjavi se ne biraju načini, puno "zvezda" a malo umetnika. U moje vreme se razlikovala pevačica od manekenke, glumice i starlete. Sad je sve to pomešano, brzo dođu a brzo i odu.

(Goran Milošević)