I narodna muzika ima svog dobricu: Pesme i priče Baćana iz Begaljice

Imao je Baćan sreću da se rodi u Begaljici, u kraju vrednih i muzikalnih ljudi

"Ti si žena o kojoj se priča,

Preporučujemo

ti si ruža što nikad ne veneš,

tvoje oči kao sunce sjaje,

ti si žena što uzdahe kradeš.

Danima te gledam,

noćima te sanjam,

jer najlepša žena ti si,

ali moja nisi.

Ti si žena o kojoj se priča,

jer ti stvaraš i sreću i tugu,

ko te vidi samo jednom mila,

nikad neće poželeti drugu.

Ti si žena o kojoj se priča,

mnoga srca za tobom tuguju,

želeo bih da si pokraj mene,

da me tvoje ruke pomiluju."

(Radoje Mitrović Barajevac - Mića Nenadović)

Narodna muzika ne oskudeva u istinskim legendama i zvezdama, unikatima i cirkuzanima, pa i lažnim kraljevima i carevima. Tamo gde sve trešti od sujete i zavisti, sve je manje mesta za skromnost i dobrotu. Ipak, narodna muzika ima jednog pravog dobricu - Dobricu Nenadovića Baćana.

- Možda dobrice nisu za estradu. Mene i moji najbliži ne znaju i ne oslovljavaju po imenu. Srećom, imam zvučan nadimak - Baćan. Tako su zvali sve moje pretke, tako zovu i moje naslednike - priča Dobrica Nenadović, ekskluzivno za Muzičku apoteku.

- Svestan sam koliko je pamtljivo i retko ime bitno za uspeh na estardi, svestan sam i da to nisam iskoristio. Izgleda da na estradi ne prolazi dobrota, pa i neko ko se zove Dobrica.

Imao je Baćan sreću da se rodi u Begaljici, u kraju vrednih i muzikalnih ljudi. Imao je i prilike da živi u metropoli, ali osta veran zavičaju.

- Zbog narodne muzike batalio sam mašinbravarski zanat, za tri meseca sam naređao devet kečeva. Bio sam uporan da odem u pevače i svirače, po svaku cenu. Najviše mi je pomogao moj brat Mića, ekonomista i tekstopisac, koji mi je napisao većinu pesama i upoznao sa velikanima narodne muzike. Preporučio me Buci Jovanoviću, a ja sam imao želju da baš kod Buce učim harmoniku.

- Buca me zavoleo i preporučio da eskiviram vojsku kako bih se što pre pročuo na veseljima. Ipak sam odužio dvogodišnji "dug prema otadžbini". Po povratku iz vojske, legendarni Toka Ćirković je čuo da sam vežbao kod Buce, pa me angažovao da sviram jednu svadbu u mom rodnom kraju. Posle dve godine vojske trebalo je pešačiti sa harmonikom. Čim sam dušu prvi put spustio u nos, batalio sam harmoniku.

Dobrica Nenadović Baćan ostavio je skromnog traga u diskografiji. Prvu singl ploču sa pesmama Veroljuba Jovanovića "Pevaj sa mnom prijatelju" i "U mom selu najlepši sam momak" snima 1974. godine za produkciju Diskos.

- Veroljuba Jovanovića sam upoznao još dok sam vežbao harmoniku kod Buce. Veroljub je bio prva violina u Bucinom ansamblu, a za vreme moga vojnikovanja osnovao je svoj ansambl i počeo da snima ploče sa svojim pesmama. Po povratku iz vojske, pevao sam na vašaru u Grockoj, a Veroljub je obilazio šatre u potrazi za dobrim pevačima. Tada je shvatio da sam i ja počeo da pevam, slušao me celu noć i predložio mi da sutradan dođem na snimanje.

- Otišao sam kod Veroljuba u Zvečku, ponudio mi je nekoliko pesama, malo smo vežbali i otišli na snimanje u studio sa dva kanala. Srećom, u studiju je bila i Rasima Ališić, Veroljubova udarna pevača, koja mi je pripomogla u refrenima. Imao sam užasnu tremu, pevao sam "pod ručnom". Kad se pojavila moja prva ploča, nisam mogao da poverujem da je to moj glas.

Drugu ploču snima 1984. godine sa osam pesama Radoja Mitrovića Barajevca i Miće Nenadovića: "Prijatelj se gaji ko u bašti cveće", "Neću drugu ženu", "Ti si žena o kojoj se priča", "Kud si tako majko uranila", " Srećan ti put, sejo", "Ne vraćaj se nikad", "Usrećimo jedno drugo", "Hej, ljubavi".

- To je svakako album mog života. Snimio sam osam pesama sa petnaestak muzičara u Barajevčevom ansamblu. Tih dana kada sam završavao album, kad se rađao i moj najveći hit "Prijatelj je pravi bogatstvo najveće", rodio se i moj sin Marko.

- Posle dvadesetak godina moju pevačku ličnu kartu presnimio je moj kolega Smederevac. Da ne valja sigurno je ne bi presnimio.

Dobrica Nenadović Baćan je jedan od tezgaroški najpotkovanijih i stilski najprofilisanijih narodnjaka. I posle pola veka pevačkog staža ostao je veran dvojci i rodnoj Begaljici.

- Begaljica je sve do 90-ih bila pravi raj za muzičare. U tom kraju voćara i povrtara svaki dan je nicala i poneka šatra sa muzikom. Najviše sam pevao baš u mojoj Begaljici, više nego i jedan kolega u svom selu. Pevao sam sa Snežanom Đurišić, Radišom Uroševićem, Zoranom Jovanovićem, Milančetom, Snežom Đurišić, Krnjevcem, Barajevcem, Patalom i Menekom, Džogulom, Vitom Životićem, Tomicom Miljićem, Mićom Teofilovićem, Radetom Leštancem, Trošom i Ćivrom...

- Danas je i u Begaljici sve manje šatri. Izgleda da su napravljene velike kuće i hale, prošireni voćnjaci, pa više nema mesta za šatre. I ja, hvala bogu, imam dva hektara kajsije, za svaki slučaj.

- Mislim da su moji Begaljičani ponosni na mene. Otpevao sam im hiljade veselja, a 1995. snimio sam i pesmu "Begaljica selo kod Grocke je blizo, u njemu sam curo godine naniz'o".

Ponosan je Dobrica na sina Marka i ćerku Danijelu koji nastavljaju muzičku tradiciju u porodici. Ponosan je i na svog brata Miću, sjajnog tekstopisca i autora mnogih hitova.

- Da ne beše mog brata Miće, siguran sam da ne bih snimio nijednu ploču. Doduše, malo sam snimao u odnosu na to koliko sam pevao. Snimio sam tri albuma, na svakih deset godina po jedan. Možda snimim i još jedan oproštajni album sa pesmama mog starog prijatelja Miće Teofilovića, retkog entuzijaste koji i u 21. veku snima sa živim instrumentima.

(Goran Milošević)