90. rođendan Radoslava Graića: "Kad je dobra, neka traje"

Duboki su koreni Grajine muzičke svestranosti

"Ponoć već je prošla, vreme da se spije, srce jos je budno, davnu želju krije,

Preporučujemo

ej, kraj pendžera stojim, čekam da ti vrata otvorim.

Zašto dušo ne dođes, da me kući povedeš,

da ti svoje srce predam, da ti staru majku gledam, Mito, Mito bekrijo.

Obeć'o si Mito da ćeš jedne noći, kad se varoš smiri ti po mene doći,

ej, cveće tvoje belo već je čekakući uvelo.

Sa drugari svoji po me'ane odiš, s vino i sa pesna noći ti provodiš,

ej, mladost pusta prođe, Mito, ti po mene ne dođe."

(Radoslav Graić)

- "Mito bekrijo" je ipak moja najpopularnija pesma. Toliko je ušla u narod, da se već smatra izvornom narodnom pesmom. Napisao sam je 1968, godinu dana pre "Beogradskog sabora" na kome je prvi put javno izvedena. Prvo sam dobio poziv od Dragana Majkića, radijskog pevača i direktora putujućeg festivala "Jesen 68", da napišem jednu pesmu iz vranjanskog života, jer takve nove pesme odavno nije bilo - priča Radoslav Graić, legendarni Graja.

- Kroz glavu mi je prošao i Bora i Vranje, i Mitke i Koštana. I tako jedne noći, prvo sam napisao tekst, ubrzo se rodila i melodija u sedmoosminskom ritmu. Još dok sam je pisao pomišljao sam na Vasiliju Radojčić. Pesmu sam naslovio "Zašto dušo ne dođeš" i snimio sa Vasilijom. Međutim, nekoliko dana uoči festivala, Vasilija doživi saobraćajku i otkaže učešće na putujućem festivalu. Nisam hteo da dam "Mitu" nijednom drugom pevaču, sačekah "Beogradski sabor". Pesma nije pobedila na festivalu, a postade antologijska, zahvaljujući nenadmašnoj interpretaciji Vasilije Radojčić.

Duboki su koreni Grajine muzičke svestranosti. Ima tu i genetike, uticaja različitih muzičkih podneblja, seoba kao sudbine, škole.

- Rođen sam 3. januara 1932. u Mrkonjić Gradu, blizu Banjaluke, okružen bajkovitim šumama i brdima, jezerima i potocima. Vaspitavan sam u staroj građanskoj porodici, duboko svestan svojih korena: dede Pere, uglednog trgovca i poslanika, pradede Nikole i njegovih priča o našim seobama iz Kninskog Polja, preko Bosanskog Grahova do Banjaluke.

- Kopkalo me, još kad sam bio mali, zašto u prezimenu nemamo slovo "j". Saznadoh da je to zato što su naši preci obrađivali siromašnu zemlju. Mnogo se sadilo i sejalo, a malo uspevalo. Jedino pasulj nije mogao da omane. Pošto se u tom kraju pasulj zove gra', moji stari postadoše Graići.

Početkom 60-ih eksplodirao je Graja i kao pevač i kao autor lepe zabavne muzike. 1965. oboleo je od boljke od koje ne postoji vakcina - zaljubio se u Jelisavetu, inženjera tehnologije sa kojom je i danas u braku.

- Moja Jelisaveta je skromna žena i moj veliki prijatelj, u bukvalnom smislu te reči "bračni drug". Podarila mi je i sina Vladimira, nastavljača naše muzičke loze, pobednika "Evrovizije".

Graja je jedan od najsvestranijih autora popularne muzike na ovim prostorima. 60-ih je počeo sa zabavnjacima ("Anđelina", "Stjuardesa", "Prolećni cvet"), nastavio sa dečjim pesmama ("Vuče, vuče, bubo lenja", "Lako je prutu da se sokoli"), gradskim pesmama i romansama ("Sviraj, sviraj Pišta-baći", "Eh, lane, moje lane", "Ostaću uvek bekrija", "Samo jednom srce ludi"), vranjanskim pesmama ("Mito bekrijo", "Stani, stani zoro", "Žubor voda žuborila"), vojvođanskim pesmama ("Puca jelek tesan kroj"), šumadijskim pesmama ("Hej, krčmarice", "Doleteće beli golub", "Imala sam drugaricu", "Ne vraćam se više u tuđinu kletu", "Zapiši u svom srcu", "Ja nisam gospodin", "Kad zaškripi kapija"), duetsko-dijaloškim pesmama ("Nije zlato sve što sija"), prepevima ("Madmazel Liz", "Ostaj ovde", "Jedna gitara, hiljadu snova"), baladicama ("Neveni", "Veni, veni, moj nevene", "Zaboravi me"), muzikom za TV, pozorište, film.

Odužio se Graja i svom rodnom kraju i Bosni. Komponovao je čitav ciklus novih sevdalinki: "Sjaj mjeseče, ali čuvaj tajne" (Slobodan Lalić), "Hajro, Hajrija" (Safet), "Ašiklija", "Kad ne dođem do u gluho doba" (Nedžad), "Najlepša Bosanka", "Tri sestre ljepotice" (Žika Nikolić), "Nema te, nema" (Zaim), "Od Sarajki ljepših žena nema (Zekerijah Đezić)...

- Imao sam čast da 1971. godine na "Ilidži" veliki Safet Isović pobedi sa mojom pesmom "Hajro, Hajrija". Sećam se, posle Sajinog nastupa odem u garderobu da mu čestitam i rekoh mu da je pesma ipak predugačka, traje preko šest minuta, pa ne bi bilo loše da je malo skratimo. Sajo me saslušao i odgovorio: "Ih, što ti je primedba! Ne valja ni pesma od tri minuta, začas proleti. Kad je dobra, neka traje".

Pogađao je Graja i aktuelne muzičke trendove, rumbice, grekose, orijentale, ali uvek inspirasan duhom i ruhom ovdašnjeg folklora. Znao je Graja da ubode hit i autentičnim kantautorima: Šabanu ("Oprosti mi ako možeš), Tomi ("Poslednje pismo"), Novici ("Ne vraćam se više u tuđinu kletu)...

- Naročito mi je draga pesma "Ne vraćam se više" koju je Novica Negovanović nadogradio svojom srčanom interpretacijom, onako toplo, sa puno duše, prelepim dinamičkim nijansama i savršenom dikcijom. Noletova duša se oseća u svakoj pesmi koju je snimio. Jer, za narodnu muziku nije važan samo glas. Mnogo je važnija emocija, a to se kod Noleta baš oseća.

- Sllično važi i za Tomu Zdravkovića. Upoznao sam ga sredinom 60-ih na turneji po Istočnoj Srbbiji u ekipi sa legendarnim Dordem Marjanovićem. Posle koncerta svratismo u jedan restoran u Knjaževcu i zatekosmo jednog vižljastog mladića sa prelepim tenorom i mekim glasom. Pevao je zabavnjake, neke španske i napolitanske pesme. Stidljivo je prišao da se upozna sa Đorđem i glumcima. Posle par godina stetoh ga u "Partizanovom" restoranu i ponudih mu pesmu "Poslednje pismo".

Ostavio je Graja višedecenijski neizbrisiv trag i na mestu muzičkog urednika i autora kultnih emisija na RTS-u. Današnji mediji vape za Grajinim autorskim i umetničkim ostvarenjima, za nekim novim "Pozorištem u kući" ili "Folk paradom".

- Više od 60 godina sam na muzičko-estradnoj sceni. Prijaju mi komplimenti, ali, sve to što sam uradio smatram sasvim normalnim proizvodom bogomdanog talenta i moje nadgradnje. Završio sam srednju muzičku školu, muzičku akademiju, istoriju umetnosti. Školovao sam glas da budem pevač ozbiljne muzike, imao sam lepo obojen, prijatan tenor. Kad sam '61. diplomirao solo pevanje, dobio sam jake preporuke da pevam u Beogradskoj operi pod rukovodstvom Oskara Danona. Uskočio sam u Smetaninu "Prodanu nevestu", dobio sam veliku rolu, a usput sam radio i muziku za tada popularne festivale.

- Našao sam se na raskrsnici mog života: ozbiljna ili popularna muzika, da li da batalim ono za šta sam se školovao ili ono što mi već donosi uspeh i popularnost. Opredelio sam se za popularnu muziku i nisam se pokajao.

(Telegraf.rs)