Angel Dimov kao kompozitor i gitarista: Pesme zbog kojih je Tomica Miljić uvrtao svoju ruku

Ime i prezime u estradnom svetu stekao je na vrhuncu jugoslovenske diskografije, od publike popularnost, od kolega poštovanje

"Čujem neke priče, pored mene drugog voliš,

Preporučujemo

da li je to istina, moraš da mi odgovoriš.

Da l' da bacim slike tvoje da vetrovi nose,

da ih nose onima što te sutra prose.

Čujem da je drugi tvoju ruku zaprosio,

ne mogu da verujem, ja to nisam zaslužio.

Moram da te nađem da još jednom popričamo,

istinu mi kaži da oboje priču znamo."

(Angel Dimov)

Ovo je jedna od tridesetak pesama koju kao kompletan autor potpisuje Angel Dimov. Muzikalnost ovog raspevanog Makedonca čuje se na puškomet. Vardarski Negotin u Makedoniji podario je čuveno vino, podario nam je i Angela Dimova.

- Još u osnovnoj školi pobeđivao sam na priredbicama. Učiteljica me upisala u Muzičku školu u Skoplju koju sam napustio posle dve godine. Tarabuke i zurle su mi u krvi, ali ja sam zavoleo gitaru. U mom rodnom Negotinu na Vardaru gostovao je ansambl "Beograd" (Milan i Arsa Veselinović, Trajan Todorović, Dragoslav Belić) i tražio svirače i pevače. Kad sam dobio telegram da sam primljen, maznuo sam lovu iz kuće, uzeo gitaru, i posle dva dana putešetvija stigao do Smederevske Palanke i počeo da sviram u ansamblu "Beograd" - priča Angel Dimov.

- Gitaru sviruckam još od osnovne škole. Sa drugarima iz Negotina skidao sam neke stvari od Bitlsa i neke domaće zabavnjake. I danas, kad odem na tezgu sa nekom manjom postavom, ako zafali gitarista - tu sam. Radio sam dva posla, pevao i svirao, za jednu platu. Bivalo je i da mi ponude jedan posao za dve plate, u dva različita restorana.

Skoro svaku treću pesmu iz svog prebogatog opusa Angel je sam sebi komponovao: "Čujem neke priče", "Srećo moja", "Ne dam je druže", "Ne treba joj kazna veća", "Prazna ruka", "Legenda", "Takva je sudbina", "Izgubljena ljubav", "Budi tako dobra", "Brane da te volim", "Para nemam, sreće nemam", "Bogovi su odredili"...

- Iskreno, ja sam komponovao tek toliko da popunim ploču. Imao sam vrhunske kompozitore (Docu, Barajevca, Aleksandrića, Novicu Uroševića, Ljubu Kešelja, Timeta Petrova, Mlađu Nikolića, Miću Piromanca), a ja sam bio tu da dopunim album sa dve, tri moje pesmice.

1986. snimio je Angel i album sa osam makedonskih pesama koje je sam komponovao uz aranžman i orkestar Tomice Miljića: "Zoro, Zorice", "Nema sreka bez majka, bez tatko", "Ne se luti komšiče", "Neka ti e srekno libe", "Zošto lažno me ljubeše", "Te vidov se zaljubiv", "Site mi velat sreken si".

- Kad sam pokazivao te pesme Tomici Miljiću, rekao mi je: "Mnogo ti uvrnute ove pesme, ne znam kako da uvrnem šaku i prste da ih odsviram". Tomica mi je svirao na nekoliko albuma, bio je pravi genijalac, i za šumadijske i za makedonske pesme. Onako tih i naizgled zbunjen pravio je najlepše foršpile na svetu, sve pod konac. Na pauzi ispriča neki vic, a onda uđemo u studio, pa kad postavi svoj prstored - nema dalje.

Ime i prezime u estradnom svetu stekao je na vrhuncu jugoslovenske diskografije, od publike popularnost, od kolega poštovanje.

- Imao sam sreću da počnem u vreme najboljih pevača i kompozitora. Tad smo svi živeli za lepu pesmu, nismo se kitili skupocenim perjem, visokobudžetnim spotovima. Kad sam snimio moju prvu ploču sa pesmom "Dva prstena, dva svedoka", čim sam izašao iz studija, iz te čuvene "Petice", rekoše mi da sednem na travu u obližnjem parku da me slikaju za omot. Ispao sam kao neki nabildovani frajer, neka imitacija Švarcenegera. Srećom, u to vreme se muzika slušala, i niko nije obraćao pažnju na sporedne i vizuelne detalje.

- Svaki sportista ima svoje vreme, i ja sam imao svoje vreme. E sad, moje pesme će živeti i posle mene, a to je nešto mnogo veće od para i popularnosti.

(Telegraf.rs)