Boki Milošević o podrumčetu Radio Beograda u kome je živeo: "Muzika je lirska paučina između mozga i srca"

- Da bih stekao status studenta upisao sam engleski jezik. U isto vreme, te 1950. godine, krenuo sam i na prvu godinu Pripremne muzičke skole "Josip Slavenski" pri Muzičkoj akademiji, odsek solo klarinet, kod profesora Franje Partlića. Stalno sam mislio na Carevca i na onaj davni susret sa njim u prokupačkom hotelu "Evropa" - pričao je Boki Milošević u Muzičkoj apoteci.

I Boki Milošević je s namerom došao u Beograd da uči muziku, a nije imao ni dana muzičke škole jer takva nije ni postojala u njegovom rodnom Prokuplju.

Preporučujemo

- Da bih stekao status studenta upisao sam engleski jezik. U isto vreme, te 1950. godine, krenuo sam i na prvu godinu Pripremne muzičke skole "Josip Slavenski" pri Muzičkoj akademiji, odsek solo klarinet, kod profesora Franje Partlića. Stalno sam mislio na Carevca i na onaj davni susret sa njim u prokupačkom hotelu "Evropa" - pričao je Boki Milošević u Muzičkoj apoteci.

Čim se malo snašao u velikom gradu, Boki je krenuo u potragu za Carevcem. Smogao je snage da se uputi u Radio Beograd i da ga potraži među nepoznatim ljudima u tom hramu muzike i kulture.

- Čim me je ugledao, Carevac je uskliknuo: "A, ti si onaj momak iz Prokuplja! Uzmi stolicu i sedi, upravo nam kreće proba." Oko mene sve sami muzičari, poznata imena, pa me uhvatiše neki žmarci.

- Obradovah se, pomislih imaću od koga da učim. Nisam mogao da poverujem, drugi idu u škole, završavaju fakultete da bi se zaposlili u Radio Beogradu, a ja onako sa ulice na osnovu Carevčevog sećanja i poverenja.

Tako je Boki pravo iz provincije ušao na velika vrata muzike, na samom početku je postigao ono što je kruna mnogih velikih karijera.

- Ujutru, pred ogledalom, rekoh onom nasapunjanom liku: "Dobro je, Božidare, prioni na posao." I prionuo sam. Mnogo sam čitao i vežbao, učio od ljudi sa kojima sam dolazio u dodir. Shavtio sam da je muzika velika kao zemaljska kugla, a moje neznanje još veće.

- Entuzijazam je učinio svoje - sve sam radio tačno, uredno i na vreme, a to su i zahtevi muzike. Otimao sam od života u želji da postanem i ostanem muzički umetnik. Sve sam žrtvovao za muziku. Uz Carevca sam naučio moram svirati i mozgom i dušom, a ne samo prstima, da se svojom svirkom moram približiti ljudskom glasu.

Za svoj rad u Radio Beogradu Boki je primao platu, pa je sebi mogao da priušti stan i da kaže zbogom studentskoj menzi. Ali tu su počeli novi problemi - ni kod jedne gazdarice nije sastavio više od mesec dana. -

Jednostavno, nisu mogle da slušaju to moje svakodnevno višesatno vežbanje, sve te skale, etide, virtuozne komade, sve te "piskave zvuke". Gradivo se moralo uvežbavati, a gazdarice su bile neumoljive.

- Problem sam rešio tako što sam u Radiju, pored "Studija 6", u samom podrumu našao garderobu sa prostorom za toalet. Kad sam se smestio, niko me nije terao. Pošto je prostorija bila zagušljiva, kupio sam onaj sprej za muve i litar tečnog ozona. Tako sam osvežavao prostor u kome sam provodio po desetak sati dnevno. I kasnije, kad sam se malo trajnije smestio kod baba Dane, odlazio sam u moje podrumče u kome sam pripremao ispite za Akademiju i magistrat.

I kasnije, kad je postao vrhunski autoritet na klarinetu i kad je došao na Carevčevo mesto šefa Narodnog orkestra, Boki Milošević (1931 - 2018) je dosledno sprovodio načelo da je muzika lirska paučina između mozga i srca.

(Goran Milošević)