77 godina od rođenja Novice Negovanovića: Povratničke i zavičajne pesme institucije narodne muzike

Teško je zamisliti i pronaći pesmu Novice Negivanovića bez harmonike

Ovo je tek jedna od nekoliko stotina kantautorskih pesama legendarnog Novice Negovanovića, jedna od njegovih najlepših povratničkih pesama i posveta Moravi i Adranima.

"Prijatelji moji, kad vas put nanese

Preporučujemo

kraj Morave u selo Adrane,

videćete i starca i staricu,

pitaće vas za sina Novicu.

Pitaće vas što ne dođe često

u Adrane svoje rodno mesto.

Prijatelji moji, kad vas put nanese

kraj Morave u selo Adrane,

pozdravite starca i staricu,

nek' ne brinu za sina Novicu.

Kažite im da ja brojim dane

kad ću opet doći u Adrane.

Prijatelji moji, kad vas put nanese

raj Morave u selo Adrane,

videćete devojke u kolu,

po očima poznaćete lolu.

Navikla je pozdrave da čeka

od svog oca negde iz daleka,

a Morava ispričaće namašta

je život učinio s nama."

(Novica Negovanović)

- Kad su harmonika i narodna muzika u pitanju, izgleda da nisam mogao da omanem. I moj otac je bio harmonikaš, i moj stric je bio harmonikaš, moj brat Predrag je izrastao u jednog od najplodnijih kompozitora. I moja deca nastavljaju muzičkim stazama, u nekim stvarima su i bolji od tate. U Negovanovićima ima i klasičara i zabavnjaka - pričao je Novica u Muzičkoj apoteci.

- Kao što su Adrani deo mene, tako je i harmonika srasla sa mnom. Adrani I harmonika su moje polazište. Imao sam pet godina kad sam zasvirao na "honerici", i to tako što harmonika stoji na krevetu a ja se popnem na stolicu. Na toj harmonici sam naučio i prvo kolo od dva dela i prvu pesmu "Tri livade, nigde 'lada nema".

Novica Negovanović je ugledao ovaj svet 30. novembra 1945. u Adranima kod Kraljeva. Već u prvom razredu osnovne škole zasvirao je u Domu kulture u svom rodnom selu i pobrao prve aplauze sa pesmom "Šumadijo, šumovita". Uz oca i strica nastavio je usavršavanje, naučio mnogo pesama i kola, postao lokana atrakcija, a već 1966. godine i "Prva harmonika Jugoslavije" u Sokobanji.

- U tom istom Domu kulture u Adranima obeležio sam i pola veka svog umetničkog rada. A pamtim i vreme kad nije bilo ni struje ni radija, a ja svirao pred mojim komšijama i zemljacima. Od njih sam imao najveću podršku i kad sam bio anoniman, a oni su mi i danas najveća podrška. U mom rodnom kraju sam osetio i prve aplauze i oprobavao moje prve autorske pesmice.

- Otac mi je govorio da se u svakoj pesmi i pred svakom publikom pokažem u najboljem svetlu. Naravno, mnogo je važan taj utisak kod publike i ti aplauzi, ali meni je još važnije što su me zavoleli kao čoveka. Mislim da u svemu postoji uzajamnost, pa i u poštovanju i u ljubavi. Moja publika prepoznaje moju iskrenost i kad pričam, i kad pevam, i kad sviram, i kad mi ide i kad mi ne ide.

Teško je zamisliti i pronaći pesmu Novice Negivanovića (1945 - 2021) bez harmonike. Još je teže zamisliti Novicu bez harmonike.

- Harmonika je deo mene, nešto kao ruka, srce, oko. Toliko smo postali jedno, da mi dođe neobično kad sam bez harmonike. Kad pevam na plejbek, nešto mi fali, mlataram rukama, neobično mi bez harmonike. Zato volim da mi je pri ruci, pa i kad sam sam zasviram nešto i za svoju dušu.

Na vrhuncu stvaralačke moći, sa opusom od nekoliko stotina autorskih pesama i kola i statusom institucije narodne muzike (harmonikaš, kompozitor, pevač, aranžer i tekstopisac najvišeg kalibra), Novica Negovanović se početkom 90-ih otisnuo u Ameriku. Sklonio se od rata i primitivizma, ubeđen da pečalba neće potrajati. A potrajala je petnaestak godina. Pokazalo se da "tuđa zemlja nema kalauza". Tavorio je Nole, ćutala je harmonika.

- A onda sam se jednog jutra probudio u Čikagu. Pogledao sam kroz prozor i ugledao sunce koje dolazi iz pravca Srbije. Upitah se šta još tražim ovde? Šta ću ja u Americi?

- Stvorila mi se slika Srbije, setio sam se detinjstva u mojim Adranima, pomislio na one kojima nedostajem. Ne uzimajući instrument u ruke, za petnaestak minuta napisao sam i tekst i muziku za pesmu:

"Ako Bog da da se vratim

opet među svoje ljude

i Srbiju vidim ponovo,

ispuniću srcu želje,

pevaću za prijatelje,

vratiću se tebi Moravo..."

Tako se Nole vratio iz Amerike, rodile su se neke nove narodne pesme, rodio se i Novica junior, probudio se entuzijazam očuvanja našeg folk blaga.

- Ako već uvozimo mnoge stvari, zašto pesme da uzvozimo? Koristimo strane arije uz domaći tekst i to plasiramo kao neki moderan folk. Naš prebogati folklor je nas nacionalni brend. Ljudsku dušu ne može da zameni nikakav kompjuter. Moja generacija je snimala pomoću "štapa i kanapa", sve uživo i ekspresno: prvi put proba, drugi put snimak, a treći put idemo u miks.

- Koliko vidim, te naše pesme se slušaju i posle toliko decenija. Skoro svaka moja singlica prodata je u zlatnim tiražu, bez ikakve pompe i reklame i glamuroznih spotova. Tek posle petnaest godina u diskografiji snimio sam spot za pesmu "Ja brzo živim". Ipak, najveća mi je reklama kad kolege sviraju i pevaju moju pesmu i plasiraju u narod na svojim nastupima.

(Goran Milošević)