Univerzalne pesme i priče Vojkana Borisavljevića: "Cune je narodnjak onoliko koliko sam i ja"

Vojkanova odiseja počela je polovinom 20. veka u Beogradu

"U praznoj sobi gde si nekad bila

nema više ničeg da me na te seća,

odnela si slike, uspomene, pisma,

odnela si miris s neubranog cveća.

Ovde te još čeka k'o na kraju puta

nežnost koju dugo čuvao sam za te,

prevari sve druge, vrati se još jednom,

da se zvezde vrate u te duge sate.

Ruže su uvele u tvojim očima,

a kose drugima mirišu noćima,

price odletele, milovanja znana,

a ja te volim kao prvog dana.

(Vojkan Borisavljević - Željko Krznarić)

"Ruže su uvele" je jedna od najsnimanijih romansi iz opusa maestra Vojkana Borisavljevića, komponovana specijalno za Cuneta, a snimana od desetina i zabavnjačkih i narodnjačkih velikana.

- Izazov je bio komponovati jednu ovakvu romansu i to specijalno za Cuneta na jednom davnom "Beogradskom proleću". Pesma "Ruže su uvele" nastala je baš u ludilu turbo vremena i iste takve muzike. Uostalom, romanse se ne komponuju zato da bi se zaradile pare nego zbog čiste ljubavi prema pesmi koja žali za onim čega više nema - pričao je maestro Vojkan Borisavljević u mikrofon Muzičke apoteke na manifestaciji "Smederevska jesen".

- Pesma je otpevana na festivalu i zaćutala. Doduše, pojavljivala se na raznim koktelima, ali ne i na Cunetovom solo albumu, pa su i muzički urednici pomislili da je to neka stara romansa. Kad su moji prijatelji saznali da je to moja pesma i da sam je dao Cunetu, upitaše me neki zar i ti ode u narodnjake. Da se razumemo: Cune je narodnjak onoliko koliko sam i ja. U vreme Cunetove i moje mladosti i najveći rokeri su slušali Silvanu i Tomu, kao što su i najokoreliji narodnjaci preferirali Lea Martina i ostale zabavnjake.

Devedesetih godina, baš kad je stara gradska pesma i romansa bila na izdisaju, "Ruže su uvele" snimaju i anasambl Dukat, Oliver Njego, Aca Lukas... U serijalu "60 najlepših pesama" pesmu snima i Aleksandar Tirnanić.

- Na taj način je jedna romansa dobila na popularnosti, što je, naravno, satisfakcija i za mene i za moje stvaralaštvo. Na kraju krajeva, i moji najveći hitovi "A sad adio" i "Odiseja" nadmašili su prvobitne zamisli jedne pesme u TV seriji i jedne festivalske pesme.

- Setite se samo legendarnog Rake u seriji "Vratiće se rode" kada na traktoru sa kosačicom tutnji blatnjavim Banatom i peva "Odiseju". Da ne pričam koliko je narodnjačkih svadbi, ispraćaja (u vojsku, inostranstvo, a bogami i sa vlasti) ulepšala pesma "A sad adio". A treba znati da je prvu verziju pesme "A sad adio" snimio Slavko Bešić Čupa, gitarista iz Tozovčeve ekipe. Moje pesme su narodne, a nisu narodnjačke.

Vojkanova odiseja počela je polovinom 20. veka u Beogradu, gde je kao dete razvedenih roditelja živeo u godinama "izgradnje i obnove".

- Ja sam rođen 1947. godine, u vreme kolektivnog siromaštva ali i nekog kolektivnog optimizma. Sa svakim novim jutrom budila se nova nada da će tog dana biti bolje nego juče. To se naročito osetilo u godinama moje mladosti, 60-ih i 70-ih u bivšoj Jugi, na vrhuncu lepog života u totoizmu. Država i sam Tito bili su jako širokogrudi prema kulturi. Tih godina su osnovani FEST, BITEF, BEMUS, najveći svetski glumci, pisci, muzičari dolazili su u Beograd.

- U to "zlatno doba" bivše Juge moja majka je bila lektor u "Prosveti", pa sam još kao klinac upoznao Crnjanskog, Antonija, Miju Pavlovića. Deda po ocu je bio odličan pisac, zvali su ga srpski Turgenjev. Živeo je u brodovima i kolibama na Dunavu, družio se s Dobricom Ćosićem, Stevom Raičkovićem, Skenderom Kulenovićem. Dok su druga deca jurila za loptom i devojkama, ja sam upijao pripovesgi tih zlatoustih ljudi. Pola toga nisam ni razumeo, ali je nešto od toga ostalo trajno u meni kao klica svega što je lepo.

Ipak, Vojkan Borisavljević nije otišao u književnost nego u muziku, nije upisao muzičku akademiju nego filozofiju.

- Od ujaka Petra Ivanovića, čuvenog violiniste i osnivača orkestra "Gudači svetog Đorđa" dobio sam jednu malu violinu i počeo da sviram u Muzičkoj školi Vojislav Vučković. Ušao sam u jednu eksperimentalnu generaciiju koja je, danas to vidim, išla ispred svog vremena. Iz te generacije izašli su kasniji profesori na akademiji, solisti filharmonije.

- Kad je moj ujak video da mi mnogo bolje idu teorijski predmeti nego sviranje, oduzme mi onu violinu. Pošto je tada bio jako popularan klarinet, naročito po igrankama u Beogradu, ja krenem kod čuvenog Ernesta Ačkuna na dve godine pripreme, pa uskočim i izguram srednju sa klarinetom, ali opet ne ispade od mene neki dobar svirač. Tada je profesor Ačkun prelomio i rekao: "Mani sviranje, uzmi nešto piši, komponuj!"

Tako je i bilo. Vojkan je na kraju gimnazije snimio prvu ploču sa svojim autorskim potpisom. 1965. pojavio se singl Diega Varagića u izdanju PGP-a sa Vojkanovim aranžmanima i prepevima francuskih pesama. Usledio je pravi gejzir Vojkanovih pesama za Lea Martina, Mikija Jevremovića, Đorđa Marjanovića, muzike za legendarne filmove i serije "Višnja na Tašmajdanu", "Više od igre", "Vruć vetar", "Sivi dom", "Lajanje na zvezde", "Bela lađa", "Santa Maria della Salute", "Smrt gospodina Goluže"..

- Evo i ovde na "Smederevskoj jeseni" na probi sa Leo Martinom vidim oko bine moje kolege, okorele narodnjake (Novicu Negovanovića, Branu Đokića, Nadu Obrić, Azeminu Grbić) koji se tope dok nas sušaju. Dobra pesma je dobra pesma u svakom vremenu i u svim generacijama. Ko zna gde bi mi bio kraj da sam prihvatio geslo mog kolege Đoke Novkovića da najbolje prolazi pesma sa tri tona i dva akorda.

Maestro Vojkan Borisavljević preminuo je 23. februara 2021.

(Goran Milošević)