Iz pesmarice Bore Vasića: "Pesma je da se peva"

- Predanje kaže da je svaka kuća u vreme izgradne tvrđave imala obavezu da sva jaja iz kuće preda, jer se jaje koristilo kao vezivni malter - kaže Bora Vasić

Ovu pesmu je pre tridesetak godina napisao Bora Vasić, svedok i stvaralac istorije narodne muzike, naročito Istočne Srbije i Šumadije. Skoro svaka Borina pesma je životna priča, stihovana knjiga. Upravo ovih dana objavio je Bora i svoju pesmaricu, zbirku od 150 pesama pod nazivom "Pesma je da se peva".

Preporučujemo

"Tiho šume talasi Dunava

kraj zidina starog Smedereva,

tvoje zbogom odzvanja u duši

i k'o munja u glavi mi seva.

Ti si kao prokleta Jerina,

moja ljubav ne znači ti ništa,

da ponovo Smederevo gradiš

nosio bih kamen iz kališta,

na rukama nosio bih stene

da ponovo budeš pored mene.

Sedim tužan na starome zdanju

gde se mladi vole od davnina,

gde baš nađe mene nesrećnika

da me mučiš k'o da si Jerina.

Često plačem kraj zidina starih

otkako si ljubav drugom dala,

kad si znala koliko te volim

što me nisi ovde sazidala?"

(Savo Radusinović - Bora Vasić)

- "Jerina" je ljubavna pesma zasnovana na istorijskoj pozadini. Došao sam do dokumenata koji govore da je dvanaest hiljada kulaka krajem petnaestog veka nosilo na rukama kamen iz kališta do obale Dunava u Smederevu. Predanje kaže da je svaka kuća u vreme izgradne tvrđave imala obavezu da sva jaja iz kuće preda, jer se jaje koristilo kao vezivni malter - kaže Bora Vasić.

- "Jerina" je inače pobednička pesma sa festivala "Svatovac", jedinom festivalu narodne muzike održanom u Požarevcu sredinom 90-ih. Na tom festivalu imadoh čast da uručim nagrade za životno delo Kvaki, Viti Životiću i Dragoslavu Žkvanoviću Troši. Bio je to poslednji Kvakin nastup pre moždanog udara.

Porastao je Bora u okolini Požarevca, u okruženju vrhunskih izvođača, instrumentalista i autora prave narodne muzike. Prvo je počeo kao novinar, a od sredine 70-ih počeo je da piše stihove za narodnu muziku. Borine pesme ušle su kafane, narodna veselja, radio i TV stanice i mnogo pre objave ove knjige.

- Moji koreni su baš između Homolja i Stiga. Rođen sam u selu Makce kod Velikog Gradišta, u rodnom kraju slavnog Carevca. Još u sedmom razredu osnovne škole napisao sam pesmu na ruskom jeziku, kojom je nastavnik bio oduševljen, tako da je za Dan republike 29. novembra 1967. predložio da je pročitam pred publikom. Posle nadahnutog recitovanja dobio sam takav aplauz da sam zaboravio da treba da napustim binu, iako je publika malo šta razumela, niti je iko poverovao da sam pesmu ja napisao.

- Taj nastup me je ohrabrio da pišem dalje, da budem aktivan na časovima litrerarne sekcije. Zbog jurcanja za loptom jednog petka sam zakasnio i došao bez napisane pesme. Nastavnica me je razočarano poslala u zadnju klupu, a ja sam za par minuta napisao stihove:

"Sudbina se poigrala sa mnom,

kao lahor u jesen s maslačkom,

ništa lepo doživeo nisam

u životu nesrećnom dečačkom..."

Nastavnica me je prekinula i upitala odakle sam to prepisao. Sklopio sam sam svesku i uvređen napustio učionicu i literarnu sekciju. Na uručenju Vukove diplome razredna mi je rekla da nastavim da pišem, ali da se više ugledam na svog imenjaka Boru Stankovića. Nisam je baš poslušao.

Shvatio je Bora već u srednjoj školi da će pesme imati više publike ako ih ponudi poznatim kompozitorima i pevačima narodne muzike. Borini stihovi ulepšali su karijeru destinama zvezda i unikata narodne muzike: "Jerina", "Sklopili smo knjigu", "Kaži im, slaži ih" (Savo), "Ti si knjiga pisana za mene", "Gde si tugu ostavila", "Dvadeset godina čekanja" (Smederevac), "Ostavi devojko ženjenog čoveka", "Između Peka i Mlave zavoleh oči plave", "Lepa Jelo, vrati se u selo", "Dedovina" (Žica Marković), "Oj, svekrvo, svekrvice", "Majko, rano si osedela", "Ako Vlajnu ljubiš" (Slavica Mikšić), "Lopov nano avlijom se šeće", "Ti si čovek mog života" (Gorica Ilić), "Gde ja stadoh, ti produži" (Duet Stevanović), "Malo sam na oca, još više na strica" (Ljupče Pantić Žoka), "Knjiga sudbine" (Joca Stevanović)...

- Pesme koje se pevaju imaju prednost da lakše dođu do publike, ali takve pesme nije nimalo lako napisati. Ponekad, na uštrb izvorne inspiracije, pesme moraju da se ukalupe u određene metričke i tekstualne okvire zbog rime. A kad pesma zaživi, stiže najveći kompliment, i od znanih i neznanih - gde me nađe!

- Ima i onih koji tvrde kako se slušajući moje pesme lakše oporavljaju posle bračnog brodoloma i sličnih životnih iskušenja. To je samo još jedna potvrda da za ublažavnje bolova nema ništa lekovitije od pesme.

- Uvek sam bio zahvalan Bogu za taj pesnički dar. Pesme mi se često u snu jave, probude me, a ja ih samo zabeležim. Ujutro, kad ih pročitam, ispuni me neka milina, pa mi tri dana bude lepo. Istina, mnogo puta nisam ustajao, šaputao sam u sebi, verujući da ću ih zapamtiti, ali se uvek iznova rastužim kada ih ujutru nema u sećanju. Kako došle, tako odletele.

(Goran Milošević)