Bosanac koji preferira Šumadiju: Pola veka karijere Ahmeta Bajrića

Ahmet Bajrić je vrhunski a neizvikan pevač, ortodoksni sevdalija i veliki zaljubljenik u šumadijsku pesmu

"Spava otac, spava nana,

celo selo spi,

Preporučujemo

a ja lutam svake noći,

tražim srcu mir.

Kad se kući kasno vratim,

majka još ne spi,

pa mi kaže mili sine

što se ne ženiš.

Ne kuni me mila majko

jer ja nisam kriv,

jedna cura sna mi ne da,

majko veruj mi.

Oženi se, ti nesrećo,

majku obraduj,

i ne lutaj svake noći,

više ne luduj.

Kako majko da se ženim,

kad sam bećar ja,

dobra cura za me neće,

sreće nemam ja."

(Milan Matijašević Šarbanac)

Ovom pesmom iz 1975. godine Ahmet Bajrić je ušao u sazvežđe velikana narodne muzike, u medonosno jato pevača PGP-a. Pesma je ušla u narod po prvom stihu "Spava otac, spava nana", iako je na ploči upisan naslov "Ženi se sine".

- "Spava otac, spava nana" je moja pevačka lična karta i moja ulaznica u veliki PGP. Ploča sa pozlatila, vrtela na svim veseljima i radio stanicama, a ja sam se ubrzo otisnuo u svet. I danas srećem moje ispisnike širom sveta koji znaju pesmu, a ne znaju da sam je ja sninio - veli Ahmet Bajrić.

- Sećam se, polagao sam audiciju pre snimanja, nekoliko pesama po jednu strofu, bez harmonike, na suvo. Kad sam ispucao sevdah, zadadoše mi "Znaš li draga onu šljivu ranku". Otpevao sam sve strofe i zakucao sa "Osuši se ona šljiva ranka, nema više naših sastanaka".

Ahmet Bajrić je vrhunski a neizvikan pevač, ortodoksni sevdalija i veliki zaljubljenik u šumadijsku pesmu.

- Najlepše godine proveo sam u Srbiji, najviše sam snimao sa autorima iz Srbije: sa Šarbancem, Bucom, Novicom, Pavkovićem, Aleksandrićem, Graićem, Mikijem Mitrovićem, Bodom Nikolićem. I danas kad dođem u Srbiju polete mi suze radosnice. U Srbiji su za svakog Bosanca bila otvorena vrata kao za svakog brata, naročito za moje pitome krajišnike iz Bihaća.

- Snimao sam šumadijske pesme zato što su mi kompozitori nudili tako lepe pesme, a meni se sviđale. Nijednog trenutka nisam razmišljao odakle su moji autori i kako se zovu. Svi smo bili pod jednom kapom i pod jednim zakonom. Pa i tu našu čuvenu kafu smo ispijali sa merakom, deleći radost i sreću i ljubav.

Ahmet je tipičan dvojkaš, pevač reskog glasa od raspona i visine. Od početka 70-ih snimio je desetak singlova i desetak albuma sa desetinama onarođenih pesama: "Spava otac, spava nana", "Gori vatra ljubavi tvoje", "Proleće je, gorom vetrić piri", "Ej, seljaci zapevajmo sada", "Imam druga ime mu je tuga", "Ja ne mogu proći kroz taj grad", "Proklete da su puste daljine", "Volim je, volim", "Neću da se ženim", "Ej, drugovi povijenih pleća", "Šta je Mujo, majci kaži", "Dođi Azra, ja te čekam", "Živećemo od ljubavi", "Šta da radim sam na svetu"...

- Šumadija i sevdah su sa istog podneblja, iz iste baštine, to su naši zajednički ćilimi. To su naši preci nama ostavili u amanet, a naše je da ih negujemo i prenesemo na potomke, da naši mlađi vide da među prjateljima nikad nije bilo razlike i granice. Kad se volimo, onda smo najjači.

- I Sarajevo se promenilo, promenila se struktura ljudi, ubrzao se život, prave kafane su zamenili kafići i klubovi. Uz "dvesta na sat" nema rahatluka. Ubeđen sam, međutim, da prava sevdalinka nikad neće izumreti. I dalje za astalom u sitne sate proradi u nama ono sevdalijsko.

Ahmet je porastao na sevdahu, snimio desetine bisera starog i novog sevdaha u muzičkoj režiji velikog Jovice Petkovića.

- Jovica je proširio naš šumadijsko-sevdalijski ćilim širom sveta. Jovica se za života upisao i velikane i Srbije i Bosne i svetske baštine sevdaha. Imao sam čast da budemo prijatelji, da porastem uz njegov prst i temperament na harmonici, da ga pazim u najtežim danima u staračkom domu u Beču.

- Jovica mi nije ni rod ni pomozi bog, a zaključan je mom najvećem trezoru. Žao mi je što su ga mnogi u Srbiji sahranili za života, a Jovica će večito živeti sa svojom pesmom i svirkom.

Ahmet Bajrić upravo ove godine obeležava redak jubilej - 50 godina u diskografiji.

- Ja pevam otkad sam se rodio. Zahvaljujući grlu koje mi je dragi bog podario, pevam nesmanjenim žarom i visinama. Još pamtim prvi javni nastup kada sam kao sedmogodišnji dečkić nastupio sa tamburaškim orkestrom iz mog sela. Otišli smo na jednu svadbu, otpevao sam nekoliko Safetovih pesama i kao bakšiš dobio sam pet perlonki i puno para.

- Kad sam došao kući dobio sam od oca i pet šamara, uplašio se čovek da nisam ukrao pare. Tako sam kao dete osetio šta je ljubav i šta je bol, a to dvoje kad se spoji dobijete najlepši sevdah na svetu.

(Goran Milošević)