Aca Ilić, prvih 40 godina karijere: Evo kako se sa filozofskim mirom i gospodskom lakoćom podnosi uspeh kolega

I pored toga što suvereno vlada scenom i gospodskim manirima, Aca Ilić je svestan svog mesta na estradi

"Umrijet' je jednom lakše nego dovijek umirati,

Preporučujemo

zbog ljubavi jedne davne kojoj nigdje ne bi ravne.

Ruže dodu, ruže prođu, al' ne prođe ljubav stara,

poljupci joj slađi bijehu nego smokve od Mostara.

Usred noći lulu palim, na divanu mesto žalim,

gde sam jednog divnog sata strg'o đerdan s njenog vrata.

Lulu žarim, ne prija mi, prazan divan dodija mi,

a uz žubor šadrvana gasne sreća naših dana."

(Predrag Vuković Vukas)

Ne, ovo nije stara hercegovačka sevdalinka. Ovo je napisao i komponovao Predrag Vuković Vukas, a otpevao i snimio Aca Ilić na svom prvom albumu pre 40 godina.

- "Ruže dođu, ruže prođu" nije hit na prvu, to je više umetnička nego komercijalna pesma. Ali kad sam je čuo u kultnim radio emisijama "Karavanu" i "Muzičkoj apoteci", poverovah da od mene može biti umetnika - priča Aca Ilić za Muzičku apoteku.

U godinama najveće slušanosti radio izdanja Muzičke apoteke, stiže SMS poruka sledećeg sadržaja: Ruže dođu, ruže prođu, Safet Isović. Dakle, slušajući Muzičku apoteku, jedan slušalac je pomislio da ovo peva Safet Isović.

- Kud ćeš većeg komplimenta, mada, pamtim i jedan Saafetov. Dok sam još živeo Gornjem Milanovcu, došao sam u Beograd da bih otputovao preko "Beogradske estrade" na koncert u Novom Sadu. Čekajući ispred "Manježa" kolege i autobus, vidim velikog Safeta kako prelazi preko ulice i otvara crveni "malboro".

- Učtivo se javim i nazovem dobar dan, a Safet me pogleda, potapša po ramenu i reče: "Iliću, dobro pjevaš!" Pogledah na sat, otrčah do recepcije hotela "Slavija" da javim ocu kako me je Safet pohvalio. Eto, koliko su dve reči jednog takvog velikana značile za jednu mladu dušu, a koliko ova priča zvuči naivno i nenormalno za većinu mojih mlađih kolega. Ja sam bio srećan čovek, mesec dana sam živeo od te dve Safetove reči.

Tako je mlađani Aca Ilić overio svoje pevačko samopouzdanje na samom početku karijere. A kad hobi pretvoriš u profesiju, onda i ne primetiš kad ti prođe 40 godina diskografsko-estradne karijere.

- Moja sreća je i to što ću otići u penziju kao pevač. Moja misija je da trajem, onako sporogoreći, u jednoj profesiji. Tek toliko da niko ne može da mi kaže - gospodine Iliću, ali vi ste i prodavali jabuke. Evo, napunih i više od 40 godina staža u pevanju, tako što 1980. postadoh Prvi glas Srbije u emisiji "Autobus u pola šest" i stekoh pravo da nešto snimim.

- Naravno, to pravo bi ostalo mrtvo slovo na papiru da nisam otišao kod pravog majstora i hitmejkera Predraga Vukovića Vukasa. Bile su to mladalačke godine kad je sve pucalo i zvonilo u meni. Iskreno, verovao sam u sebe, zaključio sam da i oni koji se pojavljuju na TV-u nisu ništa bolji od mene.

Početkom 80-ih pevačko jato Predraga Vukovića Vukasa dobilo je jednog samouverenog i lepo vaspitanog mladića, pravog pevača napadača.

- Voleo sam taj Vukasov napadački stil i to što je sam pisao tekstove za svoje pesme. Te Vukasove rečenice ponekad su mi izgledale i nelogične, ali sa neobičnim sklopovima reči. Izbor je pao na Vukasa i zato što je živeo u Čačku, u našem komšiluku. Otac me odveo kod Vukasa, a poveli smo i Predraga Radmilca sa Radio Čačka da mi malo čuva strah.

- Vukas je bio u žalosti za majkom, pa se unapred izvinio što nije u situaciji da me čuje. Tokom priče, Vukas se prekrstio, skinuo crni flor, seo za klavir i zadao mi da otpevam "Odvedi me druže pod prozore njene", ali iz originalne intonacije Zorana Jovanovića. Odmah posle prvog položenog ispita, Vukas je munjevito prešao i na drugi - "Dobro jutro" rekoh zori" iz Mitrove intonacije. Kad sam i to položio, Vukas mi je pružio ruku i rekao: "Radimo, bićeš pevač!"

Prvim albumom i nastupom na "Hit paradi" 1983. godine počela je diskografska karijera Ace Ilića. I odmah na prvom albumu dva hita ("Oče, moj veliki oče", "Isplači se na grudima mojim") i jedna pesma koja osvaja polagano ("Ruže dođu, ruže prođu").

- Bio sam debitant na toj "Hit paradi" zajedno sa kolegom Milenkom Živkovićem. Kad sam se pojavio u Domu sindikata, kad sam stao rame uz rame sa najvećim zvezdama, kad sam prespavao u hotelu "Ekscelzior", imao sam dve godine od čega da živim.

- Ubrzo su stigli i prvi gorki plodovi popularnosti. Kad su mi u PGP-u uradili spot za pemu "Isplači se na grudima mojim", neko je smislio i reklamni džingl "zvezda je rodena". To je išlo svaki dan uoči dnevnika u pola osam, i tako mesec dana. Zadesila me popularnost koje nisam bio svestan. Ljudi mi prilaze, čestitaju, a onda mi jedan kolega postavlja pitanje: "Odakle ti pravo da ti kažeš zvezda je rođena?" Tad sam prvi put osetio šta je to kad kolegi proradi sujeta.

U diskografiji važi pravilo da je za pevače koji naprave uspeh sa prvencem još važniji drugi album - ili se penješ ili padaš. Aca se podizao i skoro na svakom albumu snimio poneki večiti ili potencijalni hit: "Ana mi je rekla", "Gospođice Milena", "Biljana", "Ne daj se generacijo", "Lepe oči zelene", "Sedam violina", "Veni, veni, moj nevene", "Morava je moje more", "Otvori srce", "Dome moj", "Druga je kraj mene", "Hej, kafano, nevernice", "Zato idem u kafanu", "Ej, ženo, ženo", "Krsna slava", "Ko ti srcu otkucaje broji"...

- Imao sam sreću da na drugom albumu iz 1984. godine snimim "Ana mi je rekla", pesmu koja ima tog gradskog i pomalo zabavnjačkog šmeka. Vukas i Laza Ristovski su već na mom drugom albumu promovisali moderniji zvuk, što sam praktikovao i na ostalim izdanjima.

- Kad sam na trećem albumu snimio "Ne daj se generacijo", dobio sam hit od koga sam mogao da živim celog života. Tom pesmom sam ušao u prvu ligu, ostavio nešto što će se pevati i posle mene. Slušam kako se neke kolege hvale i gađaju brojkama i hitovima. Ali, kad uzmeš i rezimiraš šta je ostalo i šta se stvarno peva, to je jako malo, čak i kod onih koji su snimili "hiljadu" pesama.

I pored toga što suvereno vlada scenom i gospodskim manirima, Aca Ilić je svestan svog mesta na estradi. Svestan je i čime bi se bavio da nije otišao u pevače.

- Da nisam pevač, bio bih sportski novinar, da li pisanih da li elektronskih medija. To mi je bila životna želja, uživao sam u prenosima Vladanka Stojakovića, Raće Markovića, Jordana Ivanovića, Marka Markovića. Čekao sam da počene "Vreme sporta i razonode", provodio nezaboravne trenutke uz magičnu kutuju zvanu radio.

- Plašim se da bi u ovom turbo vremenu svi ti moji uzori i velikani bili proglašeni za demode i dosadne likove. Sve što se danas ne uklapa u nametnuti kliše, proglasi se dosadnim i zastarelim. Živim za lepotu u svim varijantama, i sigurno se neću menjati u ovim godinama zarad jeftine popularnosti koja traje kratko.

Za razliku od većine kolega iz svoje generacije koji su veoma negativno raspoloženi prema svemu što je mlado i novo, Aca Ilić sa filozofskim mirom i gospodskom lakoćom podnosi uspeh kolega.

- Moja filozofija života je da radim za pare ono što bih inače radio i iz hobija. Živim za pesmu, živim od pesme, i to veoma pristojno i malo iznad pristojnosti. Priznaćete, to je jedna velika privilegija. Druga velika privilegija je što sam pesmom obišao meridijane i upio malo tog sveta i u sebe. Nisam od onih pevača koji nikad ništa nisu videli u nekom gradu osim aerodroma i hotelske sobe.

- Jednog dana kad se sumiraju utisci, sa ponosom ću reći da sam ostavio nekoliko pesama koje će me nadživeti. U ovakvoj prezasićenosti, kada ima više "pevača" nego slušalaca, veliki je uspeh kada posle svega ostaviš i jednu pesmu po kojoj te ljudi pamte.

- Veliki hitovi znaju i da se izližu, znaju i da skrajnu ostale lepe pesme. Bogu hvala, "Ne daj se generacijo" peva se nesmanjenom žestinom i osvaja i neke nove klince svojom univerzalnom porukom. Kada svi prisutni na veselju zapevaju sa mnom onako čoporativno i punim plućima - shvatim da nisam džabe krečio.

(Goran Milošević)