Pesme i priče Borisa Lazovića: "Najteže će meni biti harmoniku ostaviti"

Boris Lazović je sam svoj majstor, peva i svira na harmonici uglavnom ono što sam komponuje

"Zora rudi, divan dan svanjiva,

Preporučujemo

a ja pečem rakiju od šljiva,

skupili se ljudi kraj lampeka,

a mala me na prozoru čeka.

Čekaj mala i prozor otvori,

pa da vidiš kako vatra gori,

a kad mesec sa neba zasija,

evo ide Mile kazandžija.

Skupili se oko vatre ljudi,

u srcu se jedna želja budi,

noćas maloj iskreno ću reći,

da rakiju više neću peći.

Neka drugi peku šljivu ranku,

ostaviću kazan i tabarku,

neću da mi mala bude sama,

da provodim noći s bekrijama."

(Boris Lazović - Milutin Mijailović)

Kad god zapeva pesmu "Mile kazandžija", grlatom gospodinu Borisu Lazoviću zasija oko i zaigra srce. Seti se detinjstva u jednoj rudničkoj čatmari, seti se i svog uzora Novice Negovanovića.

- Posle vežbanja kod jednog majstora, počnem da sviram u kafani "Mali Beograd" u Gornjem Milanovcu. Posle izvesnog vremena u susednoj kafani počnu da sviraju Novica Negovanović i njegov brat Predrag. Kad sam čuo i video kako Nole i Peda sviraju, uplašio sam se za svoju budućnost. Nole kida, Peda bije za njim, a ja se pitam šta tražim ovde. Srećom, ubrzo su mi od bratskog tandema stigle reči utehe: "Šta si se stisko, razvuci tu harmoniku" - priča rudnička legenda Boris Lazović.

A onda su krenule Borisove vratolomije i bravure sa harmonikom, štosevi na igrankama i vašariima, mamci za punjenje šatora.

- U trenucima lude inspiracije znao sam da dignem harmoniku i sviram iznad glave. A onda skinem levi kaiš od harmonike, spustim je do zemlje, pridržavam nogom i razvučem meh po dijagonali, od zemlje do glave.

- Moj veliki rival Slobodan Betulić Betula, znao je da opije kombajnera i prepreči kombajn preko puta kako bi zaustavio saobraćaj koji vodi do moje šatre.

Boris Lazović je sam svoj majstor, peva i svira na harmonici uglavnom ono što sam komponuje.

- Ja sam prvo čuvao ovce. Jedan moj prijatelj, koji je služio kod gazde, zamoli me da pričuvam i njegove ovce, a on da ode na vašar u Gornji Milanovac da nam kupi dve frule. Posle mi je priznao da je maznuo lovu od gazde da bi nam kupio frule. Mučio sam se na fruli, pa rekoh ocu da mi kupi harmoniku.

- Otac uzajmi pare i krenemo biciklima u Čačak po harmoniku. Lako mi bilo spustiti se u Čačak, al' mi duša siđe u nos u povratku. Svratim usput da se okrepim uz parče 'leba i sira, a moj otac primeti: "Toliko navaljivao da mu kupim harmoniku, a već posle tri sata nošenja postade mu teška."

Dugo je Boris vežbao na harmonici i još duže čekao na red da snimi prvu ploču.

- Pevajući u jednoj čačanskoj kafani, primetih da dođe Vukas sa njegovim tamburašima, čuvenim "Palilulcima". Ja se ohrabrih i zakovah njegovu pesmu "Ne igraj se, ne muči mi dušu" koju je tek snimio Miroslav Radovanović.

- Vukasu se to svidi i pozove me da snimamo. Dođem kod Vukasa, izbaci mi svesku sa pesmama i dade mi da biram. Listajući tako, naletim na pesmu "Dođe mojih pet minuta", nekako me asocirala na pesmu "Pet do dvanaest za nas dvoje" mog uzora Novice Negovanovića.

1975. pojavila se prva ploča Borisa Lazovića sa vodećom pesmom "Dođe mojih pet minuta". Tako je pevačko jato Predraga Vukovića Vukasa pojačano još jednim grlatim gospodinom.

- Kod Vukasa je bio red za snimanje. Dobio sam pesmu i vežbao, vežbao, vežbao... U to vreme nije bilo ni magnetofona ni kasete, nego zapamtim melodoju i po sluhu i vežbam. I tako prođoše meseci i godine, a ja mučenik pevušim u sebi ili po ulici, tek toliko da ne zaboravim reči. Kad ubodoh pravu intonaciju, ja sav srećan pustih glas, a jedan taksista veli: "Gledaj onu budalu, ide ulicom i dere se."

Snimao je Boris sa najvećim muzičarima, pratili ga ansambli Branimira Đokića, Dragana Alaksandrića, Miše Mijatovića, Novice Negovanovića.

- Kad samo pomislim ko mi je sve svirao na pločama: Aca Šišić, Boki Milošević, Bora Dugić, Dragoljub Kitić, Šaban Šaulić mi svirao bubnjeve u pesmi "Ništa lepše od ljubavi".

- Priznajem, imao sam tremu pred takvim asovima, naročito pred Šabanom. Grešio sam, bilo je tu i ponavljanja. U jednom trenutku gitarista ustade i reče Vukasu: "Daj Šabanu da otpeva pesmu, da se više ne mučimo."

Ostavio je Boris i značajnog traga u diskografiji. Od 1975 godine snimio je četiri singla, jedan album, nekoliko CD-a sa desetinama onarođenih pesama: "Dode mojih pet minuta", "Niišta lepše od ljubavi", "Seo Mile na livadu", "To Cigani, to", "Jedan nula za mene", "Grešna zeno", "Golubice moja, "Mile kazandžija", "Danas mi se šurak ženi", "Motokultivator"...

- Kako sam stario, komponovao sam sve veselije pesmice, naročito na stihove Milutina Mijailovića i Milana Bojovića. Sećam se, moja ćerkica se igra sa vršnjacima iz ulice, ja ih slušam kako pevaju neke dečje pesmice u kojima se pominje motor i traktor. U momentu mi sinu melodoja i nastade pesma: "Neko vozi motor, neko vozi traktor, ja i moja mala motokultivator." Dugo sam je pevao na svadbama, a dadoh je Stevi Damljanoviću da je snimi.

- Zadnjih godna me izdaje vid, sve manje sviram, fali mi harmonika. Ko zna, možda će ovo biti i moja oproštajna: "Kad prestanem jednog dana da pevam i sviram, najteže će meni biti harmoniku ostaviti."

(Goran Milošević)