Josip Komljenović, graditelj, inovator i svirač na 28 instrumenata, ekskluzivno za Muzičku apoteku

Ja sam Josip Komljenović, električar sa četrdeset jednom godinom staža u struci. Rođen sam 29. januara 1955. u selu Žune kod Prijedora. Sa 13 godina sam počeo sa sviranjem trombona i trube u duvačkom orkestru rudnika Ljubija i na vreme savladao solfeđo i note kod akademski obrazovanog kapelnika. Kad sam završio srednju školu otišao sam na odsluženje vojnog roka u Sombor i Niš

Sagovornik Muzičke apoteke na zrači jeftinom popularnošću, ne sija lažnim sjajem, a svira 28 instrumenata. Nema nacionalnu prepoznatljivost, a konstruisao je i modelirao nekoliko instrumenata na kojima će se svirati u muzičkim školama Srbije.

Preporučujemo

"Kosu tvoju blagi vetar širi

pa joj daje neki čudan sjaj,

more huči, talas uvis diže,

pokraj tebe najlepše je znaj.

Kako dani samo brzu idu,

svako jutro podseća na to,

more nama talasima priča

ostanite uvek zajedno.

Godine nam naklonjene nisu,

ali srca ne mare za to,

tvojih malo mojih mnogo više,

za rastanak sasvim dovoljno."

(Josip Komljenović)

Ja sam Josip Komljenović, električar sa četrdeset jednom godinom staža u struci. Rođen sam 29. januara 1955. u selu Žune kod Prijedora. Sa 13 godina sam počeo sa sviranjem trombona i trube u duvačkom orkestru rudnika Ljubija i na vreme savladao solfeđo i note kod akademski obrazovanog kapelnika. Kad sam završio srednju školu otišao sam na odsluženje vojnog roka u Sombor i Niš.

- U Nišu sam imao više od sto dana straže i, da ne bih poludeo od dosade, kupio sam usnu harmoniku. Po povratku iz vojske zaposlio sam se u "Partizanskom putu" u Beogradu i počeo da sviram gitaru u nekoliko kulturno-umetničkih društava. Progutao sam knjige akademika Dejana Despića i bez ikakvog majstora počeo da sviram, pevam i komponujem na gitari.

Josip Komljenović je pravi umetnik na svemu što liči na frulu, a prvu frulu je nabavio i počeo da svira tek u 42. godini!

- Posle gitare žena mi je kupila i harmoniku na poklon, a posle sam dobio i šargiju. Prvu frulu sam kupio u prodavnici 1997. godine. Pa ko još počinje da svira frulu u tim godinama, mislili su da sam lud. A onda sam se razočarao kad sam video da moja frula ne može da svira "Turski marš". Zato sam 1998. počeo sa gradnjom frule.

Jedan slučajan susret na Železničkoj stanici u Beogradu sa Zdravkom Milićevićem, majstorom i prodavcem frula, usmerio je život Josipa Komljenovića u tajne graditeljstva muzičkih instrumenata.

- Bio sam uporan i otišao sam jedne zime krajem prošlog veka u jedno zlatiborsko selo kod Zdravka Milićevića da me uvede u tajne gradnje frule. Ostao sam kod majstor Zdravka dva dana, video kako se prave i one najobičnije frule što se prodaju na vašaru, kupio pedesetak izbušenih drveta i doneo u Beograd.

- Prve pokušaje izgradnje frule načinio sam na mom poslu, u toplim prostorijama MUP-a. Sa prvim prolećem 1999. u mom domu u Bariču stigla je i moja prva frula koja je mogla da odsvira "Turski marš" u "celini celosti", što bi rekao legendarni Žika Obretković.

Tako je Josip Komljenović postao graditelj i inovator muzičkih instrumenata na kojima svira, peva, komponuje. Napravio je Josip i najmoćniju i najbolju frulu na svetu, svoju "Baričanku", najbolju okarinu na svetu "Obrenovčanku".

- "Baričanka" svira 43 hromatski vezana tona (tri oktave plus kvinta) i svira 7 tonova koji se sviraju bez upotrebe prstju. "Baričanka" može da odsvira iz dva tonaliteta pomereno za kvintu a da prstohvat ostane isti u opsegu jedne oktave.

- Okarina "Obrenovčanka" svira 31 ton. Ja na svakoj rupi dodajem poneki ton, a i ova rupa dole, rupa za štimovanje, mora da bude određene veličine da se ta okarina ne bi ugušila.

- Napravio sam i dvojnice koje se razlikuju od drugih dvojnica po većem broju velikih i malih terci. Moje dvojnice imaju devet rupa, odozgo osam i odozdo jednu rupu.

Ne postojii vrsta muzike koja se na njegovoj fruli ne može odsvirati. Josip Komljenović svira 28 instrumenata, a 12 su instrumenti koje je on modifikovao ili stvorio, a napravio je i prvi srpski instrument "Žigafon".

- To je instrument nastao iz dva instrumenta: iranskog neja i makedonsko-bugarskog kavala i sve nedostatke koje poseduju ta dva instrumenta ovaj instrument je otklonio. "Žigafon" je štimovan instrument, dok kod kavala fale određeni tonovi između prve i druge oktave i nije štimovan kao profesionalni instrumenti. "Žigafon" je devetorupčani instrument, poseduje sve tonove i obadve tehnike duvanja.

Od 2000. godine Josip Komljenović se posvetio prenošenju svog znanja na fruli na neke nove klince.

- U osnovnoj školi "Jovan Popović" u Obrenovcu otvorio sam odeljenje za 30 polaznika škole frule. Obezbedio sam im 30 instrumenata, škola je obezbedila prostor. Dovodio sam im kao podršku profesionalne muzičare Darka Macuru, Usniju Redzepovu, Svetu Šešića.

- Usledile su škole frule u OŠ "Radojka Lakić". Zatim sam napravio školu frule na Kosmaju koju smo od 2005. pretvorili u Sabor frulaša na Kosmaju uz blagoslov vladike šumadijskg gospodina Jovana.

Još 2007. godine Josip Komljenović je dobio saglasnost Ministarstva prosvete da se nekoliko njegovih instrumenata ("Žigafon", "Baričanka", "Obrenovčanka", "Jerkofon") uvede u muzičke škole Srbije, na odsecima za tradicionalno sviranje i pevanje.

- Za dva meseca sam svojim rukama napravio i instrument koji se zove "Tesla". Kad sam naučio dobro da sviram na svom instrumentu, napisao sam i komponovao pesmu o Nikoli Tesli. U Teslinoj rodnoj Liki svira se tambura Kuterevka (dangubica), a kod mene na Kozari šargija. Želeo sam da spojim ta dva zvuka u jedan.

Josip Komljenović je punih 18 godina ulični svirač. Kad šetate Kalemegdanom i čujete neku akustiku, zastanite, tu je negde je i Josip sa svojim instrumentima.

- 2004. sam dobio urednu dozvolu za sviranje na Kalemegdanu ispred Prirodnjačkog muzeja. A prošle godine sam zaglavio deset dana u "Padinjaku" zbog sviranja na ulici. Dobio sam desetak prijava "komunalaca" na kućnu adresu, a nisam imao pojma ko ih je napisao.

- Ako mi je do utehe, ova država je zatvarala i mnogo veće ljude od mene. I Branislav Nušić i Đura Jakšić su bili zatvarani, a danas ih slavimo kao naše velikane.

(Goran Milošević)