77. rođendan Dragoslava Mihajlovića Kanarinca: "Jablan jabuka u šumi divljine"

Ovo je priča o Kanarinčevom izvorištu koje je rezultiralo sa nekoliko stotina snimljenih pesama na tridesetak singlova i desetak albuma

Na današnji dan, 17. avgusta 1945. godine u Lukovu kod Svrljiga, rođen je Dragoslav Mihajlović Kanarinac, jedan od najautentičnijih kantautora narodne muzike. Ovo je priča o Kanarinčevom izvorištu koje je rezultiralo sa nekoliko stotina snimljenih pesama na tridesetak singlova i desetak albuma.

- Još od ranog detinjstva prati me majčin osmeh, njeno ozareno lice i umiljat glas: "Sine moj mili, radosti moja, sutra polaziš u školu, a majka ti je sašila belu košulju."

- Ja je grlim i ljubim, a ona, zagledana u moje oči govori tiho i sa osmehom: "Dušo mamina, dušice moja mila, o, bože, što te volim!" Prekrsti se i uzme me u zagrljaj - priča legendarni Kanarinac.

Ta majčina bela košulja obeležila je Kanarinčeve školske dane. Majka je sašila da bude i velika i široka, da bi potrajala koju godinu duže.

- I naša kuća na kraj sela bila je bele boje, a ispred kuće ruže bele boje koje je majka gajila. Bio je to ćilim satkan od belih rada i đurdevka, a u bašti beli bosiljak.

- Ispred i oko kuće prostiru se livade sa belim jaganjcima. Dokle seže pogled "sve behara i sve cveta", tako da noći i dan postaju srebrnasti i zovu na radost. Zato se jedna od nedelja zove "vilina nedelja".

Kanarinčevo stvaralaštvo ukrasile i inspirisale "bele note", zaštitni znak svega što je u poeziji, pesmi i interpretaciji podario onima koji ga vole.

- "Bele note" su emocija umetnika. One se ne pišu, već nastaju u nedrima gde živi radost i ljubav umetnika i čoveka. Moje "bele note" žive u meni, ispunjavaju sav moj život, čuvaju moje pesme i sva moja prijateljstva.

- Bog mi je dao, a "vile" donele tri izvora bistre hladne vode na imanju mog detinjstva: "Studenac" - za zdravlje, "Mašalicu" - za slavlje i "Vrelo" - za bogojavlje. Po verovanju od davnina, na Preobraženje, kasno u noć, silazile su sa plavog neba zvezde i vile koje su donosile sreću ljudima, zdravlje i mir u kući.

Kada je krajem 60-ih sreo Jasnu Kočijašević, proključale su Kanarinčeve "bele note" i ispevale stotine pesama za sva vremena: "Oj, ovčare, beli jaganjčare", Budi mi devojka", "Ja te volim", "Svadba, svadba", "Nije, nije, prošlo moje vreme", "Jedan dan da budem s tobom", "Lažu te draga svi", "Selo moje, moj najlepši kraju", "Skamenjeno srce", "Oj, Srbijo, sele, rumenoga lica", "Stari deda cure gleda", "Ja sam momak, delija Moravac", "Gori noć", "Ti ne znaš koliko si lepa", "Uzmi Done dve bombone", "Napiši mi jedno pismo", "Kad bi mogle suze da te vrate", "Ponesi moje suze", "Noćas su jedne oči ličile na tvoje"...

- Jasna je carica moga srca, moja bela vila, život mog života, Bela boja je oduvek bila simbol nečeg čistog, neukaljanog. I moje poetsko-muzičko stvaralaštvo je bilo i ostalo čisto kao suza. Od više stotina mojih pesama, ni jedna od njih nije stavljena na listu zabranjenih za emitovanje od bilo koje komisije, pa i one najstrože u sastavu Radio Beograda.

- Prikupljam sve moje pesme (i one sa nosača zvuka i one koje nisu objavljivane) da objavim na jednom mestu, u knjizi poezije. Tu bi se našla i posveta svim mojim pesmama:

"Bio sam jablan jabuka

U šumi divljine

Na mene su zveri oštrile zube

Preko mene je momak prosio devojku

Život je živeo život

A ljudi voleli ljude."

(Goran Milošević)